Kultura
Četiri i po decenije "Nacionalne klase": Kako je nastao jedan od najvoljenijih srpskih filmova
Film koji je proglašen za kulturno dobro od velikog značaja, naizgled komedija, zapravo je suptilna kritika ondašnjeg društva, odnosno položaja omladine koja se ne uklapa u okvire socijalističkog režima
Niko od protagonista i autora nije pretpostavljao da će "Nacionalna klasa" decenijama kasnije imati kultni status među ljubiteljima filma, ali istina je da smo se predivno osećali na snimanju, da je bilo mnogo kreativne radosti. Odličan scenario, potvrđeni glumci, bilo je zapravo neminovno da se desi odličan film – izjavio je Bogdan Diklić povodom projekcije digitalno restaurirane verzije ovog kultnog ostvarenja, održane 29. septembra 2018. u Jugoslovenskoj kinoteci.
Danas, kada je prošlo 45 godina od premijere (9. januar 1979) prvog scenarija Gorana Markovića, ali njegovog drugog filma koji je potpisao i kao režiser, evidentno je da ključ uspeha "Nacionalne klase" leži u tome što je verodostojan, istinit, što stvarni život isijava iz svake scene, a drama koju proživljava glavni akter Branimir Mitrović Flojd jeste drama svakog mladog muškarca između mladosti i zrelog doba.
"'Nacionalna klasa' se producentu činila isuviše skupa za debitantski film, pa je odbijena. Tek posle velikog uspeha 'Specijalnog vaspitanja' odlučeno je da se snima moj prvi scenario. Imao sam najbolje moguće produkcione uslove, bar u našim okolnostima. To mi je omogućilo ono što nisam mogao u 'Specijalnom vaspitanju' – da se zabavljam. Radili smo taj film sa mnogo radosti i zadovoljstva. Snimali smo po ceo dan, a onda bismo svi otišli u kafanu i smišljali nešto novo za sutra. Opet svi zajedno, kao grupni autor. Nikada nisam bio toliko opušten kao pri snimanju tog filma. I dan-danas kada čujem koliko ljudi voli taj film, kada izađem iz kuće i konobar mi u obližnjem kafiću izdeklamuje neku repliku iz 'Nacionalne klase', srce mi je puno", rekao je Marković za "Blicovu" ediciju o kultnim filmovima (2019).
Upravu tu opuštenost na snimanju, ali i to da je "Nacionalna klasa" bila i ogledalo tadašnje srpske prestonice, pominje i jedan od tada klinaca koji su statirali u filmu.
"Beograd je bio mnogo mirniji grad, pa smo u Dositejevoj, gde sam živeo, igrali fudbal na ulici. Preko puta mog ulaza, ispred broja 36, počeli su da dolaze neki ljudi, da bi jednog dana osvanule kamp-prikolice. Nismo znali šta se dešava, ali smo se frapirali kada smo videli Voju Brajovića i Gagu Nikolića – Otpisane lično! Potom je smišljeno da nas snime dok igramo fudbal i tako je nastala scena u kojoj otvaramo vrata od garaže da bi se Flojd izvezao i trčimo za njim niz ulicu", kaže Emil Demiri, biletar Ateljea 212, i dodaje da je ta dorćolska lokacija preživela urbanističke vratolomije, ostala je skoro identična.
Pominje i da su snimili još jednu scenu koja nije ušla u film.
"Trebalo je da šutnem loptu i polomim prozor, i tada bi me Flojd štitio od gnevne starije komšinice. Mi tada klinci iz kraja smo se osećali kao zvezde, još smo bili pošteđeni škole zbog snimanja. Sedeli smo s glumcima, jeli sendviče, samo da bismo bili u Gaginom društvu", seća se Demiri.
Inače, kritičari su po premijeri bili sasvim suzdržani, poredeći "Nacionalnu klasu" s Markovićevim prvencem "Specijalnim vaspitanjem", u smislu da je nakon angažovanog filma došlo ostvarenje o trkačima i uz to sa šlagerima.
Međutim, pogrešili su jer je "Nacionalna klasa", koja govorio o auto-trkama i snovima mladog buntovnika, zapravo suptilna kritika ondašnjeg društva, odnosno položaja omladine koja se ne uklapa u okvire socijalističkog režima.
Posebno ako se ima u vidu pomenuti duo iz "Otpisanih" koji vodi i radnju "Nacionalne klase" – junaci Prle i Tihi postaju antijunaci Flojd i Papiga, koji, za razliku od svojih pandana, čine sve da ne odu u vojsku, te da žive nesputani društvenim normama, ali i ne uspevaju da realizuju praktično ništa što su zacrtali; štaviše Flojd upada iz nevolje u nevolju što ga vodi ga otrežnjenju.
Jugoslovenski, odnosno srpski filmski klasik, čiji je pun naziv "Nacionalna klasa do 785 ccm", i u kome su glavne role tumačili: Dragan Nikolić, Bogdan Diklić, Gorica Popović, Rade Marković, Aleksandar Berček, Olivera Marković, Voja Brajović, Bora Todorović i Mića Tomić, osvojio je brojne nagrade i uvršćen je u sto srpskih igranih filmova (1911–1999) proglašenih za kulturno dobro od velikog značaja.
