Svet
Ako je Kina diktatura, šta je Amerika: Gde vlada narod, a gde novac?
Narod u Kini učestvuje u vlasti i nakon izbora, kroz političke konsultacije, donošenje odluka i nadzor; U Americi se za sve pita oligarhija
Otopljenje odnosa Amerike i Kine potrajalo je svega nekoliko sati, pošto je, u svom dobro poznatom maniru krave koja da puno mleka, pa šutne kofu i sve prospe, Bajden ponovo pokvario postignute dogovore. Opet je, odmah posle uspešnog razgovora sa kineskim liderom – izašao u javnost i rekao: "Si je diktator".
Priča o Kini kao diktaturi, a Americi kao demokratiji, toliko je puta ponovljena da su je mnogi prihvatili kao aksiom. Sto puta ponovljena laž postala je istina i u ovom slučaju – jer iako je možda Amerika zaista kolevka demokratije – sada je potpuna oligarhija.
Narod u ovoj zemlji zapravo i nema nikakvog uticaja na politiku svoje države – njihova građanska prava su praktično suspendovana, dok "demokratski" odlučuju samo najbogatiji među njima.
U Kini je, verovali ili ne, narod mnogo više uključen u oblikovanje države i svakodnevnog života.
To svedoči i novinar i stručnjak za Daleki istok Borislav Korkodelović, koji za RT Balkan podseća da je Bajden, nazivajući Sija diktatorom, dodao i da Kina ima sistem koji funkcioniše drugačije od američkog, te je tako priznao da postoje različiti sistemi i da se ne može sve podvesti pod jednu – američku kapu.
Bajden pokušava da zapadni koncept demokratije pretvori u brend svoje administracije, iako postoji i drugi koncept- ruski teretičari zovu ga "nezapadnim demokratijama". A to, kaže naš sagovornik, sprovodi i Komunistička partija Kine (KPK).
Njenog generalnog sekretara Sija, za predsednika države bira Svekineski narodni kongres (SNK), vrhovno zakonodavno telo koje se sastaje jednom u pet godina i ima više od 3.000 poslanika. Među njima su članovi osam političkih partija koje legalno deluju u Kini. Činjenica da je Kina višestranačka država, kaže naš sagovornik, često se prećutkuje na Zapadu, iako se KPK čiji je Si generalni sekretar, konsultuje sa čelnicima tih stranaka.
U Kini, ukazuje Korkodelović, postoji sistem posrednih i neposrednih izbora.
Izbori za SNK počinju od sela (i predgrađa gradova) i manjih gradova koji biraju neposredno (svaki građanin može da se kandiduje i da bude biran), dok se na nivoima megalopolisa, pokrajina i Svekineskog narodnog kongresa, delegati biraju iz neposredno izabranih nižih tela.
"Narodni kongresi postoje na pet nivoa (ukupno imaju 2,62 miliona delegata) i oličavaju proces sveukupne narodne demokratije koja narodu omogućava da široko i kontinuirano učestvuje u svakodnevnim političkim aktivnostima na svim nivoima, uključujući izbore, ali i političke konsultacije, donošenje odluka i nadzor. Poslanici pola radnog vremena provode na radnom mestu, a onda obilaze izborne jedinice, konsultuju se sa građanima i slušaju mišljenja koja zatim iznose na telima u kojima predstavljaju narod", objašnjava naš sagovornik.
U Americi je s druge strane, jedan terenski eksperiment pokazao da običan narod gotovo da i nema pristup svojim predstavnicima u Kongresu.
Jedna politička organizacija kontaktirala je, naime, 191 kongresnu kancelariju tražeći sastanke na kojima bi se razgovaralo o zakonu koji je na čekanju, a članovi organizacije su se nasumično predstavljali ili kao birači ili kao donatori kampanje.
Od ljudi koji se predstavili kao donatori, 19 procenata je dobilo sastanak sa članom Kongresa ili visokim funkcionerom, a šansu za to imalo je samo pet odsto ljudi koji su se identifikovali kao birači.
Nije li to praktičan dokaz da u Americi ne vlada "demos", odnosno narod? Već isključivo bogati "demos".
"Demokratija nije ukras koji se koristi za dekoraciju. Ona treba da se koristi za rešavanje problema koje ljudi žele da reše. Ako se narod probudi samo radi glasanja, a zatim uđe u period mirovanja, ako mu se tokom kampanje ponude pesma i igra, ali ne i pravo glasa posle izbora, ako budu favorizovanji tokom agitovanja, ali su ostavljeni na ledini posle izbora, to nije prava demokratija", rekao je svojevremeno Si, a podsetio Korkodelović.
U SAD je demokratija, dakle, samo ukras.
Nerado je to priznao i bivši američki predsednik Džimi Karter. "Novac u politici", naveo je, ono je što od SAD stvara oligarhiju. Zemljom ne upravlja narod, jer uzde su u rukama male grupe ekstremno bogatih ljudi.
Da u SAD dominira bogata i moćna elita zaključila je i studija koju su još pre desetak godina sproveli profesor Martin Gilens sa Univerziteta Prinston i profesora Benjamina I. Pejdža sa Univerziteta Nortvest.
"Multivarijantna analiza ukazuje da ekonomske elite i organizovane grupe koje predstavljaju poslovne interese imaju značajan nezavisan uticaj na politiku američke vlade, dok prosečni građani i masovne interesne grupe imaju mali ili nikakav nezavisni uticaj. Na engleskom rečeno: nekoliko bogatih pomera politiku, dok prosečan Amerikanac ima malo moći", ukazali su.
Amerikanci, istina, imaju redovne izbore, slobodu govora i udruživanja – ali politiku ne kreiraju. Za sve se pita mali broj moćnih organizacija i bogataša, dok narod ima malo ili nimalo uticaja. A to, ukazuju istraživači, ozbiljno ugrožava tvrdnje da je Amerika demokratija.
Istraživači su do ovog zaključka došli nakon što su pregledali odgovore na 1.779 anketnih pitanja postavljenih između 1981. i 2002. o pitanjima javne politike. Raščlanili su odgovore prema nivou prihoda, a zatim utvrdili koliko često su ljudi određenih nivoa prihoda i organizovane interesne grupe zapravo primenjivale svoje političke preferencije.
"Predložena promena politike sa malom podrškom među ekonomskom elitom Amerikanca usvaja se samo u oko 18 odsto slučajeva, dok su predložene promene koje imaju podršku elite usvajaju u oko 45 odsto slučajeva", otkrili su oni.
U "demokratskoj" Americi, narodu je pravo glasa oduzeo - novac.
