Cavet Evrope i borba za ljudska prava
Od nametanja kolektivne krivice Rusima i podrške nasilnoj promeni vlasti u Ukrajini do cepanja teritorijalnog integriteta Srbije, Savet Evrope sistematski krši sopstvena proklamovana načela
"Suština svakog određenja volje pomoću moralnog zakona jeste: da se ona kao slobodna volja određuje samo pomoću zakona, dakle ne samo bez sudelovanja čistih podsticaja, nego čak uz odbacivanje svih njih i uz prekid sa svim sklonostima ukoliko bi one mogle biti suprotne tom zakonu... Sve sklonosti zajedno (koje se svakako mogu svesti na podnošljiv sistem i čije se zadovoljavanje onda zove sreća) sačinjavaju sebičnost. Ova je ili sebičnost samoljublja, dobrohotnosti prema sebi samom koja prelazi preko svega ili sebičnost samodopadanja – arrogantia." (Kant, Kritika praktičnog uma)
Savet Evrope kao ideja nastao je još tokom Drugog svetskog rata kada je Vinston Čerčil tokom obraćanja naciji na radiju 1943. godine govorio o mogućnosti stvaranja takve organizacije. Osnovan je 5. maja 1949. godine sa prevashodnim ciljem borbe za ostvarivanje ljudskih prava, a operativni pravci delovanja su borba protiv rasizma, diskriminacije, za ukidanje smrtne kazne, slobodu izražavanja, prava dece i dr. Osnivači su deset zapadnoevropskih država, od kojih su sedam monarhističke (Kraljevina Belgija, Kraljevina Danska, Francuska Republika, Irska Republika, Italijanska Republika, Veliko Vojvodstvo Luksemburg, Kraljevina Holandija, Kraljevina Norveška, Kraljevina Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo Velika Britanija i Severna Irska).
Međutim, za svojih 75 godina postojanja, ovaj izvorno zapadnoevropski Sovjet koji je posle razbijanja Sovjetskog Saveza narastao do 47 članova, preuzimajući i bivše sovjetske republike u svoje članstvo, pokazao je da u toj borbi deluje selektivno, tj. da se rukovodi prevashodno sklonostima, a ne principima i sopstvenim statutom iz 1949. godine. A delovanje prema sklonostima, a ne prema moralnom zakonu, da se poslužimo Kantovom terminologijom, ne može voditi istinskom ostvarivanju ljudskih prava. Savet Evrope u svom delovanju upravo pokazuje tu dobrohotnost prema samome sebi, tj. sebičnost i aroganciju. To se najbolje može videti iz odnosa prema Rusiji i Srbiji.
Rusiju su primili u članstvo 1996. godine, a hteli da je izbace 2022. sa obrazloženjem da je "Rusija agresor na Ukrajinu" (Rusija je sama napustila ovu organizaciju). Sa druge strane, oružanu pobunu u Ukrajini i prevrat iz 2014. godine, koji je doveo do smene legalno izabrane vlasti, ne da nije osudio, već je podržao kao izraz demokratske volje ukrajinskog naroda.
Parlamentarna skupština Sovjeta Evrope čak je usvojila rezoluciju o nelegitimnosti Vladimira Putina po okončanju njegovog mandata 2024. godine i pozvala je države Evropske unije na izolaciju Rusije, tj. prekid svih veza sa njom, osim humanitarnih. Za Savet Evrope, u Rusiji je na delu de facto diktatura, a diktature "predstavljaju pretnju međunarodnom miru i bezbednosti, kao i teritorijalnom integritetu i političkoj nezavisnosti njihovih suseda".
Putin je za njih predugo na vlasti, tj. ne priznaju se ustavne promene iz 2020. godine, koje Putinu omogućavaju da ostane na vlasti do 2036. godine. U toj rezoluciji se između ostalog kaže: "Ogromna moć predsednika, koja je proizašla iz izuzetno dugog mandata, u kombinaciji sa nedostatkom bilo kakvih provera i ravnoteže, poput snažnog parlamenta, nezavisnog pravosuđa, slobodnih medija i aktivnog civilnog društva, pretvorila je Rusku Federaciju u faktičku diktaturu." Osim toga, traži se osnivanje suda koji bi sudio ruskom rukovodstvu.
