Pčele, ikone, donji veš: Šta sve nije smelo da se prodaje u vreme carske Rusije
U vreme Carske Rusije su postojala veoma jasna pravila: neka od njih su diktirali pripadnici dinastije Romanov, a neka - narodna verovanja. Bilo kako bilo, narod ih je itekako poštovao jer se nije znalo šta je gore - izazvati gnev imperatora i njihovih najbližih saradnika ili Boga. Šta je sve to bilo zabranjeno prodavati u Rusiji u neka prošla vremena?
Ako neko prodaje uz konja i uzde - prodaje sreću
Među stvarima koje je bilo zabranjeno prodavati u Carskoj Rusiji bile su i uzde i to samo u slučaju ukoliko se one prodaju uz konja. Zasebna prodaja je bila dozvoljena. Razlog za to je narodno verovanje koje kaže da ako vlasnik konja prodaje životinju zajedno sa uzdama - on tako prodaje i svoju sreću. Kada bi neko kupovao konja, on bi po njega dolazio sa sopstvenim uzdama, a prodavac je bio u obavezi da postojeće skine sa konja pre nego što ga novi vlasnik uopšte i dodirne.
Ikone se nisu prodavale, ali je bila dozvoljena "menjaža"
Danas se ikona može kupiti u svakoj crkvi, manastiru, pa čak i u prodavnici. Razlika je samo u tome hoće li ona biti osveštana ili ne. Međutim, ranije je zvanična prodaja ikona bila strogo zabranjena. Postojalo je verovanje da onoga ko proda ikonu čeka kazna božija, pa su ih ljudi ili poklanjali ili menjali za neku drugu. Naravno, narod je brzo našao način da ovo pravilo "zaobiđe", pa su tako ikone ubrzo počeli da menjaju i za garderobu, namirnice i druge potrepštine.
Pčela je "sveta" životinja i ne sme se prodavati
Pčela se u Carskoj Rusiji smatrala "svetom" životinjom, najvrednijom od svih koje je stvorio Bog. Ukoliko bi čoveka ujela pčela to je značilo da se on veoma ogrešio, ali bi zato roj pčela u dvorištu ili njihovo gnezdo na drvetu ili u kući označavalo veliku sreću. Baš zato što se smatrala "svetom", pčelu je bio zabranjeno prodati, a Rusi su verovali da će onaj ko se ipak usudi na ovako nešto na sebe navući gnev Svevišnjeg.
Onaj ko prodaje donji veš je potpuno razočaran u život
Donji veš, odnosno potkošulju je bilo zabranjeno prodavati u Rusiji sve do početka 20. veka! Smatralo se da je onaj koji prodaje svoju potkošulju ili bilo koji drugi komad donjeg veša potpuno razočaran u život i da se nalazi u bezizlaznoj situaciji. Najgore od svega je bilo ukoliko bi neko donji veš propio ili ostavio u taverni kao zalog da će platiti svoj dug. Ovako nešto je, posebno u malim sredinama, bilo predmet osude jer je potkošulja "najbliža telu i duši".
Stoka se takođe nije prodavala
Stoka je bila veoma važan atribut svakog domaćinstva. Ona je donosila mleko, meso, pa i đubrivo za poljoprivredno zemljište na kraju krajeva. Kada bi neko prodavao stoku to bi značilo samo jedno - da je domaćinstvo u velikom problemu. Nekada su ti problemi bili lične prirode (bolest ili smrt nekoga od članova porodice), a nekada finansijske. Zato su stoku prodavali samo u izuzetnim slučajevima, kada nije bilo drugog izlaza iz situacije.