Zašto SAD skoro sigurno neće pustiti Ukrajinu u NATO

Ukrajinska kriza je Sjedinjene Američke Države prvi put dovela u situaciju u kojoj samo definisanje sopstvenog vojnog prisustva u Evropi predstavlja rizik, zato što bi svaki iskren poziv Kijevu da pristupi NATO-u pokazao spremnost na direktan sukob sa Rusijom.

Mnogi veruju da je neka vrsta specijalnih bilateralnih garancija manje rizična opcija, piše u autorskom tekstu RT Internešenel ruski politikolog i programski direktor Valdajskog kluba Timofej Bordačev.

Vojni savez NATO je u kontekstu podele Evrope u interesne zone SAD i SSSR nakon Drugog svetskog rata, podseća autor, a najveći vojni sukob u istoriji čovečanstva je za posledicu imao činjenicu da je značajan deo evropskih zemalja izgubio mogućnost da donosi ključne odluke o sopstvenoj državnoj politici. Reč je, pre svega, o sposobnosti vođenja odbrambene politike i formiranju saveza sa drugim državama.

Evropa je bila podeljena između pravih pobednika tog rata - Vašingtona i Moskve - a samo su Austrija, Irska, Švedska, Finska i Švajcarska ostale izvan njihovih zona uticaja.

Obe velike sile su za sebe zadržale prećutno zadržale pravo da određuju unutrašnji poredak u zemljama koje kontrolišu. To je zato što su one izgubile svoj suverenitet. Čak ni Francuska, koja je decenijama pokušavala da izgradi sopstvenu i nezavisnu poziciju, nije dovodila u pitanje na čijoj će se strani naći u slučaju globalnog sukoba.

NATO je nastao 1949. godine, kako bi američkim saveznicima oduzeo mogućnost da formulišu sopstvene spoljnopolitičke strategije i vojne doktrine, piše Bordačev. U tom kontekstu, on se nije razlikovao od Varšavskog pakta koji je nastao u sovjetskoj sferi uticaja.

Odnosi između SAD i drugih zemalja u NATO-u nikada nisu bili saveznički u pravom smislu te reči. Tokom prošlog veka, tradicionalna savezništva su prestala da postoje, zato što je odnos moći između zemalja koje raspolažu nuklearnim oružjem i onih koje ga ne poseduju postao isuviše velik.

Vojni savez između sila približno jednake snage je moguć, kao što je i bio slučaj do sredine prošlog veka, ali je nuklearno naoružanje tu računicu učinilo nemogućim. Nekada nezavisne države u Evropi su postale baza iz koje velike sile mogu da pregovaraju o miru i vode rat. Formiranje NATO-a i njegovo kasnije proširenje na Grčku, Tursku i Zapadnu Nemačku samo je formalizovalo granice američke dominacije na koje je SSSR ranije već pristao, podseća autor.

Nakon pada Berlinskog zida i kolapsa Sovjetskog Saveza, širenje američke moći na nekadašnje sovjetske saveznike, pa čak i baltičke republike, nije predstavljalo veliki rizik za Vašington. Zato je NATO i uveo neformalno pravilo da u svoje članstvo ne prihvata države sa nerešenim teritorijalnim sporovima - SAD jednostavno nisu bile zainteresovane za okupaciju teritorije čiji se status dovodi u pitanje.

Širenje NATO nakon Hladnog rata od početka je bilo obavijeno lažima, pošto su SAD Rusiji obećali da se taj savez neće širiti do njenih granica. U prvi mah, Moskva nije imala dovoljno snage da se usprotivi takvoj politici, što znači da su SAD mogle da "zauzmu" zemlje u Istočnoj Evropi vez rizika od vojnog sukoba. 

Američki pristup NATO-u ostao je dosledan filozofiji pobednika iz 1945. godine - ne postoje suverene zemlje, već samo kontrolisane teritorije.

Kada se odluka donese u Vašingtonu, jedino je pitanje strategije kojom će se ona primeniti u lokalnim vladama. To je postalo još očiglednije nakon što je veliko proširenje krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina "upakovano" sa članstvom u Evropskoj uniji. Lokalne elite su imale podsticaj da pristupe tom bloku, od kog su očekivale konkretnu materijalnu dobit.