Na delu je ista priča kao sa Srbijom, ali Rusija nije isto što i Srbija u vojnom, ekonomskom i geografskom pogledu, tako da ni politički rezultati neće biti isti.
Lendert Verbek, predsednik Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti Sovjeta Evrope, komentarišući za Radio Svoboda rezoluciju o nepriznavanju Putina kao legitimnog predsednika nakon završetka mandata 2024. godine, optužio je Putina za ratne zločine u Ukrajini, ali i ceo ruski narod koji će kad-tad, prema njegovim rečima, morati da plati odštetu koja će uredno biti popisana: "Vodićemo registar svih dela koja se čine, sve štete koja je učinjena. Jednog dana u budućnosti će morati da plate za sve što je učinjeno i za obnovu uništenja. Putin će za to morati da odgovori u budućnosti. I ne samo Putin, to nije samo lična odgovornost. Po mom mišljenju, cela zemlja je odgovorna za to. A to znači da će budućnost Rusije biti izuzetno teška. Iskreno brinem za ruske građane, jer će svi morati da plate dug račun koji će biti predočen."
Sa druge strane, u istom intervjuu, otvoreno se zalaže za novu revoluciju u Rusiji: "Ali u ruskoj istoriji postoje primeri revolucija. Čini mi se da Rusiji treba revolucija, neko ko će pomoći da izjednači situaciju u društvu." Očigledno je da mu je jasno da Rusiju ne mogu drugačije da pobede, nego da stvore nekog novog "Lenjina".
Međutim, istorija se, kako stvari stoje, neće ponoviti, već će se pre ispostaviti da je u ovom slučaju prava magistra vitae. Vladimir Valdimirovič neće dozvoliti lenjinovsku revoluciju.
Što se tiče Srbije, Savet Evrope sam sebe, upravo zbog svoje nedobrohotne arogancije, naizgled paradoksalno, određuje kao diktatorski sovjet, ako se pozovemo na spomenutu rezoluciju u kojoj se kaže da za razliku od demokratija, diktature "predstavljaju pretnju međunarodnom miru i bezbednosti, kao i teritorijalnom integritetu i političkoj nezavisnosti njihovih suseda".
Naime, ne poštujući norme međunarodnog prava, bez odluke Saveta bezbednosti, glavne zemlje, osnivači ovog Sovjeta, izvršile su agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, ne poštujući ni već uspostavljene ratne norme, gađajući namerno civilne ciljeve, kao što je na primer Radio televizija Srbije.
Sa druge strane, Politički komitet Parlamentarne skupštine Saveta Evrope 2023. godine odobrio je prijem tzv. Kosova u Savet Evrope, a nedavno je to potvrdila i parlamentarna skupština na osnovu izveštaja Dore Bakojanis koja je takav stav obrazložila uverenjem da će to "dovesti do jačanja standarda ljudskih prava obezbeđivanjem pristupa Evropskom sudu za ljudska prava svima pod jurisdikcijom Prištine".
Iako će konačnu odluku doneti Komitet ministara, može se reći da je većina u ovoj organizaciji grubo narušila teritorijalni integritet Republike Srbije i Rezoluciju Saveta bezbednosti UN broj 1244 koja taj integritet garantuje.
Bilo tzv. Kosovo primljeno, ili neprimljeno u Savet Evrope, sama činjenica da su organi ove organizacije uopšte prihvatili da to uđe u proceduru, prekršili su sopstveni statut i dosadašnje običaje da u svoje članstvo prima nesporno priznate države. A to "nesporno" prema sadašnjim istorijskim međunarodno-pravnim standardima znači članstvo u Ujedinjenim nacijama. Ako se tome doda i stanje ljudskih prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ovaj sovjet postaje sve drugo, samo ne čuvar ljudskih prava za šta se nominalno zalaže.
