Svet
RT Balkan analiza: Kakve su granice Palestine prema Ujedinjenim nacijama?
Ujedinjene nacije su predložile granice nezavisne države Palestine još 1947. godine, u Rezoluciji 181 Saveta bezbednosti
Usred najnovije eskalacije sukoba između palestinskog Hamasa i Izraela, međunarodni akteri od Moskve do Ankare i Pekinga poručili su da je vreme za postizanje trajnog rešenja sukoba, ali i da se on može postići primarno putem međunarodnog priznanja nezavisne države Palestine.
Trenutno Palestinu priznaje 138 od 193 članice Ujedinjenih nacija, a Palestina uživa status posmatrača, ali ne i članice, ove međunarodne organizacije.
U razgovoru sa RT Balkan, saradnik Instituta za evropske studije Srboljub Peović podseća da su UN predložile prve granice nezavisne države Palestine još 1947. godine, kada je Savet bezbednosti doneo Rezoluciju 181.
Ovom rezolucijom se, u nešto drugačijim granicama, Pojas Gaze i Zapadna obala, ali i severni region oko grada Ako, predlažu kao teritorija tzv. "arapske države."
"Palestinska strana je tada odbila da prihvati te granice, zato što je još uvek pokušavala da stvori jedinstvenu državu za sve građane, bez podele na arapsku i na izraelsku stranu", komentariše naš sagovornik situaciju koja je dovela do Prvog arapsko-izraelskog rata 1948. godine.
Po završetku rata, Izrael zadržava teritorije predviđene Rezolucijom 181, ali i uspostavlja kontrolu nad skoro 60 odsto teritorije koja je istim dokumentom predviđena za Palestinu, kao i nad Zapadnim Jerusalimom i nekim teritorijama Zapadne Obale.
Sa druge strane, Jordan je preuzeo kontrolu nad ostatkom nekadašnjeg Britanskog mandata nad Palestinom, odnosno ostatak Zapadne Obale i Istočni Jerusalim, a egipatska vojska je zauzela Pojas Gaze.
Međutim, ovi teritorijalni dobici će biti formalno poništeni 1967. godine.
"Posle čuvenog Šestodnevnog rata, Izrael je uspeo da zauzme ove oblasti, i Palestina je sada faktički bila okupirana od strane Izraela. To je prouzrokovalo donošenje Rezolucije 242 Saveta bezbednosti, kojom je oduzeta mogućnost priznanja bilo kakvih teritorijalnih dobitaka", i čime se potvrđuju granice Palestine kakve su predložene u Rezoluciji 181 SB UN, dok je Golanska visoravan smatrana okupiranom teritorijom Sirije, ističe naš sagovornik.
"Istorijski kompromis"
Palestinska organizacija za oslobođenje (PLO), koju je Arapska liga nekoliko godina pre toga prepoznala kao jedini reprezent palestinskog naroda, ponovo je odbacila ovo rešenje kao neprihvatljivo.
Peović napominje da će PLO promeniti stav tek tokom sedamdesetih godina, a palestinsko implicitno prihvatanje rešenja sa dve države dogodiće se nakon što je Jaser Arafat svetu predstavio Palestinsku deklaraciju nezavisnosti iz 1988. godine, kojoj su sledili pozivi PLO za multilateralne pregovore na osnovu Rezolucije 242 SB UN.
Naš sagovornik ističe da je glavna prepreka priznanju Palestine to što je njena nezavisnost morala da bude odobrena od strane Saveta bezbednosti, a da su Sjedinjene Američke Države, budući stalna članica, poručile da će staviti veto na svako rešenje koje ne podrazumeva direktan dogovor dveju strana.
"Međutim, kontekst kraja Hladnog rata, početak devedesetih godina, doveli su do tajnih pregovora koji su 1993. rezultirali I i II Sporazumom iz Osla" iz 1993, odnosno 1995. godine, kaže Peović.
Kako navodi, svrha ovih sporazuma bilo je međusobno priznanje, "ali to se nije desilo. Palestinci su priznali Izrael, a Izrael je samo priznao PLO kao legitimnog predstavnika palestinskog naroda, ali ne i državu Palestinu."
Posebno je bitan Oslo II iz 1995. godine, ističe naš sagovornik, pošto je njim PLO prihvatio na podelu Zapadne Obale.
"Prvobitno je trebalo da Izrael rasformira svoje organe i civilnu vlast u Zapadnoj Obali i Pojasu Gaze i da se formiraju palestinski. Bio je predviđen tranzicioni period do 1999. godine; međutim, Izrael je do 1995. godine uspeo da natera palestinsku stranu da podeli zapadnu obalu", kaže Peović.
(Ne)uspeh Sporazuma iz Osla
Ovom prilikom je formirana Palestinska narodna samouprava, kojom upravlja Fatah, politička stranka i najveća frakcija PLO. Zapadna Obala je prema Sporazumima iz Osla podeljena na tri zone.
Od 1993. godine, Palestinska narodna samouprava zvanično kontroliše Zonu A koja ukupno čini oko 11 odsto ukupne teritorije Zapadne obale; Zona B podleže vojnoj izraelsko-palestinskoj i civilnoj palestinskoj kontroli i iznosi oko 28 odsto ukupne teritorije Zapadne Obale; dok Zonu C, neprikosnoveno najveći udeo od 60 odsto teritorije Zapadne Obale kontroliše isključivo Izrael.
"Dakle, Zapadna Obala je ostala pod veoma, veoma ograničenim suverenitetom. Ovaj neuspeh Sporazuma iz Osla, pored toga što nije rezultirao priznanjem Palestine od strane Izraela, uz sve te koncesije Palestine, dovele su do kraha pregovora i neuspešnog pokušaja SAD da se oni ožive samitom u Kamp Dejvidu" 2000. godine, ističe naš sagovornik.
Kako dodaje, to je takođe dovelo do "katastrofalnog nezadovoljstva" palestinskog naroda, a zatim i Druge Intifade svega nekoliko meseci nakon samita u Kamp Dejvidu.
Peović ističe da, iako su se Sporazumi iz Osla oslanjali na relevantne rezolucije SB UN, su oni problematični zato što Izrael nije bio primoran ni na kakve koncesije, kao i zato što se, kako kaže, de-fakto izraelska okupacija Gaze i Zapadne Obale nastavila.
"Hamas se kao značajan igrač pojavljuje 2006-7. godine, i preuzima oblast Gaze. Od tada imamo de fakto, neformalnu podelu na dve teritorije koje sada potpuno funkcionišu jedna mimo druge", komentariše naš sagovornik interne podele unutrašnje strane.
U kontekstu aktuelnog sukoba, ukoliko bi zaista došlo do volje za rešavanje palestinsko-izraelskog sukoba putem sistema dve države, predlog za granice nezavisne Palestine neminovno bi se zasnivao na granicama kakve predviđa Rezolucija 181 SB UN, i koje su potvrđene Rezolucijom 242.
