Grčka lak plen Amerikanaca za otimanje beba: Prvi proksi sukob i međunarodna usvajanja

Tokom 1950-ih i 1960-ih godina prošlog veka oko 4.000 dece iz Grčke usvojeno je u inostranstvu, uglavnom u Sjedinjenim Američkim Državama, najčešće pod upitnim okolnostima, piše "Politiko".

Prateći ličnu ispovest Dejvida Vilana, čija je majka Džoen jedna od te dece, "Politiko" piše da je usvajanje dece u inostranstvu postao deo fenomena nakon Grčkog građanskog rata 1949. godine, koji se smatra za prvi proksi sukob tokom Hladnog rata.

U Grčkom građanskom ratu Amerika i Velika Britanija podržavali su desno orjentisanu rojalističku vladu, dok su komunističke zemlje podržavale levičarske gerila borce, navodi se u tekstu. 

"Sukob je izrodio prvu na svetu industriju međunarodnih usvojenja", konstatuje se u tekstu.

Mnogi prvi usvojenici bili su siročad pobunjenih levičarskih boraca, za koje su se grčki političari koji podržavaju Zapad, kako navode, nadali da bi mogli biti "prevaspitani" da budu naklonjeniji Zapadu i protivnici komunizma. Ali kako je američka ekonomija procvetala 1950-ih, a porodica s decom postala ideal u predgrađu, neki Amerikanci su počeli da gledaju na Grčku kao na lak izvor za usvajanje belih beba.

Nastojanje da se udome siromašna deca na kraju se proširilo i na širu populaciju siromašnih u Grčkoj, prerastajući u trgovinu bebama koja se tek sada u potpunosti razume. Majke u Grčkoj su bile pod pritiskom da se odreknu dece, a usvojitelji nisu morali da prolaze nikakvu kontrolu sve dok su imali da plate naknade, navodi se u tekstu.

Većina usvojene grčke dece u SAD iz tog doba još uvek ne zna ko su njihove biološke porodice. 

Ovo nedovoljno istraženo poglavlje američke spoljne politike otkriva razarajuće posledice toga kako su SAD i njeni saveznici dozvolili da antikomunistička groznica posle Drugog svetskog rata brutalno uništi živote običnih građana, čak i onih koji nemaju veze sa politikom — poput male dece.

Grčka trgovina bebama stvorila je šemu za međunarodno usvajanje koje je brzo primenjeno u drugim zemljama, poput Južne Koreje.

Naš izbor

RT Balkan istražuje: Kako Amerikanci usvajaju decu sa zdravstvenim problemima iz Srbije

Majka Dejvida Vilana, koji je priču o njenom usvojenju saznao kada mu je bilo 26 godina, ali koji pamti majčine psihotične epizode nakon što joj je dijagnostikovan bipolarni poremećaj, bila je ćerka grčkog komuniste Elijasa Argirijadisa, koji je uhapšen pod optužbom za špijunažu i streljan 1952.

Vilan je tokom svoje potrage za majčinom porodicom uspeo da saznao da mu je tetka, majčina rođena najstarija sestra, još uvek živa.

Efi Argirijadis, koja je prešla osamdesetu kada je upoznala svog sestrića, ispričala mu je kako je kao trinaestogodišnja devojčica preuzela brigu o svoje dve mlađe sestre, Joani (6) i Olimpijadi (3), nakon očevog i majčinog hapšenja. Ona je opisala i kako je policija upala u stan i otela devojčice od nje, dok je ona ostala na porodičnom imanju sa rođacima. Devojčice su odvedene u hraniteljsku porodicu i Efi ih je obilazila dok joj jednog dana hranitelji nisu rekli da su otišle i da se više nikada neće vratiti.

Grčka socijalna služba dala je devojčice na usvajanje bogatoj američkoj porodici grčkog porekla Polu i Atini Skangas i one su rasle u vili u predgrađu Masačusetsa okružene obiljem. Kako je navedeno u jednom grčkom novinskom tekstu iz 1980. o njima, njihovi usvojitelji su znali poreklo devojčica i ko su im roditelji, ali samim devojčicama bilo je zabranjeno da govore o svom životu u Grčkoj. Joana je postala Džoen, a Olimpija Ketrin. Džoen je imala problema sa mentalnim zdravljem, dok je Ketrin umrla od raka 2021. godine. 

U potrazi za grčkom porodicom, Dejvidu Vilanu pomogla je profesorka grčkog jezika i književnosti sa Kings koledža u Londonu Gonda van Stin. Proučavajući ovu temu dublje, ona je shvatila da je usvajanje devojčica istaknutog grčkog komuniste u Americi bilo samo vrh ledenog brega.

Kako se navodi u tekstu, kraljica Frederika vodila je sirotište za "prevaspitavanje", ali je ono postajalo sve više prenaseljeno i sve skuplje pa je usvajanje dece u inostranstvu postalo opcija da se uštedi novac.

Frederika je imala moćnog saradnika u SAD u liku čoveka američko-grčkog porekla Spirosa Skurasa koji je tada bio na čelu filmskog studija "Tventi senčuri foks". Zajedno su u SAD organizovali glamurozne događaje za skupljanje sredstava za Frederikino sirotiše, i slikali se za naslovnice novina sa grčkim siročićima. Novine su često pisale o grčkim siročićima koji su spaseni iz "komunističkih borbi". 

Većina usvojenja išla je preko Američko-grčke progresivne asocijacije za obrazovanje (AHEPA) koja je bila posrednik u usvojenjima, što je značilo da usvojitelji nisu videli decu pre usvojenja niti su ih proveravale socijalne službe. 

Politička usvojenja su se nastavila sve do 1955. Nakon toga, uglavnom su bila vođena ekonomijom. Prema podacima o američkim vizama koje je prikupila Van Stin, 3.116 dece je usvojeno iz Grčke između 1948. i 1962. godine.

"Grčka deca su postala deo razmene dobara i usluga koju je pokrenuo Maršalov plan", piše Van Stin.

AHEPA je naplaćivala naduvane naknade do 2.800 dolara po usvojenju - što je ekvivalentno sa današnjih 30.000 dolara. Većina dece dovedene u SAD bila je označena kao "siročad" i ona su u SAD stigla sa izbrisanom prošlošću i nije bilo načina da se proveri odakle su došla. Neki su možda zaista bili ostavljeni, ali Van Stin veruje da je značajan broj roditelja bio prisiljen ili izmanipulisan da učini tako nešto.

Godine 1959. pod pritiskom grčkih medija došlo je u SAD i do hapšenja zbog prodaje grčkih beba, ali je ceo slučaj zataškan, a broj usvojenja od tada je pao na manje od deset godišnje.