Magazin
Ćilibarska soba - "osmo svetsko čudo" nadomak Sankt Peterburga
Neverovatnih šest tona ćilibara utrošeno je za ćilibarsku sobu koja je svojevrsni omaž rusko-nemačkim odnosima već skoro tri veka, a podatak o količini ovog poludragog kamena, kao i zanimljiva istorija koja je prati već puna tri veka, njenu priču čine još posebnijom: izrađena je u Pruskoj, onda poklonjena Rusiji, a zatim oteta od strane nacista u Velikom Otadžbinskom ratu, da bi se njeni fragmenti vratili tek nedavno, u aprilu 2000. godine.
Carsko selo nadomak Sankt Peterburga važi za jedan od najlepših muzejskih kompleksa Rusije, koji je svoju popularnost stekao zahvaljujući 58 soba nesvakidašnje lepote, od kojih je svaka posebna na svoj način. Medu najpoznatijim sobama izdvajaju se Lionska soba koja je sva u svili, Tronska soba koja je najveća od svih soba među muzejima Sankt Peterburga i čija je površina nestvarnih 860 metara kvadratnih i ona najraskošnija - Ćilibarska soba, o čijoj ćemo nesvakidašnjoj istoriji danas pisati.
"Loša sreća" Ćilibarske sobe
Istorija Ćilibarske sobe započinje u pruskom kraljevskom dvoru, kada je u procesu rekonstrukcije Velikog kraljevskog dvorca u Berlinu odlučeno da se u izradi enterijera koristi ćilibar. Do tada, ni jedan arhitekta na takvu ideju nije došao, te je ovo bio svojevrsni ispit kako za Andreasa Šlutera, koji se bavio izradom projekta, tako i za majstore koji su izvodili radove. Ne samo da je zadatak sam po sebi bio zahtevan, već su i izradu sobe pratili izvesni problemi: na pola projekta Šluter je "skinut" sa dužnosti, a zatim je i fon Gete koji je postavljen umesto njega imao poteškoća da zamisao sprovede u delo.
Zbog loše sreće koja ih je pratila, rešeno je da se projekat obustavi, a pripremljeni ćilibar iskoristi za radni kabinet Fridriha Vilhelma. Ipak, konce je pomrsila Fridrihova smrt, a njegov naslednik, nimalo zainteresovan za kabinet od ćilibara, naredio je da se svi delovi smeste u berlinsko skladište. Vrlo verovatno da bi se na tome i završila istorija ćilibarske sobe, da glasine o neobičnom projektu nisu došle do ruskog cara-reformatora Petra I, koji je pošto - poto poželeo da u Kunstkameri, prvom muzeju u Rusiji, ima baš jedan takav ćilibarski kabinet.
Od Prusije do Rusije: "Drugi život" remek-dela
Kao diplomatski poklon, Fridrih Vilhelm I, naslednik Fridrih Vilhelma, ćilibarsku sobu je poklonio Petru I, a uz nju i jahtu "Liburnika", dok je Petar I, u znak zahvalnosti, Fridrihu I poslao 55 ruskih grenadira i ručno rađeni pehar, posle čega je 18 kočija sa ćilibarom krenulo put Sankt Peterburga. Ipak, nedaćama koje prate ćilibarsku sobu tu nije bio kraj - ne samo da je mnogo delova nedostajalo još po samom pristizanju, već je i smrt Petra I osujetila planove, a ćilibar je opet smešten u podrum, ovog puta u Letnjem dvorcu Petra I.
"Drugi život" ćilibarskoj sobi dala je ćerka Petra I, Elizabeta, koja je za izradu ćilibarske sobe u u Zimskom dvorcu angažovala poznatog arhitektu toga doba, Bartolomea Rastrelija. Rastreli je projektu pristupio sa puno elana, a delovi koji su nedostajali vešto su zamenjeni ogledalima i slikama koje su podsećale na ćilibar. Sasvim neočekivano, nedostajući delovi su nađeni, a od 1746. godine, ona je postala glavno mesto za održavanje zvaničnih prijema. Devet godina kasnije, odlučeno je da se Ćilibarska soba prenese u Veliki Carskoselski dvorac, gde se ona dorađivala još nekoliko decenija. Ipak, Rastrelijev rad nije prošao neopaženo, a Ćilibarsku sobu u Ekaterininskom dvorcu u Carskom selu mnogi su nazivali "osmim svetskim čudom" zahvaljujući nestvarnom izgledu koji je dobijen kombinovanjem tamnog i svetlog ćilibara, mozaika, ogledala i pozlaćenog duboreza.
Dvadeset godina restauracije
Veliki Otadžbinski rat Ćilibarsku sobu praktično je uništio, a čak ni činjenica da su je Rusi "mumificirali" oblepivši je papirom, vatom i gazama, nije uspela da sačuva sitne detalje od kojih je bila sačinjena. Okupatorima je ovo išlo na ruku, te su ćilibarske panoe i vrata ukrali i odvezli u Kenigsberg, dok je ostatak elemenata demontiran i nestao bez traga.
Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, Savet Ministara doneo je naredbu da se Ćilibarska soba rekonstruiše, a radovi su trajali od 1983. godine, a delovi su pristizali sve do 2000. godine, kada su u Rusiju stigla poslednja dva očuvana fragmenta - jedan od ukupno četiri mozaika izrađenih po narudžbini Katarine i komoda od ćilibara koju su izradili berlinski majstori. Nakon toga, restauracija je trajala još tri godine, a 2003. godine Ćilibarska soba zvanično je otvorena za posetioce baš na dan obeležavanja 300 godina postojanja Sankt Peterburga.
