Evropsko kolektivno nesvesno: Zašto je Makron predložio slanje NATO trupa u Ukrajinu

Emanuel Makron je ove nedelje uzbunio Kolektivni zapad spekulišući da bi snage NATO-a mogle da budu raspoređene u zoni ukrajinskog sukoba. U naredna tri dana razni saveznici su se distancirali od reči francuskog predsednika, uveravajući sve da takvih planova nema. Makron je poznat po svojoj sklonosti da daje glasne izjave sa malo sadržaja iza sebe, i lako je ovu epizodu pripisati toj vrsti tendencije.

Kremlj: Ako Zapad pošalje trupe u Ukrajinu, sukob NATO-a i Rusije je neizbežan

Ali postoji složenije objašnjenje, piše Fjodor Lukjanov, istraživački direktor kluba "Valdaj" i glavni urednik RGA - Makron, nenamerno igra ulogu "kolektivnog nesvesnog" Zapadne Evrope, uznemireno tražeći uporište u pozadini promenljivih okolnosti.

Priča o strateškoj autonomiji u Starom svetu decenijama je bila samo to - prazna priča jer je tretirana kao dodatak, neophodan samo radi solidarnosti. U stvarnosti, Zapadna Evropa se zadovoljila situacijom u kojoj nije morala da brine o takvim stvarima. Delom zbog američkih garancija, ali uglavnom zbog odsustva bilo kakve pretnje. To je 2022. godina promenila.

Prvo, suočili su se sa zastrašujućim baukom onoga što oni kao ruski revanšizam. Drugo, činjenica je da je zapadna Evropa snosila ekonomsku cenu borbe protiv Moskve. Treće, šta god da se proklamuje na samitima, realnost je da domaći prioriteti odvlače SAD od Evrope.

Stari svet se godinama prepire sa Amerikom oko troškova odbrane i odgovara kozmetičkim merama. Opet zato što nije verovao u pretnju. Kada je to počelo da se menja, pitanje potrošnje i sposobnosti nije se postavilo za SAD, već za evropski deo transatlantske alijanse.

Amerikance nije briga kako će se sukob u Ukrajini završiti, i mogu sebi da priušte da se paralelno bave i drugim stvarima – domaćim. Ova druga pitanja su očigledno važnija, a finansiranje Ukrajine postaje njihov talac. U Zapadnoj Evropi je strah od rata sa Rusijom već toliko promovisan vrha da počinje da određuje sve ostalo, navodi Lukjanov.

Otuda pokušaj da se svest preusmeri sa prioriteta društvenog komfora na imperativ bezbednosti.

Uslovi za uspeh nisu baš povoljni. Stanovništvo je naviklo na mir. Kolektivni nedostatak kvaliteta u njihovim elitama takođe smanjuje poverenje u njihovu sposobnost da upravljaju strateškim pristupom. Ali, prvo, to povećava rizike, jer se uklapa u popularni mem "demencija i hrabrost", posebno kada se doda blaga panika. Drugo, ne treba izvlačiti zaključke iz nespretnih pristupa, kao što su Makronove izjave ili razmišljanja šefa diplomatije EU Žozepa Borelja.

Iza kartonske fasade kriju se diskretne promene u pristupima zemalja (ili pojedinih segmenata društva) koje zadržavaju sposobnost razmišljanja u smislu efektivne konfrontacije. I koje priznaju da se američka agenda menja, verovatno nepovratno.