Ekonomija
Od čudesa do katastrofe: Ekonomski plan Ante Markovića - 34 godine kasnije
Ni jedan program reformi koji je zasnovan na Vašingtonskom dogovoru ne može biti uspešan za zemlju u kojoj se primenjuje, kaže ekonomista Jovan B. Dušanić
Na današnji dan, 28. novembra 2011. preminuo je poslednji predsednik Vlade Jugoslavije Ante Marković.
Za njegovo ime vezani su brojni predlozi ekonomskih reformi, od kojih je većina, iako su najavljivani kao jedina i najbolja opcija, prošla neslavno.
Ekonomista Branko Pavlović za RT Balkan ocenjuje da ideje koje je Marković imao nisu ni crne ni bele - da ono najbolje iz njegovih zamisli nikada nije dalo efekte, dok su drugi predlozi bili teške, moderne zablude koje on tada nije video, a ni većina ekonomista.
On dodaje da je Marković imao koncept koji nije bio originalan, ali je u to vreme na svetskom modelu bio najmoderniji - to je ono što danas zovemo Vašingtonski konsenzus.
Pavlović ističe da je tada vladalo verovanje da će svaki privredni sistem dati bolje rezultate ukoliko se ove mere primene. Međutim, iskustvo nas je naučilo da su posledice takvih mera katastrofalne, a danas je poznato da je to skup mera za neokolonizaciju država.
"U to vreme je to bilo propagirano sa najviših američkih i svetskih ekonomskih univerziteta, kao najbolje što treba raditi. U tom smislu je Marković bio u zabludi, a da je primenjivanje tih mera dugo trajalo, loši rezultati bi bili neizbežni", napominje Pavlović.
Naš sagovornik ističe da postoji i jedan element u Markovićevom planu koji je bio izuzetno dobar, a to je kako stvoriti novac za ozbiljno investiranje bez daljeg zaduživanja.
"Vreme kada on dolazi je kada smo mi tek uspeli da se izvučemo iz jednog neformalnog bankrota. Između 1982. i 1989. godine uspeli smo da otplatimo kamate, ali i da glavnicu duga smanjimo za 15-16 procenata, što je bio izuzetan uspeh, po naravno, veliku cenu", ističe Pavlović.
On podseća da su država i privreda bile u dilemi, s obzirom da je nov novac bio neophodan za investicije, a zemlja je još bila na rubu prezaduženosti.
Pavlović ističe da se Marković zalagao za prodavanje stambenog fonda po trećini tržišne cene i tako odmrzao fond od deset milijardi dolara. Međutim, ta ideja je potpuno uništena jer su iz političkih razloga republike počele da se utrkuju da ne treba uopšte da se plaća tržišna cena od 30 odsto. Umesto toga se krenulo na mnogo niže iznose, pa onda inflacija, i završilo se na tome da su stanovi u stvari suštinski besplatno dobijani, ili za od 50 do 200 evra.
Dušanić: Očekivanja se nisu ostvarila
Ekonomista prof. dr. Jovan B. Dušanić u tekstu iz 2019. godine istakao je da su protekle tri decenije pokazale da ni jedan program reformi koji je zasnovan na Vašingtonskom dogovoru ne može biti uspešan za zemlju u kojoj se primenjuje.
Posle početnih – bajnih i čudesnih – uspeha neminovno dolazi do sloma privreda i napuštanja takvih reformi, dodaje Dušanić.
"Reforme Ante Markovića, kao i reforme u Srbiji posle 2000. godine, zasnivale su se na istim principima. Bazirane su na Vašingtonskom dogovoru (razrađen od strane Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke i administracije Sjedinjenih Američkih Država) koji se u to vreme pojavio i koji će, nešto kasnije, predstavljati osnovu programa reformi mnogih privreda u tranziciji. Osnovni elementi ovog neoliberalnog programa su: finansijska stabilizacija, liberalizacija privrede i privatizacija preduzeća, a oni se realizuju pomoću tzv. šok-terapije. Bio je to, kako je neko lepo rekao, šok bez terapije", dodaje Dušanić.
Ante Marković dolazi na čelo vlade SFRJ 16.3.1989. i u toj godini, dobrim delom i zbog liberalizacije cena (uvedenih sa ciljem eliminisanja cenovnih dispariteta), zemlja je srljala u hiperinflaciju.
Mesečni nivo cena se povećavao iz meseca u mesec. Samo u decembru 1989. mesečni rast iznosio je 45 odsto. Došlo je do utrkivanja cena, plata i deviznog kursa. U takvoj situaciji u decembru 1989. godine donet je Program ekonomskih reformi i mere za njegovu realizaciju (poznat kao Program Ante Markovića).
