Svi su oni pomalo nacisti: Kraljevski pozdrav Hitleru i američki smisao za "duing biznis"

Sigurno ste bar jednom čuli kako se Srbima spočitava da su opterećeni istorijom, naročito onom iz perioda Drugog svetskog rata, kako bi trebalo da prestanu da žive u prošlosti i da se kao sav razvijeni svet okrenu budućnosti.

Ovih dana svedočimo kako se jedna od tih, kako nam ih predstavljaju, razvijenih i uređenih država neopterećena istorijom i zagledana u budućnost, posipa pepelom po glavi.

Donji dom kanadskog parlamenta postavio je nove standarde koketiranja sa nacizmom kada je uz oduševljenje i ovacije pozdravio pripadnika 14. grenadirske SS divizije "Galicija" Ukrajinca Jaroslava Hunku. Ostavka predsednika parlamenta i objašnjenja da nisu znali za Hunkinu prošlost zvučale su krajnje bledo i neuverljivo naspram činjenice da su verovatno jedina visoka državna institucija posle 1945. koja je odala javnu počast pripadniku nacističkih vojnih formacija.

Da li je rusofobija pomutila zdrav razum, jer Hunka je pozdravljen kao borac protiv Rusa u Drugom svetskom ratu, ili su se toliko saživeli sa nacistima koji su našli utočište u njihovoj zemlji da su zaboravili na stravične zločine Hitlerove Nemačke, to je sada teško razlučiti.

Mračna istorija

Da su bili neupućeni sumnjaju i njihovi mediji koji su danima posle ovog događaja analizirali odnos Kanade prema nacistima, ukazivali na spomenike podignute njima u čast i veliki broj Ukrajinaca, pripadnika nacističkih formacija, koji su po završetku Drugog svetskog rata došli u ovu zemlju. 

"Kanada ima vrlo mračnu istoriju sa nacistima u svojoj državi. U jednom trenutku naše istorije, bilo je lakše ući u zemlju kao nacista nego kao Jevrejin", postavio je "dijagnozu" posle događaja u parlamentu ministar za imigraciju Mark Miler.

Istaknute jevrejske grupe, poput "Prijatelja centra Simon Vizental" pozvale su da se objave svi dokumenti o prihvatanju bivših nacista, uključujući i izveštaj o ratnim zločincima iz 1986. godine koji su se bežeći od pravde sklonili u Kanadu, izvestio je britanski "Gardijan".

Godinu dana ranije, Komisija za istraživanje ratnih zločinaca u Kanadi ispitivala je da li je zemlja postala raj za nacističke ratne zločince i simpatizere nacista. Jedan od povoda za formiranje komisije bio je izveštaj da je zloglasni doktor Jozef Mengele pokušao da emigrira u Kanadu početkom šezdesetih godina prošlog veka. Tokom godina, objavljeni su samo delovi izveštaja ove komisije, a izostavljen je spisak od 240 nacističkih ratnih zločinaca koji su navodno život nastavili kao slobodni ljudi  u Kanadi.

Kanadska komisija zaključila je tada i da nisu dokazane optužbe protiv pripadnika divizije "Galicija". I eto njih decenijama kasnije, ovekovečenih u spomenicima na grobljima u kanadskim gradovima, pa i u parlamentu kako se klanjaju dok im poslanici na čelu sa premijerom Džastinom Trudoom i njegovim gostom, ukrajinskim predsednikom Vladimirom Zelenskim, Jevrejinom, uzgred da podsetimo, oduševljeno tapšu.

"Sećanje na Holokaust ne znači pamtiti samo žrtve, već pamtiti i njihove ubice", upozorio je Dejvid Matas iz jevrejske organizacije "Bnai Birt Kanada".

Princ sa članskom kartom Hitlerove partije

Nisu samo zapadni političari ti koji, kad ih "ponese pesma", prigrle naciste želeći valjda da zaborave da su se zajedno sa Rusima borili protiv njih i da su, zahvaljujući Rusima, stavili tačku na taj brutalni režim koji je istrebljivao čitave narode.

