"Ugljenički kapitalizam" na švajcarski način

Svoj ambiciozni klimatski cilj – da prepolovi emisiju gasova koji stvaraju efekat staklene bašte do 2030. godine – Švajcarska će ostvariti tako što će plaćati siromašnim zemljama da to učine u njeno ime, piše "Njujork tajms".

Na primer, finansirala bi štedljivo osvetljenje i uticala na to da pet miliona domaćinstava više ne kuva na šporetima na drva u Gani, koja bi tako smanjila svoju emisiju gasova, ali zasluge za to prebacila Švajcarskoj. Dakle, Švajcarska, a ne Gana, računaće ta smanjenja emisije gasova kao napredak ka svojim klimatskim ciljevima.

Prema analizi Instituta za prekomorski razvoj, doprinos Švajcarske svetskom finansiranju borbe protiv klimatskih promena je skoro 40 odsto manji od onoga što bi bio njihov udeo u međunarodno dogovorenom cilju od 100 milijardi dolara godišnje.

Švajcarska već proizvodi najveći deo svoje električne energije koristeći obnovljive izvore energije – hidroelektričnu i nuklearnu energiju – što otežava dalje smanjenje emisija. Zato je i bila izričita da svoje obaveze mora da ispuni na drugom mestu. Uostalom, Pariski ugovor je predvideo saradnju zemalja u smanjenju emisije gasova staklene bašte.

Ova bogata evropska država do sada je potpisala sporazume sa osam zemalja – Peruom, Ganom, Senegalom, Gruzijom, Vanuatuom, Dominikom, Tajlandom i Ukrajinom – i u pregovorima je sa još najmanje tri države. Japan i Švedska nameravaju da postignu slične aranžmane.

Braneći ove za mnoge sporne sporazume, koji praktično omogućavaju bogatim zemljama da nastave sa zagađivanjem i uobičajenim poslovanjem, Veronika Elgart iz Savezne kancelariji za životnu sredinu u Švajcarskoj rekla je da ovakvi aranžmani mogu podstaći dodatne klimatske akcije i koristiti zemljama domaćinima.

Da li je ovaj mehanizam pravedan – pitanje je koje se našlo u središtu diskusija na ovonedeljnoj klimatskoj konferenciji Ujedinjenih nacija u Šarm el Šeiku u Egiptu. Na prošlogodišnjem svetskom klimatskom samitu u Glazgovu predsednik Bolivije Luis Arse bio je direktan nazvavši to "ugljeničkim kapitalizmom".

U kojoj meri bi bogate države trebalo da nadoknade siromašnijim zemljama štetu izazvanu klimatskim promenama i da im pomognu da se prilagode, posebno imajući u vidu da su upravo one nesrazmerno odgovorne za emisije ugljen-dioksida?

Kritičari su složni u tome da ako druge države budu sledile švajcarski primer, to bi moglo da odloži klimatske akcije u bogatijim delovima sveta.