Za neke zemlje - poput Poljske i baltičkih zemalja - članstvo u klubu je predstavljalo način rešavanja unutrašnjih problema kroz primenu agresivne antiruske politike i širenje straha od svog velikog suseda na istoku.

Za zemlje koje su pristupile NATO-u, članstvo je postalo garancija unutrašnje stabilnosti. Pošto se sve sve odluke donose izvan nacionalnih političkih institucija, nema razloga za unutrašnje političko nadmetanje i opasnosti od ozbiljne destabilizacije.

Naravno, ni jedna zemlja nije zaštićena od povremenih političkih nestabilnosti izazvanih promenom vlasti - pogotovo ako neki od aktera nije povezan sa SAD. Ali radikalne promene, koje najčešće uključuju i promene u spoljnoj politici - postale su nezamislive, piše Bordačev.

U tom kontekstu, Zapadna Evropa sve više liči na Latinsku Ameriku, u kojoj kvalitet života stanovništva nema drastične posledice na ponašanje elita. Geografska bliskost Severnoj Americi postala je razlog gotovo potpune američke kontrole, dok su jedini izuzeci Kuba i Venecuela. U Zapadnoj Evropi, zbog blizine Rusije, ova kontrola je formalne prirode, što bi u principu trebalo da isključi bilo kakva iznenađenja.

Ulazak u NATO je predstavlja razmenu državnog suvereniteta za neograničeno zadržavanje vlasti od strane vladajuće elite. To je tajna koja se krije iza svakog političkog režima koji želi članstvo u tom bloku - on im daje šansu da postanu "besmrtni" i pored političkih i ekonomskih neuspeha.

Režimi u Poljskoj i baltičkim zemljama su shvatili da neće dugo ostati na vlasti ukoliko ne dođu pod kontrolu Vašingtona - raskid sa Moskvom i periferni položaj njihovih država zadavao im je previše problema. Slična situacija postoji u Finskoj, gde su lokalne elite više nemaju poverenja u svoju sposobnost da se održe na vlasti.

Za SAD, kao što smo i videli, proširenje sopstvenog prisustva nije predstavljalo ozbiljnu pretnju ili rizik. Barem ne do sad. To je glavni razlog zašto se u Vašingtonu danas zalažu za pažljiviji pristup zahtevu Ukrajine za članstvo u NATO-u. 

U svetu preovladava stav da bi vojni sukob između SAD i Rusije doveo do globalnog nuklearnog rata. Ipak, tokom Hladnog rata, Amerikanci su verovali da bi takav sukob mogao biti ograničen na Evropu i da ne bi direktno pogodio teritorije sve supersile. Verovatno je i da su i Moskvi razmišljali na isti način.

Širenje NATO-a na istok posle Hladnog rata bio je slučaj sticanja teritorija za koje niko nije želeo da se bori. Međutim, u slučaju Ukrajine, pitanje za SAD nije osvajanja teritorije, već preuzimanja iste od suparničke sile koja želi da zadrži Vašington na udaljenosti. Ovo se nikada nije dogodilo u istoriji NATO-a, te je razumljivo da u Zapadnoj Evropi i SAD ima mnogo onih koji pozivaju na ozbiljno razmatranje mogućih posledica.

Poziv Kijevu da se priključi NATO-u značio bio nešto sasvim novo u američkoj spoljnoj politici - spremnost da se bore za sebi jednakim takmacom kakva je Rusija. Amerikanci su kroz istoriju izbegavali takve sukobe, koristeći druge kao proksije koji se mogu žrtvovati za američke interese.

Najverovatniji scenario je, dakle, da će se SAD ograničiti na obećanje da će se pozabaviti pitanjem Ukrajine i NATO-a nakon što kijevski režim na ovaj ili onaj način reši svoje probleme sa Rusijom. U međuvremenu će mu biti obećani samo neki "posebni" uslovi na bilateralnoj osnovi.