Sveštenici za sve žive vrste: Opelo za vevericu, blagosiljanje pasa i duhovna podrška za veterinare

Sara Bouen za sebe kaže da je sveštenik za životinje od svoje šeste godine, kada je sahranjivala male veverice imitirajući obred koji je nad upokojenima obavljao njen otac prezviterijanac.

Bouen je sada međureligijski sveštenik za životinje koja se obrazovala na Katoličkom teološkom seminarijumu, Međureligijskom seminarijumu "Jedna duša" i Teološkom institutu Emerson. I dalje izvodi obrede koji životinje dostojanstveno ispraćaju u smrt, a ožalošćenima pružaju utehu, bez obzira da li je u pitanju zlatni retriver ili voljena koza, prenosi Asošijejted pres (AP). 

Što se tiče koze, Bouen je ispričala da su je 2022. zvali iz azila za životinje i objasnili da je omiljena koza smrtno ranjena u saobraćajnoj nesreći. Sa saradnicima, Bouen je, kako je opisala, izvela obred u kojem su na listovima papira koji se rastvara pisali pisma kozi, a zatim ih ubacili u činiju s vodom koja je predstavljala "sve suze koje su prolivene i one koje ljudi nisu mogli da proliju".

Obavila je i "krzneno bdenje", kako ga je nazvala, tokom kojeg su ljudi, među ovcama i kozama, pričali dogodovštine smrtno povređene koze. 

Kako se navodi u tekstu, sveštenici za životinje su novina, ali rastuća jer ima sve više zainteresovanih da pružaju svešteničke usluge životinjama, vlasnicima ljubimaca, veterinarima i onima koji brinu o životinjama. 

Ono što je počelo sa nekoliko pojedinaca koji su povremeno pružali podršku ljudima koji su oplakivali svoje ljubimce, postala je neformalna mreža profesionalaca, plaćenih i neplaćenih, koji pružaju duhovnu podršku svuda gde je potrebna od veterinarskih klinika do azila za životinje. Kako se ističe, iz godine u godinu je sve više onih koji žele da završe obuke za sveštenika za životinje, a raste i spoznaja da "posao koji obavljaju nije šala". 

"Ovo je više od blagosiljanja životinja i sahrana za ljubimce. Govorimo o dubokim sistematskim i egzistencijalnim pitanjima o našim odnosima sa drugim vrstama", kaže Bouen. 

Iako nije pravilo, vera je obično središnja stvar kod sveštenstva za životinje: neki pružaju duhovnu podršku životinjama, kroz događaje blagosiljanja, molitvi za životinje ili su prisutni tokom eutanazije. Ali, nije samo njima potrebna duhovna podrška, navodi se dalje.

Kako se ističe, veterinari imaju veći procenat samoubistava u odnosu na opštu populaciju, pa postoje sveštenici koji su se specijalizovali posebno za rad sa njima.

Mnogi sveštenici za životinje odlučili su se za ovaj poziv kada su im umrli ljubimci, a jedna od njih, Karen Djuk koja zajedno sa partnerkom Girkom vodi organizaciju za sveštenike za životinje, kaže da su ljudi često iznenađeni intenzitetom tuge koja ih ophrva.

"Slušamo stalno kako ljudi kažu da ih je sramota da priznaju, ali da pate više za preminulim ljubimcem nego za pokojnom majkom", kaže Djuk, dok njena partnerka dodaje da je specifičnost njihovog poziva i to što tugu vlasnika za ljubimcem porodica, poslodavci i verske vođe minimiziraju.

Gubitak ljubimca pokreće i neka životna pitanja, kako se navodi u tekstu, o postojanju Boga i života posle smrti za ljubimce. Životinjski sveštenici ne mogu da daju odgovore ali su upoznati sa spektrom religijskih i verskih načela, kako se objašnjava, pa mogu u tom smislu da pomognu svojim uvidima.