I za članove evropskih kraljevskih porodica nacisti su imali neku privlačnu moć, možda magijsku, možda oličenu u njihovim mitovima o superiornosti na osnovu porekla, a možda su im se samo dopadale njihove uniforme kao britanskom princu Hariju koji se svojevremeno pojavio na maskenbalu okićen svastikom.

No to je tek dečiji greh u odnosu na otkriće da je pokojni holandski princ Bernard imao nacističku člansku kartu. Poreklom Nemac, muž holandske kraljice Julijane i deda holandskog kralja Vilijama Aleksandera, Bernard je do smrti tvrdio da nije bio nacista.

Članska karta iz 1933. godine, za koju je AFP dobio potvrdu iz krugova kraljevske porodice da je autentična, pokazuje da je pokojni princ bio član Hitlerove Nacionalsocijalističke radničke partije.

Centar za informacije i dokumentaciju Izraela saopštio je da većina Holanđana nije toliko šokirana činjenicom da je stari princ bio simpatizer nacista, koliko time što je do kraja života to uporno negirao, zaklinjući se čak i na Bibliju.

Dokument, inače, pripada privatnoj arhivi holandske kraljevske porodice, a poznavalac njihovih prilika Rik Evers izjavio je za AFP da ga čudi što ga je princ Bernard sačuvao i što je članska karta Hitlerove partije i u dalje u privatnom arhivu kraljevske porodice.

Nacistički pozdrav iz dvorca Balmoral

Kao da se podrazumeva da se dokumenta iz ovog perioda pale na vatri i uništavaju, kao što su to i sami nacisti i njihovi sateliti radili na veliko dok su im se približavale snage savezničke vojske. Ili barem drže u dobro zapečaćenim arhivima daleko od očiju javnosti.

Uzmimo britansku kraljevsku porodicu, na primer. Nakon 1945. godine oni su napravili "veliko čišćenje" u svojim porodičnim arhivima zabrinuti zbog korespodencije koja je vođena tridesetih godina prošlog veka i drugih dokumenata koji bi ih mogli kompromitovati, pa je dosta građe jednostavno uništeno, ispričala je svojevremeno za "Gardijan" Karina Urbah sa Instituta za istorijska istraživanja Univerziteta u Londonu.

Komentar Urbahove iz te 2015. godine bio je podstaknut objavljivanjem kratkog video-snimka iz 1933, takođe iz porodične arhive, na kojem se vidi kako mala kraljica Elizabeta, uz kraljicu majku, ujaka princa od Velsa i mlađu sestru princezu Margaret, diže ruku u znak nacističkog pozdrava prateći gestikulaciju svoje majke.

Snimak nastao u dvorcu Balmoral koji je objavio "San" podelio je javnost, a branitelji lika i dela britanske kraljevske porodice objašnjavali su da nacistički pozdrav tada nije imao ono značenje koje ima danas, da je kraljica Elizabeta bila samo dete, da je privatni snimak zloupotrebljen…

Veći deo stručne javnosti nije bio ubeđen. Uz podsećanje da, za razliku od državnih arhiva, kraljevski arhivi za koje se zna da sadrže obimnu prepisku između članova kraljevske porodice i nacističkih političara i aristokrata, nisu u obavezi da učine dostupnim javnosti te materijale, britanski istoričari tražili su objavljivanje dokumenata. Da se jednom raščivija da li je princ Edvard (pre abdikacije kralj Edvard Osmi) bio simpatizer nacista i koliko je daleko išao s tim.

Britanski mediji, naravno, nisu propustili priliku da objave njegovu fotografiju na kojoj se rukuje s Hitlerom, prilikom njihovog upoznavanja 1937. godine. Ako je za malu Elizabetu to bila samo dečija igra, teško da princ Edvard nije znao koga ima pred sobom.

Bušov "duing biznis" 

Kraljevska privilegija da arhivska dokumenta ostanu sačuvana od očiju javnosti zaista je kraljevska jer kada se državne arhive jednom otvore, kosturi počinju da ispadaju iz ormara.

