Trg Tjenanmen u Pekingu: Britanski novinar priznao da nije bilo masakra o kojem je izveštavao

Sredinom aprila 1989. počela su prva okupljanja "prodemokratskih" studenata na Trgu Tjenanmen u Pekingu. Protesti su okončani tek 4. juna. Prema zapadnim medijima, demonstracije su završene "masakrom nekoliko hiljada studenata", koji je izvršila kineska vojska. Procene broja žrtava se veoma razlikuju, dostižu i do fantastičnih "dvadesetak hiljada."

Džejms Majls, novinar Bi-Bi-Sija, prvi je koji je, 1989. godine izvestio o "masakru sa Trga Tjenanmen". Ovu "vest" su, potom, preneli svi zapadni mediji. Od tada, "masakr na Trgu Tjenmen" je na Zapadu postao je utvrđena "činjenica", koja se svake godine uredno obeležava u medijima.

Doduše, Džejms Majls je trideset godina posle, 2009, promenio svoju priču. On je priznao da je "preneo pogrešan utisak" i da "nije bilo masakra na Tjenanmenu."

Možda ga je bilo negde drugde u Pekingu, dodao je Majls, ali "demonstrantima koji su još bili na Trgu kada je stigla vojska dopušteno je da odu posle pregovora. Nije bilo masakra na Tjenanmenu", podvukao je novinar Bi-Bi-Sija.

Rani primer obojene revolucije

Depeše upućene iz američke ambasade u Pekingu, koje je 2011. objavio "Vikiliks", potvrdile su ovo zakasnelo priznanje.

Zapravo, kako zaključuje novinar Slobodan Reljić, "masakr na Tjenanmenu je velika (zapadna) laž." Istinita je verzija kineskih vlasti.

U antikomunističkoj histeriji, koja je tada započela sa padom Berlinskog zida i rušenjem Istočnog bloka, nastavlja Reljić, "`slobodni mediji` su tokom jula 1989. bezbroj puta emitovali legendarnu sliku: student u beloj košulji i sa zavežljajem u ruci, na sablasno pustom trgu, pred pet tenkova u koloni. Nije se ostavljalo mesta sumnji da su gusenice sledećeg momenta podmazivane krvlju nevinih koji su umirali za slobodu, istinu, pravdu."

"Ova lažna priča utkana je u svest zapadnjaka već više od trideset godina, do tačke u kojoj je gotovo nemoguće racionalno razgovarati o Trgu Tjenanmen zbog ogromnog emocionalnog naboja koji sa sobom nosi", primećuje Lari Romanov, zapadnjak koji već decenijama živi i radi u Kini.

Malo je takvih događaja koji su ostavili tako dubok trag u svesti tipičnog zapadnjaka poput onog sa Trga Tjenanmen, konstatuje Romanov. Rekonstrukcija događaja ovog autora posve je drugačija.

Zaključak Romanova može se svesti na sledeći stav: Tjenanmen je jedan od ranih primera "obojenih revolucija", koje su, na kraju Hladnog rata, nicale kao pečurke posle kiše.

Mrtvi i povređeni vojnici

Prema oceni Romanova, koji je godinama prikupljao činjenice o ovim događajima, za početak "u zapadnim medijima nikada nije objavljeno da su se u Pekingu 4. juna 1989. godine desila dva odvojena događaja."

"Prvi je bio studentski protest," kaže Romanov, "koji je kulminirao protestom na Trgu Tjenanmen. On je trajao nekoliko nedelja i konačno je prekinut 4. juna." Drugi je jednodnevni štrajk radnika, koji se desio u obližnjoj pekinškoj četvrti: "Grupa radnika se okupila i zabarikadirala u nekoliko ulica u Muksidu, oblasti u Pekingu pet-šest kilometara udaljenoj od Trga Tjenanmen. Na barikadama je bilo nekoliko stotina, uglavnom odraslih radnika, uz neodređeni broj nekoliko mladih ljudi."

Romanov ukazuje i na treću, "prilično veliku grupu", koja "nikada nije jasno identifikovana, iako se na fotografijama vidi da to nisu bili radnici, a svakako ni studenti. Činjenice podržavaju zaključak da su to bili plaćenici."

Kineska vlada je potom uputila nekoliko autobusa vojnika, u pratnju nekoliko oklopnih vozila, da raščiste barikade i ponovo otvore ulice za saobraćaj. Do nasilja je došlo kada je ova "treća grupa" napala vojnike koji su pokušavali da uklone barikade. "Bili su dobro pripremljeni, naoružani sa najmanje stotinama, a možda i hiljadama Molotovljevih koktela. Oni su zapalili desetine autobusa i nekoliko oklopnih vozila, dok su vojnici još bili unutra. Neki vojnici su pobegli, ali mnogi su izgoreli."

