Edvard Snouden: Deset godina egzila u Rusiji

Amerikanac Edvard Snouden je danas, slično Australijancu Džulijanu Asanžu, jedan od najpoznatijih "uzbunjivača" na svetu, ali i jedan od najtraženijih begunaca od američke "pravde". Zlokobnu Asanžovu sudbinu izbegao je samo zato što je na današnji dan pre deset godina azil dobio privremeni azil u Rusiji, stalni godinu dana kasnije, a prošle godine i državljanstvo Ruske Federacije.

Vlada SAD je 4. juna 2013. protiv Snuodena podnela krivičnu prijavu za "krađu državne imovine" i za "kršenje zakona o špijunaži", "neovlašćeno saopštavanje poverljivih informacija o nacionalnoj odbrani" i "namerno objavljivanje poverljivih komunikacionih obaveštajnih podataka."

Zapravo, Snouden je samo razotkrio tajne i nezakonite operacije američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA).

Za razliku od Asanža, koga je, po ukidanju azila Ekvadora, osudio britanski sud, i verovatno ga čeka izručenje u SAD, Snouden danas živi u Rusiji kao slobodan čovek.

Globalni programi kontrole

Snouden je raskrinkao brojne globalne programe kontrole vlade SAD koje sprovodi NSA, povezanih sa obaveštajni savezom "Fajv ajz" (Pet očiju, neformalna obaveštajna zajednica pet anglosaksonskih država, koja, osim SAD, uključuje Britaniju, Kanadu, Australiju i Novi Zeland), u saradnji sa telekomunikacionim kompanijama i evropskim vladama.

Takođe, Snoudenova otkrića otvorila su široku diskusiju o nacionalnoj bezbednosti i privatnosti pojedinca.

Snouden je kasnije za sebe rekao da je, radeći u NSA, "postao razočaran" programima kontrole i da je pokušao da na njih upozori "putem internih kanala", što je bilo potpuno ignorisano.

Početkom juna 2013. otkrio je hiljade poverljivih dokumenata NSA novinarima Glenu Grinvaldu, Lori Poitras, Bartonu Gelmanu i Ivenu Mekaskilu.

Privukao je međunarodnu pažnju nakon što su se tekstovi, zasnovani na njegovim materijalima, pojavili u "Gardijanu", "Vašington postu" i brojnim drugim publikacijama na Zapadu.

Ministarstvo pravde SAD je 21. juna 2013. godine otpečatilo optužbe protiv Snoudena, posle čega mu je Stejt department oduzeo pasoš. Dva dana kasnije, Snouden je sleteo na moskovski međunarodni aerodrom "Šeremetjevo", na koji je stigao preko Hongkonga.

Inače, za svaku od tri tačke optužnice zaprećena je maksimalna moguća zatvorska kazna od po deset godina. Krivična prijava vlade SAD protiv Snoudena je u početku bila tajna.

Tajni, nezakoniti i neustavni programi NSA

Pred žestokim napadima američkih zvaničnika, Snouden je odgvorio da se njegovi postpuci bili pokušaj da "informiše javnost o onome što se radi u njihovo ime i onome što se radi protiv njih." Snouden je time otvorio široku debatu o masovnom nadzoru i tajnosti rada vlade SAD.

Što tiče opasnosti od totalitarne kontrole, američki Savezni sud je 2. septembra 2020. presudio da su ovi programi, na koje je prvi put upozorio Snouden, "nezakoniti i, verovatno, neustavni."

Objavljivanje ovih dokumenata, koja su nosila oznaku duboke tajnosti, otkrilo je ranije nepoznate detalje o globalnom nadzoru, koji spovodi američka vlada i njena "obaveštajna zajednica", u saradnji sa evropskim vladama.

Između ostalog, svetska javnost je prvi put saznala za postojanje tajnog programa PRISM - programa za nadzor u okviru koga NSA prikuplja podatke o korisnicima od kompanija kao što su "Majkrosoft", "Gugl", "Epl", "Jahu", "Fejsbuk" ili "Jutjub".

Počev od juna 2013. godine, počeli su da se pojavljuju prvi medijski izveštaji, koji dokumentuju postojanje tajnih programa kontrole i njihov zaprepašćujući obim.

Barton Gelman iz "Vašington posta" bio je prvi novinar koji je izvestio o Snoudenovim dokumentima. Prema njegovoj naknadnoj izjavi, američka vlada je tražila da ne objavljuje nazive umešanih kompanija, ali Gelman je taj zahtev odbio.

Ovi izveštaji uključivali su detalje o bazi podataka NSA i o prisluškivanju telefonskih razgovora miliona Amerikanaca, o kontroli internet prepiske, posebno kada je reč o "pojedincima iz sveta biznisa ili politike."

