Šta da radimo kada partneru postanemo "roditelj"

Svaki emocionalni odnos ima određenu dinamiku, koja se vremenom menja, ali ponekada možemo upasti u nezdrave obrasce ponašanja, a da to uopšte ne primetimo. Veoma čest slučaj je kada jedan od partnera drugom postane "roditelj", to jest preuzima vođstvo u većini situacija (od svakodnevnih sitnica do velikih odluka). U početku, ovakva dinamika čak može biti pozitivna: onaj koji je "roditelj" se oseća kao da ima svrhu i rado usmerava voljenu osobu, dok "detetu" u odnosu prija pažnja koju dobija i oseća se rasterećeno.

Ipak, pozitivni efekti ovakve dinamike uglavnom ne mogu dugo potrajati. Vremenom može doći do frustracija, jer se ravnoteža u odnosu poremetila. Ako smo nesvesno preuzeli ulogu "roditelja", možemo postati nezadovoljni odnosom, da se osećamo preplavljeno obavezama, kao da stabilnost emocionalne veze zavisi samo od nas... Pored toga, svakodnevno pomaganje partneru (uz nedovoljno pomoći/podrške zauzvrat), može značajno pogoršati odnos. Na kraju, čak možemo poverovati da se naše strpljenje i dobra volja zloupotrebljavaju i negativna osećanja postepeno ugrožavaju našu emocionalnou vezu. 

Umesto da se isključivo posvetimo osobinama partnera koje ga čine "detetom" u vezi, nekada je dobro pogledati i sebe: zašto imamo potrebu da "odgajamo" našu drugu polovinu? Da li verujemo da je naš partner deo nas, koji treba "usavršiti", da li nam se dopada osećaj kontrole kada znamo da preuzimamo većinu odgovornosti u vezi? Da bi se odnos spasio (kao i naše blagostanje), dobro je preduzeti nekoliko koraka koji pomažu u samoanalizi i preispitivanju sopstvenih osećanja.

• Prvo, dobro je da sebe podsetimo zašto volimo našeg partnera. Koje njihove osobine i karakteristike smo isprva zavoleli i da li nas sada zapravo frustriraju? Ako je tako, zašto smo promenili mišljenje, da li je promena došla od nas ili postoji drugi razlog?
• Koja su naša očekivanja od partnera? Da li su nerealna, preoštra i da li ih osuđujemo kada ih ne ispunjavaju, čak iako znamo da postoji mogućnost da su nam standardi isuviše visoki?
• Trenutne potrebe koje imamo mogu biti odraz strahova iz prošlosti. Na primer, ako se svađamo sa partnerom oko novca, jer nismo zadovoljni njihovim prekomernim trošenjem, možda nije u pitanju želja za kontrolom, već nesigurnost oko budućnostu i stabilnosti. Ovakvi problemi nas mogu pretvoriti u "roditelja", zato što imamo želju da naš partner bude pouzdan, ali na kraju odlučimo da preuzmemo stvari u svoje ruke i "učimo" drugog kako da se ponaša.
• Da li nam je teško da tražimo pomoć? Da li smo, još od malih nogu, morali da budemo vrlo odgovorni, samostalni, pa nam je neprijatno da tražimo oslonac, i sad ovakav stav prema životu prenosimo i u ljubavne odnose? 

Nakon definisanja ličnih prepreka u načinu razmišljanja, možemo početi sa uspostavljanjem harmonije. Najvažnije je da negativna osećanja stavimo po strani i pokušamo da popravimo odnos na što produktivniji način: 

Pre svega, otvorenih i ozbiljnih razgovora sa partnerom nikada ne može biti previše, pogotovo ako je u pitanju ovakav problem. Kada sa voljenom osobom podelimo svoja uverenja, strahove i objasnimo zašto smo nezadovoljni (be oduđivanja ili svaljivanja direktne krivice), pronalaženje rešenja će biti lako. Trebalo bi da objasnimo koja su naša očekivanja i želje, ali da u isto vreme izbegavamo davanje naredbi i kritika.

Zatim, potrebna je određena doza samosvesti od obe strane. Ako mi možemo da navedemo greške u sopstvenom šablonu "roditeljskog" ponašanja, na redu je da druga strana definiše zašto su preuzeli ulogu "deteta". Nakon zajedničkog identifikovanja problema, najbolje je da obe strane aktivno rade na poboljšanju sopstvenih vrlina, kako bi odnos bio funkcionalan i isticao pozitivne strane oba partnera.