"Borci za demokratiju" ili opasni kult: Ko su narodni mudžahedini, Iranci koji prave haos u Albaniji?

Najmanje 35 osoba je povređeno, dok je jedan Iranac preminuo, kada su albanska policija i specijalci upali u kamp kontroverzne iranske opozicione organizacije Mudžahedin e-Kalk (MeK) kod Drača.

Kako je preneo "Albanijan post", racija je sprovedena nakon što su albanske vlasti otkrile da se prostorije te organizacije koriste kao operacioni centar za potencijalne sajber napade.

Među kriminalnim optužbama koje je objavila kancelarija Specijalnog tužioca nalaze se "provokacija rata", "ilegalno presretanje kompjuterskih podataka", "mešanje u kompjuterske sisteme", "zloupotreba opreme" i "aktivnosti organizovane kriminalne grupe". Kako objašnjava stručni sagovornik "Albanijan posta", reč je o izuzetno ozbiljnim optužbama, a osumnjičeni bi mogli da dobiju kazne i do 35 godina zatvora.

Nedavni incident u Albaniji ponovo je tu misterioznu iransku organizaciju doveo u centar pažnje, deset godina nakon što su se njeni članovi nastanili u toj balkanskoj zemlji. Reč je o grupi koja je tokom skoro šest decenija postojanja više puta menjala svoje saveznike, protivnike i lokacije, i koju mnogu posmatrači danas optužuju da više liči na kult nego na političku organizaciju.

Ko su narodni mudžahedini?

Organizaciju narodnih mudžahedina Irana, odnosno Mudžahedin e-Kalk, osnovala je 1965. godine grupa studenata Univerziteta u Teheranu. Ideološki, ona je predstavljala mešavinu marksizma i islamizma i oštro se protivila režimu tadašnjeg iranskog vladara, šaha Mohameda Reze Pahlavija, koga su optuživali da je američka marioneta.

MeK se tokom sedamdesetih godina prošlog veka više puta sukobljavao sa iranskim vlastima i tadašnjom tajnom policijom SAVAK, a oni su optuživani da su u tom periodu ubili nekoliko američkih državljana. Kada su 1978. započeli masovni protesti protiv šaha, koji će godinu dana kasnije kulminirati Iranskom revolucijom, narodni mudžahedini su bili jedna od prvih organizacija koja ih podržala, rame uz tame sa ajatolasima.

Ipak, kada je ajatolah Ruholah Homeini preuzeo vlast početkom 1979. godine, odnosi novih vlasti i MeK-a su ubrzo krenuli silaznom putanjom. Oni nisu podržali usvajanje novog ustava Islamske republike, zbog čega je lideru MeK-a Masudu Radžaviju bilo zabranjeno da se kandiduje na prvim predsedničkim izborima.

Sukob je kulminirao tokom 1981. godine, kada je u dva odvojena teroristička napada ubijeno nekoliko visokih iranskih zvaničnika, uključujući tadašnjeg predsednika Mohamed-Ali Radžajia, premijera Mohamed-Džavad Bahonara i vrhovnog sudiju Mohameda Beheštija. MeK je tada postao neprijatelj broj jedan novog iranskog režima, a Radžavi i ostatak rukovodstva su morali da napuste zemlju i prebegnu u Pariz, gde se centrala te organizacije nalazila dok im francuski premijer Žak Širak nije uskratio gostoprimstvo 1986. godine. MeK je u tom periodu proglašen za terorističku organizaciju ne samo u Iranu, već i u nekim zapadnim zemljama, uključujući i SAD.

Sledeća stanica narodnih mudžahedina bio je Irak Sadama Huseina, koji se u tom trenutku nalazio u krvavom ratu sa Iranom. Mudžahedin e-Kalk je podržao Huseina i uključio se u rat protiv sopstvene zemlje, čime su izgubili podršku iranskog naroda i dobili epitet izdajnika. Irački predsednik im je zauzvrat dao na korišćenje savremenu vojnu bazu poznatu kao "Kamp Ašraf", svega 50 kilometara od granice sa Iranom. U tom periodu narodni mudžahedini su i dalje bili otvoreno antizapadno i antiamerički nastrojeni.

Tokom godina provedenih u izolovanom kampu u Iraku pod čvrstom rukom Masuda Radžavija, MeK je sve manje ličio na političku organizaciju a sve više na kult. Izveštaji američke vlade iz tog perioda mudžahedine opisuju kao grupu koja ima "mnogo klasičnih karakteristika kulta, uključujući autoritarnu kontrolu, zaplenu imovine, seksualnu kontrolu (uključujući nametnute razvode i celibat), emocionalnu izolaciju, prinudni rad, uskraćivanje sna, fizičko kažnjavanje i ograničenu mogućnost napuštanja organizacije".

"U MeK-u, sve se pretvara u vođstvo, a vođstvo znači Masud Radžavi. Ne samo da vaše srce pripada njemu, već i sva vaša ljubav. Zabranjeno je voleti svog supružnika, majku, decu", rekao je svojevremeno za "Gardijan" nekadašnji pripadnik te organizacije Iraž Mesdahi.

Narodni mudžahedini – od izolovanog kulta do ključnog američkog saveznika

Do promene u odnosima MeK-a i Zapada došlo je nakon američke invazije na Irak 2003. godine. Radžavi je početkom marta te godine nestao, a vođstvo nad organizacijom je, makar u javnosti, preuzela njegova supruga Marjam. Umesto da ih uhapse i izruče Iranu, Amerikanci su MeK prepoznali kao potencijalno oružje u sukobu sa Islamskom republikom, dok su sa svoje strane narodni mudžahedini započeli kampanju lobiranja kako bi popravili reputaciju među donosiocima odluka na Zapadu.

