Magazin
I divlje životnje se prejedaju kada su pod stresom
Iako se ljudskoj vrsti čini da su jedini koji imaju epizode povećanog stresa i anksioznosti, to uopšte nije tačno. I gušteri i vrapci imaju izazovne situacije koje ih teraju da više jedu.
Mnogi od nas reaguju na stresne situacije tako što piju previše kafe, spavaju previše ili premalo, a neki se prejedaju. Kako pokazuju istraživanja, u tome nismo sami, istina je da i divlje životinje doživljavaju fizičke reakcije na stres. Glavni izazovi sa kojima se one suočavaju su da li će naći dovoljno hrane ili će postati nečija hrana, a ponekad su i ljudi ti koji uzrokuju traumu, piše "Nacionalna geografija".
Jedna od najnovijih studija pokazuje da retki karirani gušter iz Kolorada preterano jede kada se nađe pod stresom od buke. Buka nastaje jer je deo staništa ovog guštera vojna baza Fort Karson, gde avioni koji proleću u niskom letu redovno proizvode zvukove glasnije od onoga što bi ova životinja doživela u prirodi. Nakon što su naučnici posmatrali neke od divljih gmizavaca i analizirali im krv, otkriveno je da su tokom preletanja aviona gušteri oslobađali više hormona stresa kortizola, kao i da su se manje kretali i više jeli. Jedenje je verovatnije kompenzovalo energiju izgubljenu tokom stresa, kažu istraživači.
Problemi sa spavanjem
San je za sve sisare ključan, a njegov nedostatak je štetan. "Nedostatak sna, kao oblik stresa, može izazvati povećanu ishranu kod ljudi, ali i životinja", kaže profesor Baret Klajn, entomolog sa Univerziteta Viskonsin, koji proučava biologiju spavanja.
U laboratorijskim studijama koje je proučavao profesor Kaljn, voćne mušice podvrgnute socijalnoj izolaciji manje su spavale i jele više. Za to vreme i neispavani miševi su imali veću potrebu za hranom. Ali, za razliku od njih, premoreni neispavani leptiri, pored loše ishrane, prave i druge greške - polažu jaja na pogrešne vrste biljaka.
Baš kao što i neispavanim ljudima ne prija im vožnja, jer nemaju dobru koncentraciju, tako će i neke vrste pčela koje ne spavaju dovoljno, praviti greške tokom kretanja. "Pri izvođenju ritualnih plesova, koje predstavljaju ekvivalent našem sistemu navigacije (GPS), pčele neće dati svojoj vrsti prave informacije gde se tačno nalazi hrana", kaže profesor Klajn.
Prenošenje traume
Za razliku od pomenutih istraživača, Skot Hepel, ekolog riba sa Državnog univerziteta Oregon, smatra da druge vrste ne reaguju na stres kao mi. "Druge vrste imaju donekle slične odgovore na stres. Na primer, kada stres dožive roditelji, oni će ga preneti na svoju decu izazivajući 'generacijsku traumu'." Hepel navodi primer male slatkovodne ribe, koje se zovu štapići, koje prenose traumu na svoje bebe.
Opasnost od predatora
Samo prisustvo predatora može izazvati zabrinutost kod životinja, kao na primer kod vrabaca. U studiji iz 2022. godine, Lijane Zanet, populacioni ekolog sa Zapadnog univerziteta u Ontariju, proučavala je vrapce u rezervatu "Nacionalnog parka ostrva Britanska Kolumbija", gde postoji malo predatora.
Tokom 18 nedelja studije, ova naučnica je čak postavila barijere, kako bi osigurala da se pticama ništa neće dogoditi. Za to vreme istraživački tim je jednoj polovini proučavanih ptica, sa prekidima puštao snimke prijateljskih životinja, poput kanadskih gusaka i živine. Druga polovina izučavanih ptica nije bila te sreće, jer su im puštani snimci vrana i gavranova, koji jedu jaja od vrapca i napadaju njihova gnezda.
Rezultati su pokazali da je strah od fantomskih predatora doveo do toga da ove ptice daju 53 posto manje potomaka od ptica koje nisu čule zastrašujući zvučni zapis. "Roditelji su zaista nestrpljivi kada pomisle da ima grabljivaca u blizini, pa umesto da provode vreme inkubirajući jaja ili hraneći piliće, oni napuštaju gnezda. Preživljavanje i stvaranje manjeg broja potomaka nadmašuje umiranje, i stvar je opstanka ove životinje tokom duge evolucije", kaže Zanet. Strah izazvan predatorima, takođe može izazvati trajne promene slične posttraumatskom stresnom poremećaju, napominje Zanet.
Drevni ples
Na kanadskoj teritoriji Jukon, američkim zečevima nisu potrebne simulacije, jer oni imaju veoma stvarne predatore. Ove životinje su glavni plen kanadskog risa, a ples između njih evoluirao je milionima godina, kaže Rudi Bunstra, profesor na Univerzitetu u Torontu, koji se bavi proučavanjem obe vrste već četiri decenije.
Obe vrste prolaze kroz desetogodišnji ciklus tokom kojeg populacija svake vrste varira. Kada je populacija zečeva velika, risovi imaju mnogo da jedu, a i njihova populacija raste. Ali kako populacija zečeva opada, zečeve ne ubijaju samo risovi, oni su pod stresom zbog progona, čak i ako pobegnu, oni daju manje potomaka, a njihovo potomstvo proizvodi manje potomaka, sve dok zečeva ne bude tako malo da risovi počnu da gladuju, a njihova populacija takođe opada.
Bunstra i kolege su pokazali, da kada je broj risova bio visok, nivo kortizola u krvi zečeva je skočio. Ovaj stres utiče na fizičko stanje zečeva, što dovodi do slabijeg potomstva. Ovaj decenijski ciklus plen-predator je zaista divlji fenomen, smatra Bunstra, a ovaj put čovek nije taj koji stvara stres.
Kao i Hepel i Bustra misli da se reakcije na stres kod ljudi i divljih životinja mogu porediti. "Okruženje divljih životinja je bilo isto ili slično kroz mnogo, mnogo generacija, a naše se menja sve vreme, svaki dan", kaže profesor Bustra.
