Kako je "storm šedou" doživeo sudbinu HIMARS-a u Ukrajini?

Od početka Specijalne vojne operacije, ukrajinske snage su dobile niz različitih sistema naoružanja i sredstava vojne tehnike od zemalja članica NATO. Velikom broju vozila, višecevnih lansera, raketa i sistema PVO pripisivan je status "vundervafena", a zbog izveštavanja vodećih zapadnih medija, deo javnosti u Evropi i Ukrajini, očekivao je da će pojedina sredstva preko noći preokrenuti rat u korist ukrajinske strane.

Sličan narativ bio je prisutan i na početku tekuće ofanzive na južnom delu bojišta, a u centru pažnje ovaj put našle su se krstareće rakete "storm šedou", odnosno "skalp".

Reč je o krstarećim raketama vazduh-zemlja, koje je razvila MDBA, multinacionalna kompanija odbrambene industrije, sa sedištem u Francuskoj. Iako poznate pod dva imena, jednim za britansko, a drugim za francusko tržište, obe rakete imaju gotovo identične karakteristike, pa će u nastavku teksta biti korišćen prvi naziv.

"Storm šedou" dizajniran je polovinom devedesetih i početkom dvehiljaditih, za potrebe ratnih vazduhoplovstava Velike Britanije i Francuske, a u operativnu upotrebu uveden je 2003, tačnije 2004. godine. Namenjen je za uništavanje utvrđenih položaja, komandnih centara, objekata od strateške važnosti, vazduhoplovnih baza i komunikacionih čvorišta.

Prvi primerci "storm šedoua" isporučeni su Ukrajini sredinom proleća, što je potvrdilo i Ministarstvo odbrane Ujedinjenog Kraljevstva 11. maja 2023. godine i od tada se koriste u zoni SVO. Uprkos početnim uspesima, njihova efikasnost je drastično opala tokom vremena, a da bi se to razumelo neophodno je analizirati osobine same rakete, ali i način delovanja ruske protivvazduhoplovne odbrane.

Zašto se "storm šedou" smatra nevidljivom raketom?

"Storm šedou" ima izduženo cilindrično telo, sa dva krila u sredini koja se rasklapaju nakon lansiranja, tri vertikalna i dva horizontalna preklapajuća repna stabilizatora, zbog čega raketa može biti smeštena unutar aviona kako bi njegov radarski odraz bio manji.

Sam oblik rakete doprinosi njenim "stelt" karakteristikama i odličnim aerodinamičkim spsobnostima, neophodnim za izbegavanje radara i zadržavanje stabilnosti, odnosno preciznosti pri kretanju velikim brzinama na dugim dometima.

U prednjem delu nalaze se sistemi za navođenje, a nos je takođe konstruisan kako bi smanjio aerodinamički otpor. Srednji deo ispunjen je bojevom glavom i gorivom, dok je motor na turbomlazni pogon pozicioniran u zadnjem delu, čime je u dobroj meri umanjen i infracrveni (toplotni) odraz.

Pored svega navedenog, raketa je izrađena od materijala koji upijaju radarske talase što dodatno povećava nivo "nevidljivosti", uprkos dužini od čak 5,10 m, prečniku od 0,48 m, rasponu krila od 3 m i težini od 1.300 kg.

Turbomlazni pogon motora TRI 60-30, proizvodi maksimalan potisak od 5,4 kN i omogućava ostvarivanje dometa od 550 kilometara i kretanje brzinom od 0,8-0,95 maha u zavisnosti od nadmorske visine.

Bojeva glava, sistemi navođenja i platforme nosači

Raketa je opremljena dvostrukom "brouč" (Bomb Royal Ordnance Augmented Charge, BROACH) bojevom glavom konstruisanom za uništavanje podzemnih i dobro utvrđenih ciljeva. Dejstvo se sastoji iz dve faze: prve u kojoj kumulativno punjenje pravi rupu, tj. otvor u spoljašnjem sloju fortifikacije, najčešće napravljenog od armiranog betona; dok u drugoj fazi glavni deo bojeve glave koristi taj otvor za prolaz, veći proboj i eventualno uništavanje unutrašnjosti objekta. Težina "brouča" i dalje nije poznata javnosti, ali se procenjuje na oko 450 kilograma.

