Približavanje Zapadu se nije isplatilo: Mogu li Azerbejdžan i Jermenija da izbegnu novi rat?

Nagorno-Karabah, mala jermenska enklava na južnom Kavkazu u kojoj živi oko 120.000 stanovnika, ponovo se našla u centru pažnje nakon što su vlasti Azerbejdžana saopštile da pokreću "antiterorističku operaciju" u tom regionu, a internetom su počeli da križe snimci udara azerbejdžanske vojske na položaje oružanih snaga lokalnih Jermena.

Ministarstvo odbrane Azerbejdžana je objavilo da su "ove mere preduzete zbog sistematskog granatiranja koje sprovode Oružane snage Jermenije, kao i zbog nastavka miniranja teritorije".

Oni su naveli i da vojska izvodi napade visokopreciznim oružjem na liniju fronta i po dubini, na položaje jedinica jermenskih oružanih snaga i vojne objekte, kao i da "civilno stanovništvo i civilna infrastruktura nisu mete".

Jermenija je optužila Azerbejdžan za "još jednu agresiju velikih razmera protiv naroda Karabaha", dodavši da na tom prostoru nema jermenskih vojnika. Premijer Jermenije Nikol Pašinjan je oštro osudio azerbejdžanske akcije i optužio tu zemlju za pokušaj sprovođenja etničkog čišćenja jermenskog stanovništva u Karabahu.

Iako još uvek nema mnogo informacija o dešavanjima na terenu, prvi izveštaji, ali i snimci koji kruže društvenim mrežama ukazuju na to da je reč o najvećoj eskalaciji nasilja na prostoru Nagorno-Karabaha od kada je u novembru 2020. godine sklopljen sporazum o primirju kojim je okončan četrdesetčetvorodnevni rat između Jermenije i Azerbejdžana.

Istorijat sukoba

Sukob između Jermena i Azera izbio je krajem osamdesetih godina XX veka, dok obe države i dalje bile članice SSSR. Nagorno-Karabah (NKAO), autonomna oblast unutar Azerbejdžanske SSR naseljen uglavnom etničkim Jermenima, pokušao je da se otcepi od te republike i priključi Jermeniji, čemu su se vlasti u Bakuu oštro usprotivile.

Do eskalacije je došlo krajem 1991. godine, nakon što su Jermenija i Azerbejdžan stekli nezavisnost od SSSR a Nagorno-Karabah proglasio svoju nezavisnost od Bakua. Bolje opremljeni, organizovani i potpomognuti borcima iz dijaspore, Jermeni su uspeli da odnesu pobedu na bojnom polju i uspostave kontrolu nad manje-više celom teritorijom nekadašnje NKAO, ali i nad prostorom između te enklave i same Jermenije. Rat je odneo nekoliko desetina hiljada života, dok se procenjuje da je više od milion ljudi bilo primorano da napusti svoje domove.

Tokom naredne dve i po decenije, Nagorno-Karabah je postao jedan od najpoznatijih primera tzv. zamrznutih konflikta – sukoba koji su okončani nestabilnim primirjem ali za koje (još uvek) nema dugoročnog političkog rešenja.

Dve strane su više puta pokušale započnu ozbiljnije pregovore uz pomoć različitih međunarodnih posrednika, ali bez većih uspeha. Iako je s vremena na vreme dolazilo do manjih pograničnih sukoba dve strane, novi rat je tokom prve dve decenije XXI uspešno izbegnut.

Situacija je, ipak, eskalirala krajem septembra 2020. godine, kada su azerbejdžanske snage nakon uspešne vojne operacije zauzele delove nekadašnje NKAO i delove Azerbejdžana koje su Jermeni kontrolisali od početka devedesetih godina.

Rat je okončan primirjem koje su dve strane postigle uz posredstvo Rusije, koja je na prostor Karabaha rasporedila oko 2.000 mirovnih trupa, dok je samoproglašena Republika Arcah (kako Jermeni od 2017. zvanično zovu Nagorno-Karabah) sa Jermenijom je ostala povezana samo uskim koridorom Lačin.

Zaoštravanje odnosa Jerevana i Moskve i blokada Lačina

Pobeda u ratu osokolila je Azerbejdžance, dok je među Jermenima stvorila osećaj nacionalne sramote i beznađa.

Sukob nije okončan pre svega zato što dve strane nisu mogle da pronađu zajednički jezik kada je reč o budućem statusu Nagorno-Karabaha: Za Azere, cilj je jasan – ništa osim potpunog povratka kontrole nad svojom međunarodno priznatom teritorijom nije prihvatljivo, dok je potencijalna autonomija Jermena u drugom planu.

To se može videti i u planu u pet tačaka koji je Baku predstavio početkom prošle godine: uzajamno priznavanje državnih granica, potvrđivanje odsustva teritorijalnih pretenzija, uzdržavanje od upotrebe vojne sile i pretnji silom, demarkaciju jermensko-azerbejdžanske državne granice i otvaranje transportnih komunikacija.

Jermenska pozicija daleko je nejasnija, pogotovo nakon poraza u ratu 2020. godine. U Jerevanu su svesni da se nalaze u teškom i nezahvalnom položaju, kao i da se sam opstanak Arcaha kao samoupravne oblasti nalazi u nezavidnom položaju. To je nateralo jermenskog premijera Pašinjana da povuče neke pomalo neočekivane i radikalne korake.