Iako su pojedini članovi Bušove administracije, poput tadašnje savetnice za nacionalnu bezbednost Kondolize Rajs, smatrali da bi ih trebalo tretirati kao sve ostale teroriste, drugi, među kojima se nalaze poznati "jastrebovi" kao što su potpredsednik SAD Dik Čejni i ministar odbrane Donald Ramsfeld založili su se za "pomirenje" i stavljanje narodnih mudžahedina pod američku zaštitu. Nakon Avganistana i Iraka, svi su očekivali da će Iran biti sledeća američka žrtva na Bliskom istoku.

Kampanja lobiranja ubrzo je počela da daje rezultate: Ujedinjeno Kraljevstvo je MeK skinulo sa liste terorističkih organizacija 2009. godine, dok su Amerikanci to učini tri godine kasnije. Administracija Baraka Obame je čak i pomogla u pregovorima i potonjem preseljenju mudžahedina iz Iraka u Albaniju tokom 2013. godine, nakon što je njihova bezbednost na Bliskom istoku bila ugrožena zbog prisustva Iranske revolucionarne garde.

MeK je tokom poslednje dve decenije izgradio bliske odnose sa mnogim političarima na Zapadu, pre svega među konzervativcima u Americi i Britaniji.

Oni svake godine u Parizu organizuju konferenciju "Slobodni Iran", na kojoj njihovi uticajni gosti najavljuju promenu režima u Iranu i promovišu Marjam Radžavi kao novu predsednicu te zemlje. Među njihovim najpoznatijim "prijateljima" nalaze se nekadašnji Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost a sada ogorčeni protivnik Džon Bolton, bivši gradonačelnik Njujorka Rudi Đulijani i pokojni republikanski senator i predsednički kandidat Džon Mekejn.

"Mule moraju da idu, ajatolasi moraju da idu", rekao je Đulijani na konferenciji "Slobodni Iran" 2018. godine. "Nakon toga, njih mora da zameni demokratska vlada koju predstavlja gospođa Radžavi", dodao je, "slučajno" izostavljajući činjenicu da su narodni mudžahedini danas mnogo više liče na kult nego na "demokratsku vladu", kao i da je upitno da li ih iko u samom Iranu uopšte podržava.

Đulijani je tom prilikom rekao i da protesti u Iranu "nisu slučajnost", te da ih MeK koordiniše iz svoje centrale u Albaniji.

Džejson Rezijan, iransko-američki kolumnista "Vašington posta" i kritičar vlade u Teheranu je pre nekoliko godina napisao da je, nakon sedam godina života u Iranu, čuo mnoge kritike režima ajatolaha, ali da "nikada nije upoznao osobu koja je mislila da bi narodni mudžahedini predstavljali dobru alternativu".

Podrška poznatih i uticajnih američkih političara manje čudi kada se uzme u obzir činjenica da su oni za to vrlo dobro plaćeni. Procenjuje se da u proseku dobijaju između 30.000 i 50.000 dolara po govoru, dok je Bolton navodno dobio oko 180.000 dolara za nekoliko govora na konferencijama u organizaciji MeK-a, pisao je "Gardijan" 2018. godine.

Narodni mudžahedini danas – savremeno ropstvo koje se ignoriše

Iako organizuju grandiozne i dobro posećene konferencije i dovode poznate goste, malo toga se zna o dešavanjima u samom Mudžahedin e-Kalku, a pre svega u njihovoj centrali u Albaniji. Kada su oni uz pomoć Amerikanaca i Ujedinjenih nacija prebacili oko 3.000 svojih članova iz Iraka u Albaniju, oni tu zemlju nisu došli kao izbeglice, već pod pomalo nejasnim objašnjenjem "humanitarnih razloga".

Drugim rečima, oni nemaju zvaničan status u Albaniji, što otvara mogućnost za različite zloupotrebe.

Poslednjih godina u javnosti su isplivale osnovane sumnje da se članovima te organizacije u kampu krše ljudska prava, da su žrtve nasilja i da im je onemogućeno da ga svojevoljno napuste. Pošto niko od njih ne poseduje sopstvenu imovinu, već se ona nalazi u vlasništvu MeK-a, nezadovoljni članovi nemaju finansijskih mogućnosti da napuste grupu.

Ukoliko se usprotive rukovodstvu, postaju žrtve javnog maltretiranja, prebijanja, izolacije, čak i smrti. Održavanje kontakta sa članovima porodice van kulta takođe je zabranjeno.

Masud Hodabadeh, nekadašnji visoki funkcioner MeK-a, pisao je da se članovi te organizacije "praktično drže u stanju modernog ropstva", dok je grupu opisao kao "destruktivni kult" koji svoje pristalice kontroliše finansijski, psihički i emocionalno.

Albanske vlasti su, do sada, uglavnom ignorisale takve navode i zatvarale oči na navodne zloupotrebe i kršenja ljudskih prava od strane MeK-a. U tome su očigledno imali punu podršku SAD, pre svega u periodu kada je Džon Bolton vodio glavnu reč u američkoj spoljnoj politici.

Prisustvo narodnih mudžahedina i njihova navodna saradnja sa albanskom mafijom je, ipak, dovelo do kritika iz Evropske unije, što je između ostalog uticalo i na zastoj procesa pristupanja Albanije toj organizaciji.