Zašto nastaje zavist i da li ona može biti dobra

U drevnim slovneskim jezicima sam izraz pojavio se u 11. veku, a glagol "zavideti" imao je potpuno drugačije značenje od današnjeg - "videti iz daljine", dok je današnje značenje dobio tek krajem 18. veka. Po rečima psihoterapeuta Denisa Fedorjaka, u psihologiji se zavist definiše kao poseban osećaj koji potpada pod pojam agresije, a u sebi može sadržati i elemente zlobe, ljutnje, krivice, čak i skepse, a glavni uzrok ogleda se u dubokom osećaju nezadovoljstva sopstvenim životom.

Kako se zavist manifestuje

Osećaj zavisti u ljudskoj je prirodi još od biblijskih vremena, i često je prikazivan kako u delima književnosti, tako i na umetničkim slikama. Najupečatljiviji primer jeste priča o braći Kainu i Avelju koja je opisana u Starom Zavetu - kada je Bog prihvatio ovce koje je Avelj ponudio, dok je plodove zemlje koje je Kain ponudio odbio. Kain je iz zavisti svog brata ubio. U Novom Zavetu zavist se smatra jednim od sedam smrtnih grehova, a čak i deseta Božija zapovest kaže: "Ne poželi kuće bližnjega svoga! Ne poželi žene bližnjega svoga; ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvoga!".

Zavist je osećaj nezadovoljstva koji je izazvan uspehom ili zadovoljstvom neke druge osobe, a frustracija izavana nezadovoljstvom može biti različitog intenziteta, ali i trajanja - od nekoliko sekundi, pa sve do nekoliko nedelja ili meseci. Zavist ne mora nužno da se manifestuje na samo jedan način - i odsustvo sreće za nečije uspehe, i želja za njihovim umanjenjem, ali i radost zbog nečijeg neuspeha su načini na koji se ona iskazuje. Ipak, psiholozi tvrde da je zavist prirodna ljudska emocija i da samo njen intenzitet i stepen izavanih destruktivnih misli mogu ukazati na izlazak iz "normalnih" okvira.

Vidovi zavisti

Jedna od osnivača dečje psihoanalize, Melani Klajn, mišljenja je da je zavist urođen osećaj koji se u životu deteta prvi put javlja kada dete spozna činjenicu da mu majka ne pripada. Postoji i druga tačka gledišta, koju su zastupali Karl Abraham i Ernest Džouns, koji su smatrali da deca postepeno dobijaju osećaj zavisti sa razvojem socijalizacije. U njihovom "timu" bio je i savremenik Melani Klajn, koji je predlagao da se zavist posmatra kao karakterna osobina i nešto što se razvija sa razvojem same ličnosti.

"Bela" zavist

Iako su psiholozi složni da ne postoji "bela" zavist, u praktčnim primerima njome se može nazvati osećaj divljenja i pozitivne emocije koje imamo kada se susretnemo sa tuđim uspehom. Ukoliko je u pitanju čovek, on će za nas predstavljati primer na koji ćemo se ugledati i koji će nas motivisati na promene na bolje. "Bela", konstruktivna zavist pomaže čoveku da se razvija i usavršava – upravo zato se, između ostalog, u marketinškim kampanjama koriste poznate ličnosti - jer one su često neko kome se divimo i čija bismo dela rado ponovili.

"Crna" zavist

Sa druge strane, "crna" zavist predstavlja negativan osećaj koji može dovesti do mnogih psihičkim problema, budući da u osnovi ovog osećaja leži agresija. Destruktivna zavist povezana je sa negodovanjem, sa tugom i nezadovoljstvom prema drugim ljudima, kada se javlja želja da se druga strana ponizi, a sopstveni uspesi izdignu. Ovakav osećaj zavisti rađa se još u detinjstvu, kada dete nesvesno otima igračku od svojih drugara u pesku, dovodeći situaciju do suza, čak i fizičkog obračuna.

Zašto je zavist opasna i da li možemo da je "izlečimo"

Osećaj zavisti može biti toliko jak da dovede do potpunog raspada ličnosti, degradacije, narušenih odnosa sa okolinom, a može izazvati i prezir. Paralelno se može javiti i apatija, pasivna agresija, zatvorenost u sebe, problemi sa samopoštovanjem i na kraju osećaj da nismo dovoljno dobri.

Na sreću, postoje načini na koje možemo da izbegnemo osećaj zavisti:

• Definisati uzrok zavisti - rad na sebi je nešto što traje čitav život. Da bismo razumeli i otklonili osećaj zavisti važno je da razumemo šta je okidač za negativnu emociju i šta nas u toj situaciji tišti
• Fokusirati se na sopstvene uspehe - odličan način da preveniramo razvoj osećaja zavisti jeste da vodimo dnevnik sopstvenih uspeha. Na primer - na šta smo danas ponosni i na čemu smo zahvalni naučiće nas da cenimo sebe i svoja dostignuća umesto da se fokusiramo na tuđe uspehe i tražimo povod za zavist
• Promenite način razmišnjanja i život - još jedan način da izbegnete razvoj osećaja zavisti kod sebe je da unesete promene u sopstveni život i unapredite ga. Sublimirajte energiju u lični rast i razvoj, umesto da je rasipate sa strane, vodeći računa o tuđim životima, učite nešto novo svaki dan i izgradite pozitivan odnos sa  sobom i ljudima u okruženju. Dodatno, odlazak kod terapeuta je odličan način da razumete svoje emocije i naučite da se sa njima adekvatno nosite.