Navođenje se u početnoj fazi leta vrši kombinacijom inercijalnog i satelitskog navigacionog sistema, sa ciljem vođenja rakete do vazdušnog prostora u okolini označenog cilja. Nakon toga raketa leti na relativno maloj visini i prebacuje se u režim vođenja putem uređaja za praćenje terena, sa prethodno učitanom digitalnom mapom date oblasti, koja se ažurira u realnom vremenu zahvaljujući navigaciji i infracrvenom tragaču.

Stoga je u terminalnoj (završnoj) fazi leta "storm šedou" sposoban da izvrši precizan udar po cilju čak i ako dođe do gubitka ili ometanja satelitske navigacije. Raketa može biti montirana na više različitih borbenih aviona kao što su: "jurofajter tajfun", "tornado GR4", "miraž 2000", "rafal", "tornado", "gripen"; dok su ukrajinske snage modifikovale svoje Su-24M kako bi ih osposobili za njihovu upotrebu.

"Storm šedou" u Ukrajini– od garanta uspeha "kontraofanzive" do krimskog blata

Iz navedenih karakteristika, može se zaključiti da "storm šedou“ zaista jeste moćno oružje, a glavnu prednost svakako predstavlja brzina i "stelt" dizajn zbog kojih je jako teško otkriti i oboriti ovu krstareću raketu. Međutim, presretanje nije nemoguće što su više puta do sada potvrdile posade ruskih sistema PVO, pa je tako priča o "čudotvornom naoružanju" za preokretanje rata u korist Ukrajine, pala u vodu već posle dve nedelje aktivne upotrebe.

Iako je u početku zbog nekoliko uspešno  izvedenih napada , u kojima je ukrajinska strana u dva navrata 12. i 14. maja pogodila vazduhoplovnu školu u Lugansku, delovalo da ruske snage neće odoleti novom oružju, već nakon dve nedelje "storm šedou" je doživeo sudbinu famoznog HIMARS-a.

Naime, PVO Oružanih snaga Ruske Federacije su već krajem istog meseca zabeležile preko 10 potvrđenih presretanja i obaranja ovih raketa, nakon čega je učestalost uspešnih dejstava "storm šedoua" drastično opala.

Razlog za to leži u činjenici da je posadama na raznim radarskim i sistemima PVO potreban određeni period da se prilagode načinu rada novog sistema naoružanja neprijatelja (kao što je bio slučaj sa HIMARS-om), što nažalost rezultira određenim gubicima u prvim danima upotrebe.

Koju taktiku su ruski raketaši primenili kako bi na vreme uočili i oborili ove rakete, može se utvrditi analizom snimaka dejstva "pancira" po njima.

Prvi objavljeni video snimak presretanja pojavio se dan nakon pokušaja ukrajinske vojske da uništi Čongarski most, koji spaja Hersonsku oblast sa Krimom, 22. juna 2023. godine.  Na snimku najpre možemo videti kako je "pancirov" radar za pretragu 2RL80 uočio siluetu rakete koja podseća na "storm šedou" na udaljenosti od pet kilometa, što se i poklapa sa njegovim deklarativnim karakteristikama.

Ovaj radar sposoban je da uoči ciljeve sa površinom radarskog preseka od 0,03 m2 na 7 kilometra, dok "storm šedou" ima radarski odraz 0,025m2 na 5 km, zbog čega nema dileme da se radi upravo o toj krstarećoj raketi.

Posada je, nakon uočavanja cilja, usmerila naoružanje ka njemu i lansirala jednu raketu koja nije uspela da pogodi metu, a razlog za to je minimalan domet "pancira" od 1,2 km, budući da se "strom šedou" već približio na 700 m od sistema. Odmah posle prve, lansirana je i druga raketa u još nepovoljnijim uslovima, jer je trebalo da pogodi cilj u odlasku, što je uprkos brzini "pancirove" rakete od oko 2,3 maha, izuzetno težak poduhvat.