Prema Snoudenu, postoji i "analitički alat" koji omogućava prikupljanje "skoro svega što se radi na internetu."

"Mogao sam prisluškujem svakog, pa i predsednika SAD"

Postoji, uostalom, Snoudenova izjava, koja je svojevremeno zaprepastila neupućene: "Sedeći za svojim stolom, mogao sam da prisluškujem bilo koga, vas ili vašeg računovođu, saveznog sudiju ili čak američkog predsednika."

Jedno od Snoudenovih otkrića bio je i "crni budžet NSA", kao i brojne, uspešne ili neuspešne operacije 16 špijunskih agencija koje čine američku obaveštajnu zajednicu. Snouden je otkrio i da je NSA plaćala američkim privatnim tehnološkim kompanijama za pristup njihovoj komunikacionoj mreži. Samo tokom 2013. godine, u tu svrhu potrošeno je neverovatnih 52 milijarde dolara.

Otkriveno je i da je NSA prikupljala i liste kontakata elektronske pošte i čitala njihov sadržaj, kao što je prisluškivala i pratila lokacije mobilnih telefona. Agencija je tajno pristupala ovim podacima putem programa za nadzor koji je nosio, ili još nosi, ime MUSCULAR.

U oktobru 2013. godine, Snoudenova otkrića su izazvala niz napetosti između SAD i njihovih bliskih saveznika. SAD su, kako je dokazao Snouden, špijunirale Brazil, Francusku, Meksiko, Britaniju, Kinu, Nemačku i Španiju, kao i još 35 svetskih lidera. NSA je prisluškivala i svog odanog saveznika – nemačku kancelarku Angelu Merkel, koja je kasnije uporedila NSA sa istočnonemačkim Štazijem.

Procureli dokumenti, koje je 2014. objavio "Špigl", pokazali su da je NSA prisluškivala 122 visokorangirana lidera širom sveta.

Put bez povratka

Izjava misije NSA pod nazivom "Strategija SIGINT 2012-2016" potvrdila je da NSA ima i planove za dalje širenje svojih nezakonitih aktivnosti. Prema ovom dokumentu, cilj NSA je da "dramatično poveća ovladavanje globalnom mrežom" i da pribavi podatke "od bilo koga, bilo kada, bilo gde".

Snouden je u intervjuu za nemačku televiziju u januaru 2014. rekao da NSA ne ograničava prikupljanje podataka na pitanja nacionalne bezbednosti, optužujući agenciju za industrijsku špijunažu. Koristeći primer nemačke kompanije "Simens", on je rekao: "Ako u 'Simensu' postoje informacije koje su korisne za nacionalne interese SAD, čak i ako nemaju nikakve veze sa nacionalnom bezbednošću, oni će ipak preuzeti tu informaciju."

Prema izveštaju "Vašington posta" iz jula 2014, pozivajući se na informacije koje je dostavio Snouden, 90 odsto onih koji su pod prismotrom u SAD su obični Amerikanci.

"Ne želim da živim u svetu u kome se snima sve što radim i kažem", rekao je Snouden. "Moj jedini motiv je da obavestim javnost o tome šta se radi u njihovo ime i šta se radi protiv njih."

Takođe, Snouden je naglasio da želi da "ohrabri druge da istupe, tako što će pokazati da mogu da pobede", dodajući: "Nema spasa obaveštajnoj zajednici koja veruje da može da laže javnost... Kada sam video šta to zaista znači, postao sam svestan da sam krenuo putem sa koga nema povratka."

Asanžov savet Snoudenu

Džulijan Asanž je naknadno priznao da je "Vikiliks" platio Snoudenovo bekstvo. Asanž je zatražio od konzula u ambasadi Ekvadora u Londonu da izda Snoudenu pasoš. Snouden je rekao da mu je posedovanje ovog dokumenta dalo "pouzdanje, hrabrost da uđe u taj avion i započne putovanje."

Snouden je 23. juna 2013. sleteo na moskovski aerodrom Šeremetjevo.

Kasnije je rekao je da su SAD želele da on ostane u Moskvi kako bi mogli da kažu da je "ruski špijun". Prema Grinvaldu, Snoudenov pasoš je bio važeći kada je otišao iz Hong Konga, ali mu je ukinut tokom boravka u Moskvi.

Snouden je tada optužio američku vladu da "koristi državljanstvo kao oružje političke agresije."

Četiri meseca nakon što je Snouden dobio azil u Rusiji, Džulijan Asanž je komentarisao slučaj "Snuoden": "Venecuela i Ekvador mogli bi da ga zaštite samo na kratak rok. U Rusiji će on biti bezbedan, tamo ga poštuju i to se, verovatno, neće promeniti. To je bio moj savet Snoudenu: da će fizički biti najbezbedniji u Rusiji."