"Duga ruka Kremlja" i ranjivost SAD: Puč u Nigeru i geopolitika uranijuma

Arlit, izolovani gradić na južnim obodima Sahare, neočekivano bi mogao da postane epicentar novog geopolitičkog sukoba - borbe za kontrolu uranijuma, goriva koje pokreće nuklearnu industriju, piše "Blumberg".

Upravo su tu, u sušnim oblastima severnom Nigera, francuski geolozi otkrili radioaktivni mineral pedesetih godina prošlog veka. Francuske kompanije su uskoro počele sa eksploatacijom, a je njihova nekadašnja kolonija je uskoro postala sedmi najveći proizvođač uranijuma na svetu.

Tokom 2022. godine, rudnici u Nigeru zadovoljavali su oko 25 odsto potreba za uranijom u Evropskoj uniji. Sada, nakon državnog udara u Nijameju, uvoz tog resursa doveden je u pitanje.

Kako navodi "Blumberg", iako Rusija ne stoji iza samog državnog udara, "njena propaganda je pojačala antifrancusko i antiameričko raspoloženje u Sahelu". Taj region je od 2020. postao plodno tlo za revolucije - uključujući Burkinu Faso, Čad, Gvineju, Mali i Sudan.

U nigerskoj prestonici Nijameju, okupljeni građani su mahali ruskim  zastavama kako bi osudili francuski imperijalizam.

Ukoliko Niger upadne u "rusku orbitu", svet će još više zavisiti od Moskve - i njenih klijenata - za snabdevanje nuklearnom energijom, piše "Blumberg". Kazahstan  i Uzbekistan, dve bivše sovjetske republike, proizvode oko 50 odsto svetskog uranijuma. Ako u tu računicu dodamo i samu Rusiju i Niger, udeo raste na 60 odsto.

Uranijum je samo početak onoga što se naziva "ciklus nuklearnog goriva". Iako je Rusija šesti najveći proizvođač uranijuma, prava moć se nalazi u drugom delu ciklusa - transformaciji samog minerala u nuklearno gorivo kroz proces tzv. konverzije i obogaćivanja.

Rusija zadovoljava oko 45 odsto svetskih potreba za nuklearnim gorivom, prema podacima Svetske nuklearne asocijacije. Mnoge države, među kojima se nalaze i SAD, zavisne su od ruskog goriva, a oko trećina uranijuma koji je prošle godine korišćen u Americi obogaćen je u Rusiji.

Američke kompanije su to gorivo platile više od milijardu dolara, a u Vašingtonu se nije ni govorilo o stavljanju ruske nuklearne industrije na listu sankcija.

Tokom prvih 50 godina "nuklearnog doba", Amerika je bila samodovoljna kada je u pitanju proizvodnja goriva, ali je ona nakon okončanja Hladnog rata uglavnom obustavila eksploataciju uranijuma, ali i komplekse procese konverzije i obogaćivanja, navodi "Blumberg".

Danas, SAD su u velikoj meri "zavisne od međunarodnih izvora nuklearnog goriva, uključujući i od zemalja koje ne dele naše interese", rekao je da načelnik Nacionalne laboratorije Ajdaha u sklopu američkog Ministarstva energetike Džon Vagner.

Ruska dominacija na tržištu nuklearnog goriva je posledica geološke sreće, inženjerskih inovacija i diplomatskih sporazuma koje su Moskva i Vašington postigli neposredno nakon raspada SSSR, navodi "Blumberg".

Za početak, Rusija je bogata uranijumom, što joj daje prednost nad većinom potencijalnih konkurenata. Pored toga, njeni inženjeri su razvili inovativne metode obogaćenja uranijuma koje su daleko jeftinije od tehnika koje koriste Francuzi i Amerikanci. 

Ti faktori bi, sami po sebi, Rusiji dali značajnu prednost u industriji nuklearnog goriva. Ipak, Amerika i Rusija su 1993. godine potpisale sporazum u javnosti poznat kao "megatone za megavate", u skladu sa kojim je visokoobogaćeni uranijum iz sovjetskog nuklearnog oružja transformisan u niskoobogaćeni uranijum koji se koristi u američkim nuklearnim elektranama.

Drugim rečima, američka nuklearna industrija nije mogla da se takmiči sa Rusima nakon čega je, usled nezainteresovanosti kako demokrata tako i republikanaca, polako umrla.

Predstavnici te industrije su naglašavali da je Amerika postala zavisna od stranih izvora čak i pre izbijanja sukoba u Ukrajini. Od tada se među rukovodiocima i vladinim zvaničnicima govori o krizi, a ako dodamo i probleme u Nigeru - situacija brzo postaje alarmantna, naglašava "Blumberg".