Najava Trampove spoljne politike

Na nedavno pitanje novinara da li je za Rusiju bolje da naredni predsednik SAD bude Džozef Bajden ili Donald Tramp, Vladimir Putin je imao jednostavan odgovor: "Uglavnom nas nije briga."

Upravo objavljeni autorski tekst bivšeg Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost Roberta O’Brajena u "Forin afersu", referentnoj spoljnopolitičkoj publikaciji američkog spoljnopolitičkog establišmenta, daje ruskom predsedniku za pravo.

Polazeći od postavke da je, da bi se obezbedio mir, potrebno biti snažan, odnosno spreman za rat, O’Brajen najavljuje glavne pravce Trampove spoljne politike u slučaju njegovog povratka u Belu kuću. Pod uslovom, naravno, da izbora uopšte bude, odnosno pod uslovom da jedan ili oba sadašnja vodeća američka predsednička kandidata budu živi u utorak posle prvog ponedeljka u novembru, kada se američki savezni izbori uvek održavaju.

Šta nam to, ukratko, najavljuje O’Brajen?

- Slanje svih američkih marinaca u rejon Tihog okeana, radi što efikasnijeg suprotstavljanja Kini;

- Prebacivanje jednog američkog nosača aviona iz Atlantskog u Tihi okean, iz istih razloga;

- Maksimalno naoružavanje kineskih azijskih suparnika – Filipina, Indonezije i Vijetnama, iz istih razloga;

- Pojačanje američke protivraketne odbrane i povećanje broja ratnih aviona raspoređenih u američkim tihookeanskim bazama, iz istih razloga;

- Dodatno povećanje carina na kinesku robu na 60%;

- Povratak politike maksimalnog pritiska na Iran i njegove međunarodne izolacije;

- Nastavak maksimalne podrške Izraelu;

- Jačanje otpora "osovini Peking-Moskva-Teheran", što kroz jačanje sopstvene odbrane, što kroz pravljenje snažnih savezništava;

- Jačanje američkog vojnog prisustva u Poljskoj radi stavljanja dodatnog pritiska na Rusiju – naravno uz prateću ”otvorenost” ka diplomatiji;

- Povećanje broja plovila američke ratne mornarice na 355 do 2032. godine – što je drastičan porast u odnosu na sadašnji broj koji je pao ispod 300;

- Još veća ulaganja u razvoj hipersoničnog oružja – u čemu SAD znatno zaostaju za Rusijom, Kinom pa čak i Iranom;

- Veća ulaganja u američki nuklearni arsenal, uključujući i obnovljenu proizvodnju neophodnih izotopa uranijuma 235 i plutonijuma 239;

- Dodatno jačanje američkih oružanih snaga – ali uz smanjenje ukupnih odbrambenih izdataka (good luck with that – što bi rekli Englezi), usled sve veće zaduženosti američke države.

Dakle, Tramp nam najavljuje povratak politike "Amerika na prvom mestu" na globalnom nivou, ovog puta sa još većim naglaskom na rivalitet – na granici otvorenog neprijateljstva – sa Kinom, koju O’Brajan u svom tekstu, kako primećuje "Politiko", pominje ukupno 49 puta.

Kada se Tramp prvi put kandidovao za predsednika 2015-2016. godine, svet je bio drukčiji. SAD i Kina su još uvek bili mnogo više ekonomski partneri nego rivali, Rusija još uvek nije svetu pokazala svoje hipersonične rakete i torpedo "Sudnjeg dana" Posejdon, niti je počela da melje ratnu mašineriju i globalističke ambicije Kolektivnog zapada na poljima Novorusije. Nije se još desio kovid, niti su bezobrazno pokradeni američki izbori.

Još uvek je delovalo kao da postoji šansa da se odnosi između vodećih svetskih nuklearnih sila – SAD i Rusije – resetuju i normalizuju, kao i da se nadolazeći ekonomski rivalitet između SAD i Kine bar zadrži u okvirima uzajamno prihvaćenih pravila.

Međutim, onda je, posle Trampovog izbora, krenuo opšti napad američke duboke države čak na i samu Trampovu pomisao na popravljanje američko-ruskih odnosa. Prva žrtva bukvalne kriminalizacije takvog spoljnopolitičkog nastojanja bio je Trampov prvi savetnik za nacionalnu bezbednost, Majkl Flin, koji nije sastavio ni mesec dana na toj funkciji zbog "krivičnog dela" pokušaja zaustavljanja Obamine svesno pokrenute eskalacije diplomatskih napetosti sa Moskvom.

Druga žrtva je bio sam Tramp, koji je bio izložen skoro dvogodišnjoj istrazi specijalnog istražitelja bivšeg direktora EF-Bi-Aja Roberta Malera, koja je trebalo da dokaže da je on "Putinova pudla" ili "Mandžurijski kandidat". Iako to nikad nije dokazano, etiketa je ostala, bar što se tiče Hilari Klinton i njenih poklonika u Demokratskoj partiji, koji imaju i dalje dominantan uticaj na američku javnost.

Nakon svega toga, tokom izborne godine, pojavio se, pravo iz laboratorija američke duboke države, i kovid-19. To je omogućilo fatalnu kompromitaciju američkog izbornog procesa, najpre usled masovnog glasanja poštom, čija je zloupotreba na kraju verovatno najviše i doprinela Bajdenovoj pobedi nad Trampom. A Bajden, odnosno oni koji vuku njegove konce, svesno i metodično je doveo američko-ruske odnose na samu ivicu pucanja, kulminirajući u provociranju ruske intervencije u Ukrajini radi suzbijanja planova da se ta zemlja integriše u NATO i/ili razmesti nuklearne rakete na svom tlu, što bi za Rusiju predstavljalo neprihvatljivu, egzistencijalnu pretnju.

Navrh svega je Bajdenova administracija dodatno pokvarila odnose sa Kinom, a u isto vreme suštinski dala zeleno svetlo izraelskoj brutalnoj kampanji čišćenja Gaze – čiji je poklonik, između ostalog, i Trampov zet i (nadajmo se nesuđeni) perspektivni "modernizator" kompleksa Generalštaba u srcu Beograda.

Sam Tramp je praktično pretvoren u divljač za odstrel u potpuno politički instrumentalizovanom američkom pravnom sistemu. Ali čak i da su mu namere najčistije, bez nalaženja uporišta u bar jednom bitnom delu američkog establišmenta, a to bi pre svega bio, kao i 2016. godine, deo vojno-industrijsko-obaveštajnog kompleksa, Tramp ne samo da ne bi imao šanse da pobedi nego ni da preživi. A takvi faustovski ugovori uvek obavezuju.

Sve to nije nikakvo opravdanje za Trampa. Niti, pak, odustajanje od teze da je on sve vreme zapravo i bio "Mandžurijski kandidat"– ali ne Rusije već one iste američke "močvare" čiji je on navodno ljuti protivnik. Ali, parafrazirajući Putina – sve to je sada suštinski nevažno. Stvari su otišle predaleko. Ko više može da veruje u bilo kakve američke garancije ili obećanja? Ko normalan više sme da se usudi da se nada da sadašnji američki politički establišment može da iznedri nekog istinski zainteresovanog za mir i koegzistenciju sa sada već uspostavljenim multipolarnim svetom?

Drugim rečima, šta god ko mislio o Trampu i njegovim istinskim motivima, O’Brajenove reči bi trebalo da se shvate krajnje ozbiljno.