Tako je bilo 2004. godine posle otvaranja državnih arhiva u Sjedinjenim Američkim Državama kada su glasine da je predsednička porodica Buš sarađivala sa nacistima potvrđene tada otkrivenim dokumentima.

Deda Džordža Buša, pokojni američki senator Preskot Buš, bio je direktor i akcionar kompanija koje su profitirale od poslova sa pristalicama nacističke Nemačke. Poslovanje sa finansijskim arhitektama nacizma nastavljeno je sve dok imovina Bušove kompanije nije zaplenjena 1942. prema Zakonu o trgovini sa neprijateljem.

Više od 60 godina kasnije podneta je građanska tužba protiv Bušovih koju su u Nemačkoj pokrenula dva bivša logoraša iz Aušvica.

Dokumenti koji su obelodanjeni 2003. godine pokazali su da je Preskot Buš sarađivao sa kompanijama koje su finansijski pomogle Hitlerov dolazak na vlast i nakon što su SAD ušle u rat, kada su nacistički planovi i politika bili očigledni, i sugerišu da je njegov "duing biznis" sa pristalicama nacista pomogao da se uspostavi porodično bogatstvo i politički uticaj porodice Buš, pisao je tada "Gardijan".

Kao što niko od Holanđana nije bio mnogo iznenađen što je princ Bernard imao člansku kartu Hitlerove partije, ni saznanja da su neki Amerikanci, sa svojim naknadim ulaskom u Drugi svetski rat, poslovali sa nacistima ne izazivaju naročito zaprepašćenje.

Ćutljivi papa

Hoće li biti iznenađenih nakon što se završi danas započeta naučna konferencija o ulozi pape Pija Dvanaestog i njegovom odnosu prema događajima Drugog svetskog rata u svetlu dokumenata otkrivenih u vatikanskim arhivima?

Poput "tizera", italijanski "Korijere dela sera" objavio je krajem septembra tekst u kojem se, pozivajući se na jedan od novootkrivenih dokumenata, zaključuje da papa Pije Dvanaesti jeste znao za razmere zločina nacista.

Na konferenciji će govoriti i istoričar David Kercer sa Univerziteta Braun koji je u svojoj knjizi "Papa u ratu" objavio da se Pije čuvao da ne kritikuje nacistički režim kako bi očuvao institucionalne interese Vatikana i Katoličke crkve na teritorijama koje su okupirali nacisti. On je naveo i da Sveta stolica nije oštrije osudila ni ono što joj se odigravalo pred nosom:  hapšenje rimskih Jevreja 16. oktobra 1943. godine.  

Prema navodima medija, ne očekuje se da će se na konferenciji govoriti o držanju Katoličke crkve u Hrvatskoj prema genocidu nad Srbima u NDH i tome da li je papa znao za masovna pokrštavanja, rasne zakone i istrebljenje Srba, Jevreja i Roma u NDH.

Primetno je samo da se zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac brani istim argumentima kao papa Pije Dvanaesti: nije mogao da učini više, spasavao je Srbe, Jevreje i Rome o čemu postoje pojedinačna svedočenja, pozivao je na hrišćansku ljubav i razumevanje. 

Pojedinačni slučaj nekog nesrećnog Jevrejina ili Srbina ili pojedinačna beseda izrečena u ko zna kakvoj prilici zvuče kao izuzeci, a ne pravilo ako se uzme u obzir, na primer, da je Vatikan preko Papske komisije za pomoć izbeglicama pomagao nacističkim ratnim zločincima da izbegnu Ninberški sud ili da je Stepinac bio vojni vikar oružanih snaga NDH. U jednom slučaju, dakle, spasavali su se, izgleda, stari saveznici, a u drugom, direktno učestvovalo u zločinačkom režimu. 

Nije problem što neki Kanađanin zadužen za protokol ne zna istoriju. Problem je što je toj istoj istoriji mržnje, beščašća, rasizma i "čizme koja gazi ljudsko lice zauvek" podigao spomenik slaveći i oživljujući njene tradicije i ne vidi da u tome ima bilo šta loše.