(Ne)potrebne krize

 U Teksasu se vodi bitka između saveznih vlasti i vlasti te savezne države. Teksas želi da uspostavi kontrolu nad svojom južnom granicom i spreči poplavu nelegalnih imigranata koji je svakodnevno prelaze iz Meksika, dok savezne vlasti predvođene Belom kućom očigledno žele da se ta poplava nastavi, pa i pojača.

Postoji vrlo jednostavno rešenje: da savezne vlasti same uspostave kontrolu nad svim državnim granicama, što je do doba podivljalog globalizma bila jedna od osnovnih funkcija svake funkcionalne države. Naravno, saveznim vlastima SAD tako nešto ne pada na pamet.

Jedan od prvih poteza Džozefa Bajdena kad se uselio u Belu kuću u januaru 2021. bio je zaustavljanje izgradnje Trampovog zida prema Meksiku. Od tada se procenjuje da je između šest i deset miliona ilegalaca ušlo u SAD.

Očigledno je to bio plan i jedan od razloga zašto se Tramp morao poraziti čak i po cenu destabilizacije američkog političkog i pravnog sistema. Dakle, kriza bi se vrlo lako mogla rešiti kada bi postojala politička volja da se uradi logična stvar.

Jemenski Huti remete protok robe kroz Suecki kanal iz pravca Crvenog mora. Razlog? Izraelska bespoštedna i brutalna vojna kampanja protiv Palestinaca u Gazi, prvenstveno civila. Ova kriza može vrlo lako da eskalira u regionalni sukob u koji bi bio uvučen i Iran. Rešenje je prilično jednostavno: da SAD izvrše pritisak na Izrael da prestane sa etničkim čišćenjem Gaze i da prihvati formiranje palestinske države u skladu sa raznim rezolucijama UN.

Naravno, to se ne dešava. Naprotiv, SAD nastavljaju da aktivno pomažu Izrael i šalju mu naoružanje, čak i mimo volje američkog kongresa, i redovno blokiraju rezolucije koje zahtevaju prekid vatre u Gazi. Dakle, kriza bi bila relativno lako rešiva kada bi postojala politička volja u SAD, jer Izrael bez pomoći SAD ne može ni da ratuje ni da opstane.

Prištinski secesionisti i teroristi nastavljaju sa svojim projektom etničkog čišćenja Srba sa Kosova i Metohije, kao i projektom izgradnje vojske i otimanja srpske duhovne i kulturne baštine i imovine. Rešenje bi bilo krajnje jednostavno: da zapadne sile počnu da poštuju Rezoluciju 1244 SB UN, da povuku svoja jednostrana priznanja lažne države i da izvrše pritisak na vlasti u Prištini da sednu za pregovarački sto i traže dogovor u skladu sa međunarodnim pravom i poštovanjem teritorijalnog integriteta svih država, uključujući i Srbiju.

U međuvremenu, zapadne sile bi, u vidu pritiska, mogle da uskrate svaku pomoć i podršku prištinskim secesionistima, kako bi ih primorale da sednu za pregovarački sto.

Zapadne sile – odnosno globalisti koji su preuzeli zapadne institucije – naravno to ne čine niti planiraju da čine, jer se to ne uklapa u njihove geopolitičke ciljeve i ambicije. Kao rezultat imamo nepotrebnu ali vrlo opasnu krizu koja može u bilo kom trenutku da eskalira.

U Sarajevu se vodi sudski proces protiv predsednika Republike Srpske, zbog nepoštovanja odluka tzv. visokog predstavnika u BiH. Proces ima aktivnu podršku glavnih zapadnih ambasada. Rešenje krize je vrlo jednostavno: da zapadne sile prihvate dejtonski princip biranja visokog predstavnika u Savetu bezbednosti UN. Nemački građanin Kristijan Šmit nije tako imenovan, i zato ga ne priznaju ni Moskva ni Peking ni Banja Luka.

Dakle, poštovanje međunarodnog prava i međunarodnih mirovnih sporazuma bi vrlo lako rešilo krizu u BiH. Međutim zapadne sile to ne žele, jer im, kao i na KiM, odgovara potencijalno žarište koje se u svakom trenutku može pokrenuti, kao i poluga konstantnog pritiska na Republiku Srpsku i Srbe u celini.

U Ukrajini je razarajući ratni sukob mogao da bude izbegnut pre nego što je i počeo samo da su zapadne sile i NATO bili spremni da prihvate neutralnost Ukrajine. Umesto toga, one su insistirale na ukrajinskom pravu da ugrozi ne samo Rusku Federaciju već i Ruse u samoj Ukrajini, i nisu vršile nikakav pritisak na Kijev da sprovede Minske sporazume.

I sada, kada je očigledno da Ukrajina ne može da dobije rat protiv Rusije, da ukrajinski narod uzalud gine na frontu, zapadne sile bi mogle da izvrše pritisak na Kijev da se vrati za pregovarački sto. Naravno, to zapadnim silama na čelu sa SAD ne pada na pamet – prvo jer bi time priznale poraz a, drugo, jer bi time odustali od svoje velike strategije pritiskanja Rusije po svim njenim obodima. Stoga je bolje da Ukrajinci nastave da bespotrebno ginu, da se stvaraju uslovi za opasne diverzije nad nuklearnim objektima, i da se tokovi oružja iz Ukrajine preusmeravaju na druga sadašnja i buduća krizna žarišta.

Sve glavne svetske krize bi mogle da se reše kada bi postojala politička volja za time u glavnim zapadnim prestonicama i centrima odlučivanja. Ona, međutim, ne postoji. Zašto? Očigledno zato što im je konflikt potreban. Po mogućstvu permanentni.