Svet
Šta je Parkinsonova bolest i da li američki predsednik pati od ovog oboljenja
Tri simptoma, sporost, ukočenost i drhtanje su osnova za kliničku dijagnozu, a potrebno je da postoje barem dva kako bismo u nju posumnjali, objašnjava za RT Balkan neurolog prof. dr Marina Svetel
Da li američki predsednik Džozef Bajden ima Parkinsonovu bolest? O tome danima unazad pišu vodeći američki mediji, nakon objavljivanja zapisnika o posetama iz kojih se vodi da je stručnjak za ovo oboljenje dr Kevin Kanard najmanje osam puta od prošlog jula bio u Beloj kući. I da se tamo sastao i sa Bajdenovim ličnim lekarom.
U medijima su se oglašavali i lekari, poput Roba Hauarda, koji predaje psihijatriju starih na Univerzitetskom koledžu u Londonu. On je rekao da je predsednik Bajden pokazao mnoge simptome koji ukazuju na Parkinsonovu bolest, ali se ogradio rečima da ne nudi formalnu dijagnozu. Nešto kategoričniji je bio neurofiziolog i specijalista za Parkinsonovu bolest dr Tom Pits iz Njujorka koji je za En-Bi-Si Njuz izjavio da "predsednik Bajden ispoljava sve simptome Parkinsonove bolesti". Govorio je o tome za nemački "Velt" i profesor nemačkog univerziteta, neuropatolog Kristof Klajnšnic koji smatra da su "kod Bajdena primetna dva tipična simptoma Parkinsona – "smrznuto lice i usporeni motorički pokreti".
Bela kuća demantovala je da prvi čovek SAD pati od ove bolesti i odbacila predloge da bi on trebalo da se podvrgne dodatnim medicinskim ispitivanjima, van onih koje spadaju u redovne godišnje kontrole.
O kakvom se oboljenju, u stvari, radi?
Sporost, ukočenost i drhtanje
Iako Parkinsonovu bolest svi povezuju sa tremorom, on jeste ključni, ali ne i neophodan znak Parkinsonove bolesti, objašnjava za RT Balkan prof. dr Marina Svetel sa Klinike za neurologiju Kliničkog centra Srbije, stručnjak za Parkinsonovu bolest.
"Ono što je potrebno za dijagnozu bolesti jeste sporost, kao i ukočenost. Pomenuta tri simptoma, sporost, ukočenost i drhtanje su osnova za kliničku dijagnozu, a potrebno je da postoje barem dva kako bismo u nju posumnjali. U Parkinsonovoj bolesti ove tegobe po pravilu zahvataju jednu polovinu tela, mnogo češće ruku od noge, šireći se potom i na drugu polovinu tela", ističe dr Svetel.
Ona dodaje da iako sve deluje veoma jednostavno, upravo su simptomi i znaci koje otkrije neurolog jedina sredstva za postavljanje dijagnoze.
"Ovog momenta ne postoje dopunske procedure koje sa sigurnošću mogu da je otkriju, i što je još važnije razlikuju od drugih parkinsonizama", naglašava naša sagovornica.
Smetnje s pamćenjem posle višegodišnjeg bolovanja
Na pitanje koje kognitivne smetnje bolest najčešće izaziva, dr Svetel kaže da pacijenti imaju niz takozvanih nemotornih smetnji.
"U pitanju su poremećaji spavanja, poremećaji kontrole pritiska i urinarne smetnje, a često i psihijatrijski problemi. Neki od njih, kakvi su depresija i napetost tj. anksioznost mogu i prethoditi oboljenju. Velike analize pokazuju da je oko 40 odsto obolelih depresivno, na primer.
Smetnje sa pamćenjem, ukoliko se jave istovremeno ili ubrzo posle pojave znakova parkinsonizma po pravilu govore protiv dijagnoze "obične" Parkinsonove bolesti i upućuju nas neke kompleksnije forme oboljenja, naglašava naša sagovornica.
"Posle višegodišnjeg bolovanja nisu isključene i smetnje sa pamćenjem, koje usložnjavaju sliku bolesti i uslov su za pojavu i nekih komplikacija dugotrajne primene lekova koje će se u ovoj kategoriji obolelih brže i lakše pojaviti", dodaje dr Svetel.
Kao i poremećaji pamćenja, tako i hod nije narušen u početku bolesti, kaže ona.
"U uznapredovalim fazama oboljenja možemo očekivati i teškoće sa hodom pa i padove. Pojava ranih padova takođe predstavlja 'crvenu zastavicu' koja će nas upozoriti da ne govorimo o Parkinsonovoj bolesti već o nekom od parkinsonizama", dodaje dr Svetel.
Lekar mora da prepoznaje sve 'tajne' bolesti
Što se tiče uspešnosti lečenja Parkinsonove bolesti danas, naša sagovornica napominje da je kontrola motornih simptoma u prvim godinama lečenja veoma uspešna.
"Za otkriće levodope, osnovnog leka za lečenje bolesti dobijena je i Nobelova nagrada. Ona i danas čini osnovni način za lečenje jer nadoknađuje manjak određene supstance u mozgu koja pacijentima nedostaje. Neki su simptomi otporniji na lečenje, kakav je npr. tremor", kaže dr Svetel.
Ona ističe da se niz lekova može se koristiti i za simptome koji postoje u uznapredovaloj fazi bolesti.
"Na raspolaganju nam stoji i duboka moždana stimulacija sa ugradnjom elektroda i ciljna jedra u mozgu, ali i primena lekova alternativnim putevima (davanjem pod kožu ili preko specijalnih pumpi koji se ugrađuju u pacijentov crevni trakt). Pojava komplikacija dugotrajnog lečenja otežava lečenje ali ga ne čini nemogućim. Lekar mora da prepoznaje sve 'tajne' bolesti i njenog napredovanja kako ga pojava pojedinih simptoma i znakova ne bi iznenađivala. Neurolog mora da ih uspešno prepozna, misli na njih, spreči kada je moguće i leči", naglašava dr Svetel.
Ona napominje i da nije svaka Parkinsonova bolest ista.
"Postoje blaži oblici koji se dugotrajno i uspešno leče, postoje, kao i u svakom drugom oboljenju, maligni oblici kao i mešovite forme. Mnogi faktori utiču na terapijski odgovor, na ozbiljnost i kompleksnost kliničke slike. U prvim godinama života sa bolešću, uz razumevanje da izvesna ograničenja postoje, pacijenti mogu da žive i obavljaju svoje životne i socijalne obaveze", kaže dr Svetel.