Na kraju, na monitoru infracrvenog tragača može se videti eksplozija, ali nije moguće sasvim tačno utvrdi da li se radi o uništenju krstareće rakete u vazduhu ili njenom pogotku u most. Istina je negde na sredini, pa je vrlo verovatno raketa ruske PVO uspela da sustigne "storm šedou" i pogodi je u rep, međutim krstareće rakete velikih dimenzija ne moraju nužno eksplodirati u vazduhu pri pogotku u zadnji deo, već padaju na tlo u "komadu".

Ovo bi objasnilo i veličinu rupe, tj. štete, jer bi dvostruka bojeva glava od 450 kilograma sigurno napravila mnogo veći otvor na površini.

Slična situacija odigrala se šestog avgusta, kada je ruska posada na "panciru" uspela da ošteti još jednu krstareću raketu "storm šedou", koja je takođe pala na Čongarski most, a ovaj put šteta je bila znatno manja.

Uprkos nejasnoćama o krajnjem ishodu, činjenica da je operater "pancira" snimao radarski monitor pre uočavanja cilja, kao da je očekivao njegovo pojavljivanje, sama po sebi govori o  dve moguće ruske taktike za presretanje ovih raketa:

1. Posada konkretnog sistema dobila je informaciju od radarista na isturenim položajima ili posada drugih sredstava PVO, opremljenih radarima sposobnim za uočavanje "stelt", odnosno ciljeva sa malim odrazom, poput S-300 i S-400 pozicioniranih iza "pancira". Zapravo ova opcija nije novina, jer se ruska protivvazduhoplovna odbrana odavno zasniva na postojanju višeslojne mreže međusobno povezanih sistema.

2. Na drugom delu snimka primećuje se da je infracrveni (IC) tragač već pratio cilj, pa deluje da ga je otkrio pre samog radara "pancira", nasumičnim osmatranjem neba ili na osnovu informacije gorepomenutih sistema. Ovo nam dalje govori da je uređajima za otkrivanje infracrvenih odraza, moguće uočiti „storm šedou“ na većim distancama nego upotrebom radara, što potvrđuje stari argument da „stelt“ rakete nisu baš „nevidljive“ za aparate ove vrste. U  konkretnom slučaju IC tragač je otkrio raketu na distanci između 10 i 15 km, a radar „pancira“ na 5 km. Naravno, za lansiranje rakete PVO potrebno je da radar „uhvati“ cilj, ali je svakako od velike koristi da posada putem IC tragača dosta ranije može pratiti njegovo kretanje.

Pored uobičajenog presretanja i obaranja, Oružane snage RF koriste i druge načine kako bi odgovorili na upotrebu "storm šedoua". Jedan od njih je i elektronsko ometanje, što bi se moglo zaključiti iz pada jedne od krstarećih raketa u mulj i blato nadomak Čongarskog mosta.

Naravno postoji i mogućnost da je došlo do kvara nekog od uređaja za navođenje, što sa druge strane dovodi u pitanje njihovu prenaglašenu preciznost.

Takođe, primetan je i porast broja oborenih i uništeni Su-24M, kao rezultat nastojanja ruskih snaga da smanje količinu vazduhoplovnih platformi osposobljenih za nošenje "storm šedoua". Najveći udar neprijatelju zadat je petog avgusta, kada je pogođen vojni aerodrom Oružanih snaga Ukrajine nadomak Starokonstatinova, u Hmeljnickoj oblasti, na kom su bili stacionirani pomenuti avioni. Nakon prvih eksplozija uzrokovanih ruskim projektilima, usledile su sekundardne detonacije kao moguća posledica oštećenja skladišta u kom su bile smeštene britanske rakete.

Stoga se sve više postavlja pitanje održivosti upotrebe "strom šedoua", imajući u vidu ograničenu količinu i sve manji broj letelica opremljenih za njihovo nošenje.

Sa druge strane, 7. jula objavljena je vest o prebacivanju oborenih raketa sa fronta kompanijama odbrambene industrije RF, radi proučavanja i "dešifrovanja" načina njihovog rada, čime će dodatno biti umanjena njihova efikasnost.