Postoje i neosporni dokazi za ove tvrdnje koje iznosi Romanov: dokumentovani izveštaji i fotografije mrtvih, spaljenih vojnika, fotografije vojnika obešenih o ulične svetiljke, vojnika koji leže na ulici, ili onih koji su ostali da vise na prozorima autobusa ili transportera. Osim toga, "jedna grupa nasilnika uspela je da preuzme oklopni transporter i da ga provoza ulicama pucajući iz mitraljeza na kupoli. Vlada je tek tada poslala naoružane vojnike."

O razmerama ove pobune dovoljno govore sledeći podaci: "U pobuni je izgorelo ili oštećeno preko 1.280 vozila, uključujući preko 1.000 vojnih kamiona, više od 60 oklopnih automobila, preko 30 policijskih automobila, više od 120 javnih autobusa i trolejbusa, preko 70 motornih vozila drugih vrsta."

Vojne trupe su pretrpele velike gubitke pre nego što su bile prinuđene da pucaju u vazduh kako bi očistile put, kaže Romanov. Tokom kontranapada, neki izgrednici su ubijeni, neki posmatrači su pogođeni zalutalim mecima, a neki su ranjeni ili ubijeni od strane naoružanih razbojnika. Prema pouzdanim statistikama, više od 3.000 civila je ranjeno, a preko 200 je ubijeno, uključujući 36 studenata. Takođe, više od 6.000 oficira i vojnika je povređeno, a na desetine njih je ubijeno.

Pobuna orkestrirana i podržana spolja

Romanov je u Kini razgovarao sa "oko 2.500 rukovodilaca srednjeg i visokog nivoa, koji su bili studenti tokom tog perioda, od kojih su mnogi bili uključeni u studentski pokret, a mnogo njih je bilo na Trgu Tjenanmen."

"Osim što potvrđuju ovakva zapažanja i zaključke," tvrdi Romanov, "njihovi komentari i svedočenja snažno ukazuju da sama ideja o obračunu sa vladom nije potekla od njih, već da im je sugerisana spolja."

Kako smatra Romanov, "više je nego izvesno da je pobuna imala značajnu pomoć spolja. Previše je dokaza o pripremama za nasilje i snabdevanju oružjem iz inostranstva."

Kada je reč o snabdevanju benzinom, koji je tada u Kini bio nedostupan u većoj količini, postojali su "crni putevi", a benzin su pratila uputstva za proizvodnju i upotrebu Molotovljevih koktela, koji su do tada bili nepoznati u Kini. 

Studenti okupljeni na Trgu bili su obuzeti pitanjima socijalne politike, korupcije i idealizmom, ukratko, "svim onim stvarima koje smo svi mi želeli da vidimo u svetu."

"Vladini zvaničnici su nekoliko nedelja razgovarali sa studentima i konačno odredili rok za evakuaciju Trga - 4. jun", dodaje Romanov. Vojnici su poslati na Trg prethodnog dana, ali oni su bili nenaoružani. "Po svemu sudeći, nije ni bilo animoziteta između učenika i vojnika."

Konačno, studente su ubedili da napuste Trg uveče, 3. juna, a ostatak se mirno razišao sledećeg jutra. Tenkovi i buldožeri su osvanuli na Trgu ujutro 4. juna, "uklanjajući sve šatore i smeće. Studenata nije bilo na Trgu kada je počelo čišćenje. Prilikom čišćenja Trga nije bilo žrtava."

To nije sprečilo zapadne medije, predvođene Bi-Bi-Sijem, da izveste o "pokolju", kao i o "hiljadama pregaženih i ubijenih."

Podrška studentima iz američke ambasade

Možda je studentski pokret kasnih 1980-tih nastao spontano, "postoji obilje dokaza da je ceo pokret ubrzo preuzet od agencija američke vlade, i to mnogo pre nego što su se studenti okupili na Tjenanmenu."

"Bilo je potrebno neko vreme da se otkriju detalji o tome," kaže Romanov, "ali nije sporno da je vođe kineskog studentskog pokreta u Hong Kongu obučavao pukovnik Robert Helvi, oficir Odbrambene obaveštajne agencije iz Pentagona, koji je proveo 30 godina podstičući revolucije širom Azije u ime vojske i CIA-e."

Ime američkog pukovnika Helvija dobro je poznato i u Srbiji, jer je on organizovao pokret "Otpor" i faktički rukovodio prevratom od 5. oktobra 2000. godine.

Kako zaključuje Romanov, "nema ni mesta sumnji da je američka spoljna politika tada, baš kao i danas, pokušavala da podstakne revoluciju koja bi otvorila vrata uticaju SAD. Danas je sve jasnije da je kineski studentski pokret 1989. bio glavni deo te strategije, koju je orkestrirao američki Stejt department, uz puno odobrenje tadašnjeg predsednika Džordža Buša."

Sve činjenice ukazuju na "američku ruku" u studentskom protestu: "Mnogi studenti sa kojima sam razgovarao, posebno oni koji su zaista bili prisutni na Trgu, govorili su o zalihama koje su im obezbedili različiti izvori iz američke vlade."