Jermenski premijer je tako u maju ove godine izjavio da bi Jermenija i Azerbejdžan mogli da priznaju teritorijalni integritet jedna druge, na način implicitno priznajući teritorijalni integritet Azerbejdžana nad Nagorno-Karabahom. Ta izjava naišla je na oštre kritike kako u Stepanakertu, tako i u jermenskoj javnosti, a mnogi su je protumačili i kao kapitulaciju.

Pašinjanov pomirljiv ton pratilo je i sve otvorenije okretanje prema Zapadu. Krajem prošle i početkom ove godine, Jerevan je postigao nekoliko sporazuma sa Evropskom unijom, koja je poslala civilne i posmatračke misije u Jermeniju i duž jermensko-azerbejdžanske granice.

Jermenija je u januaru ove godine odbila i da organizuje zajedničke vojne vežbe Organizacije za kolektivu bezbednost (ODKB), što je naišlo na kritike iz Moskve. Sekretar jermenskog Saveta bezbednosti Armen Grigorijan je u maju rekao da se u njegovoj zemlji razmatra čak i istupanje iz te organizacije.

Odnosi Moskve i Jerevana dodatno su zaoštreni krajem avgusta i početkom septembra ove godine, kada je Jermenija povukla nekoliko poteza koje je Moskva shvatila kao provokaciju. Reč je pre svega o najavi održavanja vojnih vežbi u kojima će učestvovati američki vojnici, kao i hapšenju blogera Mikaela Badanjana i kolumniste Sputnjika Jermenija Ašota Gevorkjana, koji su ubrzo pušteni na slobodu. Jermenski ambasador u Moskvi Vagharšak Harutunjan je zbog tih poteza 7. septembra čak i pozvan na raport u ruskom Ministarstvo spoljnih poslova.

Krhki mir uzdrman je krajem 2022. godine, kada je grupa azerbejdžanski demonstranata blokirala koridor Lačin i na taj način odsekla Jermene u Karabahu od svojih sunarodnika u matici.

Dok su vlasti u Bakuu negirale da je ta enklava odsečena od ostatka sveta i tvrdili da je do nje moguće doći alternativnim pravcima (koji prelaze preko Azerbejdžana), vlasti u Stepanakertu su tvrdile da je u pitanju pokušaj izgladnjivala jermenskog stanovništva, kao i da se Karabah nalazi pred humanitarnom katastrofom.

Situacija je na trenutak krenula u pozitivnom pravcu u ponedeljak, 18. septembra, kada je nakon sporazuma Bakua i Stepanakerta prvi konvoj humanitarne pomoći, pod pokroviteljstvom Crvenog krsta, koridorom Lačin došao do Arcaha. Ipak, svega nekoliko sati kasnije, Baku je najavio početak svoje "antiterorističke operacije".

Kakva sudbina očekuje Karabah?

Izbijanje novih sukoba u Nagorno-Karabahu naišli su na oštre reakcije međunarodne zajednice. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio je da je Moskva je zabrinuta zbog oštre eskalacije sukoba u Nagorno-Karabahu, kao da je najbitnije da se obe strane ubede da odustanu od primene sile, jer već ima žrtava.

Eskalaciju su osudili i državni sekretar SAD Entoni Blinken, nemačka ministarska spoljnih poslova Analena Berbok i šef evropske diplomatije Žozep Borelj. Zabrinutost su iskazali i predstavnici Belorusije, dok je ruski patrijarh Kiril rekao da se "moli Bogu za mir".

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan jedini je odudarao, pošto je otvoreno podržao Baku, ističući da je "Karabah teritorija koja pripada Azerbejdžanu". Ministarstvo spoljnih poslova je akcije Azerbejdžana nazvala "iznuđenim".

Situacija je bila burna i u Jerevanu, gde se veliki broj ljudi okupio ispred državnih institucija protestvujući protiv odluke premijera Pašinjana da ne reaguje na eskalaciju sukoba. Deo protestanata je blokirao zgradu Vlade Jermenije i ambasadu Rusije, dok su pojedini opozicioni lider pozvali na ostavku aktuelnog premijera.

"U Jermeniji masa uzvikuje: 'Nikol je izdajnik'. Probudili ste se. Jermenin, koji dolazi na vlast sa antiruskim parolama je izdajnik po definiciji", prokomentarisala je danas i glavna urednica medijske grupe RT i "Rasija sevodnja" Margarita Simonjan na Telegramu. 

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija zakazao je hitan sastanak za četvrtak, 21. septembar, koji bi, kako je preneo TASS, mogao biti održan u popodnevnim časovima po lokalnom vremenu. Ipak, brze akcije azerbejdžanskih snaga i (dosadašnji) nedostatak odgovora Jermenije značajno otežavaju procenu situacije - u ovom trenutku niko ne može da kaže kako će situacija u Karabahu izgledati za samo nekoliko dana.

Situacija ipak, ne izgleda dobro ni za Jermene ni za njihovog premijera Nikola Pašinjana čiji se pokušaj približavanja Zapadu na kraju nije isplatio. Da li će tu cenu plaćati samo on, ili i narod Arcaha - za sada ostaje otvoreno pitanje.