Osnovne mere predviđene Programom bile su: restriktivna monetarna politika, denominacija dinara brisanjem četiri nule (10.000 starih postaje jedan novi dinar) i fiksiranje kursa dinara prema nemačkoj marki u odnosu 7:1, zamrzavanjem na period od četiri meseca nominalnih plata i cena nekih inputa (energenti, infrastruktura), dalja spoljnotrgovinska i finansijska liberalizacija, privatizacija i slično. Sudbina Programa, u velikoj meri, vezana je za zaustavljanje rasta cena.
Međutim, kako ističe Dušanić, očekivanja se nisu ostvarila.
"Cene beleže značajan rast (istina primetno manji nego pre donošenja Programa) što će izazvati povećanje plata koje će (sem na samom početku kad su bile zamrznute) rasti brže od cena. U uslovima kada se to dešava i dalje se istrajava na jednom od ključnih elemenata Programa – fiksnom deviznom kursu, što dovodi do velike realne apresijacije dinara (118 odsto u 1990, te 72 procenata u 1991. godini)", dodaje Dušanić.
Roba iz uvoza postaje jeftinija od domaće tako da dolazi do pada proizvodnje jer naši proizvodi cenovno nisu konkurentni, ne samo u izvozu, nego ni na domaćem tržištu. Sve to, uz veliku nelikvidnost privrede zbog restriktivne monetarne politike (kojom se pokušavao obuzdati rast cena), dovodi do jakih recesionih kretanja u privredi (pad proizvodnje i porast nezaposlenosti), pogoršanja spoljnotrgovinskog bilansa, odliva kapitala u inostranstvo i smanjenja deviznih rezervi.
Privredna aktivnost je sve više malaksavala, za samo godinu i po dana sprovođenja programa Ante Markovića, došlo je do pada industrijske proizvodnje za 25 odsto i rasta nezaposlenosti za 18 procenata, a devizne rezerve su smanjene sa 9,1 milijarde na svega 2,8 milijardi dolara, što je neminovno vodilo ekonomskom krahu.
Haos u zemlji
Projekcije za 1990. godinu se nisu ostvarile: umesto planiranog smanjenja BDP za dva odsto , pad je bio 6,5 odsto. Inflacija je, od projektovanih 13 procenata dostigla 121 odsto, a umesto suficita platnog bilansa od 1,3 milijarde, ostvaren je deficit od 2,36 milijarde dolara.
Dušanić dodaje da se, zbog političke krize koja je godinama trajala, uvećava haos u zemlji i da su tadašnji reformatori to odlično iskoristili za tvrdnju da su ekonomske reforme onemogućene u trenutku kada samo što nisu obezbedile toliko obećavani dugoročni ekonomski prosperitet.
"U široj javnosti i danas preovladava uverenje da smo imali odličan ekonomski program koji bi nam brzo obezbedio evropski standard da nije došlo do ratnih sukoba. Naravno da politička nestabilnost nije pogodovala ekonomskim reformama, ali bi Program Ante Markovića doživeo neuspeh i da su političke prilike u zemlji bile stabilne", ističe Dušanić.
Bajni počeci i privredni krah
SFRJ i Poljska su bile prve evropske zemlje koje su pokušale da ekonomsku tranziciju izvrše reformama koje se zasnivaju na Vašingtonskom dogovoru. Kao savetnika za ekonomske reforme ove zemlje angažuju Džefri Saksa, američkog ekonomistu i profesora sa Harvarda (u njegovom timu bio je i Božidar Đelić). SFRJ dobija Program Ante Markovića, a Poljska Plan Balceroviča (nazvan po njegovom autoru Lešeku Balceroviču, vicepremijeru i ministru finansija Poljske u vladi Tedeuša Mazovjeckog).
Početkom 1990-ih i druge postsocijalističke države ponavljaju istu grešku ali i, pre ili kasnije, odustaju od programa reformi koje su prihvatile kao i SFRJ i Poljska. Izuzetak je bila Slovenija koja je odmah odbacila program koji su joj (kao i ostalim) predlagali MMF i zapadni savetnici.
Srbiji je tek posle petooktobarskih promena 2000. godine suštinski pristupila ekonomskoj tranziciji, što je kašnjenje od jedne decenije u odnosu na druge postsocijalističke države. Prema Dušanićevim rečima, takvo kašnjenje bilo je nedostatak, ali je ono – u isto vreme – pružalo šansu da se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prošli drugi.
"Nažalost, i pored blagovremenih upozorenja srpskih i ekonomista iz drugih postsocijalističkih zemalja, pa i svetski poznatih ekonomista i nobelovaca, tu šansu nismo znali da iskoristimo i ekonomske reforme smo vršili na isti način kao i većina neuspešnih privreda početkom 90-ih godina prošlog veka", zaključuje Dušanić.
Parada pobede u Moskvi uživo na RT Balkan