Studenti su imali logističku podršku američke ambasade, koja im je obezbedila i priručnike, uputstva, obuku, kao i zapaljive govore koje je emitovao "Glas Amerike" iz Hongkonga. Jednom rečju: "Nije moguće osporiti tvrdnju da su ovim događajima rukovodili Amerikanci."

"Glas Amerike" raspiruje pobunu

"Glas Amerike" je tada, u vreme studentske pobune, emitovao 24 sata dnevno iz Hongkonga i „davao studentima provokativna ohrabrenja i savete o taktici i strategiji pobune."

Jedan od učesnika ove pobune kasnije je zapisao: "Kada smo diplomirali, skoro da nije bilo diskusija o studentskom pokretu i više nismo slušali `Glas Amerike`. Mnogi studenti su bili fanovi ove radio stanice pre, za vreme i ubrzo nakon studentskog protesta. Čak i dok smo bili na Trgu, studenti su slušali njihov program, kao da samo oni mogu da nam kažu šta se dešava. Sećam se da sam tek mnogo kasnije shvatio koliko sam tada bio glup..."

Drugi bivši student je još neposredniji: "Bilo je tačno da je studentskim pokretom iz 1989. neko manipulisao. Studenti nisu imali ništa osim emocija i veoma površnog poznavanja politike. Počeli smo da od zvaničnika zahtevamo obračun sa korupcijom, ali su se slogani brzo promenili u zahteve za demokratijom."

"Postoji ogromna razlika u političkim implikacijama između dve vrste zahteva. Šta je uopšte bila demokratija? Kakva se to demokratija praktikovala na Zapadu? Kakva bi demokratija pristajala Kini? Iskreno, nisam imao pojma o tome. Drugim rečima, nisam znao šta zaista hoću. Ja sam jednostavno izašao na ulicu i uzvikivao parole. Ubrzo su stvari izmakle kontroli."

"Mnogo godina posle 1989", zaključio je ovaj bivši student, "nisam mogao da prihvatim da smo i ja i drugi studenti bili toliko glupi i naivni, i da su nama manipulisali iza scene."

Prema zvaničnim kineskim izveštajima, "mnogi Amerikanci su bili aktivni u upravljanju studentskim liderima, kršeći dekrete o vanrednom stanju koji su bili na snazi u pojedinim delovima Pekinga. Džon Pomfret bio je dopisnik AP-a u Pekingu i važan informativni kanal za kolovođe, a Alan Pesin, dopisnik Glasa Amerike u Pekingu, prekršio je ograničenja svojim ilegalnim izveštavanjem i slao iskrivljene izveštaje, šireći lažne glasine i ohrabrujući nasilne proteste."

Kako izazvati kolaps Kine

Romanov citira intervju koji je 28. maja 1989. Čaj Ling, samoproglašeni vođa studenata sa Tjenanmena, dala američkom novinaru Filipu Kaningemu:

"Osećam se tako tužno", rekla je Čaj, "jer kako da studentima kažem da je ono čemu se nadamo krvoproliće, do koga će doći u trenutku kada vlada ne bude imala drugog izbora nego da pribegne nasilju. Tek kada Trg bude obasjan krvlju, narod Kine će otvoriti oči. Tek tada će zaista biti ujedinjeni."

"Ali, kako da to objasnim svojim kolegama studentima?", pitala se Čaj. "Ne mogu im to otvoreno reći. Studenti su još deca! Zaista je žalosno da pojedini studenti, i poznati ljudi sa dobrim vezama, vredno rade da pomognu vladi i da je spreče da preduzme takve mere. Zarad svojih sebičnih interesa, oni pokušavaju da prouzrokuju kolaps našeg pokreta i da nas izvuku sa Trga pre nego što vlada postane toliko očajna da preduzme akciju."

Na pitanje Kaningema, da li će i sama ostati na Trgu, Čaj je odgovorila da neće. Zašto? "Zato što je moja situacija drugačija. Želim da živim. Verujem da drugi moraju da nastave posao koji sam ja započela." I, na kraju: "Mogu i da im kažem - vi, Kinezi, niste vredni vredni moje žrtve!"

Čaj Ling je posle 4. juna i navodnog skrivanja u Kini pobegla u Ameriku. Ovde je bila nagrađena unosnim mestom: počela je da radi u konsultantskoj firmi "Bejn and kompani", udala se i prešla u hrišćanstvo.

Što se tiče američke strategije, uočava Romanov, ona je bila savršeno jasna: "Američki plan je bio da podstakne studente da naljuti kinesku vladu, kako bi upotrebila silu protiv studenata, što je trebalo da izazove 'revoluciju u boji', koja će rezultirati svrgavanjem vlade i kolapsom Kine."

Ovaj plan nije uspeo, a ne uspeva ni danas. Sa tom srhom je podignuta i "boginja demokratije" od papira na Trgu Tjenanmen, replika Kipa slobode na ulazu u njujoršku luku. Ovo potvrđuje izveštaj od 2. juna 1989, upućen tadašnjem državnom sekretaru Džejmsu Bejkeru, u kome se izražava očekivanje da će podizanje "statue razljutiti najviše lidere i podstaći krvoproliće."