Čitav demokratski svet i sedam milijardi podstanara

Koliko se od 20 najvećih gradova na svetu nalazi u Evropi i SAD ? Nijedan. Ili se na listu mogu staviti dve trećine Istanbula, megapolisa u kojem je nestalo Vizantijsko carstvo a na evropski kontinent ušla nova azijska imperija. Šta govori o planeti u kojoj živimo podatak da Daka, Kinšasa ili Lagos imaju više stanovnika od Londona, Pariza i Vašingtona zajedno? Ili što bi za desetak godina demografske eksplozije moglo da se desi da Nigerija ima stanovnika kao sve zemlje Evropske unije?

Čuvari dogme o jednom svetu i jednoj demokratskoj civilizaciji, čije se granice uglavnom poklapaju sa granicama NATO pakta, reći će da će sve brojnije nacije, osim Rusije, Kine i Indije, ostati samo siromašni posmatrači sa treće galerije svetskog pozorišta.

Ako je britanski premijer Nevil Čemberlen objašnjavao da je Hitleru servirao Čehoslovačku jer ne treba ulaziti u sukobe zbog "daleke zemlje naseljene ljudima o kojima ne znamo ništa", zašto bi o još udaljenijim zemljama znali nešto više?

Ako američki zvaničnici danas poručuju najvećoj svetskoj ekonomiji Kini da će vojno intervenisati ako pokuša da preduzme jednostrane akcije na njenoj teritoriji, kakvu pravdu bi mogle da očekuju neuporedivo manje, siromašnije zemlje. One će se u velikim zapadnim medijima pojaviti samo ako se desi ogromna katastrofa, državni udar ili ako bude pronađeno veliko nalazište nafte ili gasa. Ostaće samo podstanari na planeti, koji se ne mogu izbaciti iz stanova ali im se neće dozvoliti da potraže bolje mesto za život.  

Upravo se u gradu u kojem počinje ili se završava Evropa, pre desetak godina najbolje video prvi sudar sklerotične zapadne demokratije i sveta koji dolazi. Suočena za morem izbeglica, tada je EU dala najneverovatniju ponudu nekoj ozbiljnoj državi – vi nam garantujte da milione nesretnika nećete propustiti na naše tlo, a mi vam garantujemo da ćemo vaš zahtev za članstvo u EU razmotriti za koju deceniju ili sedam dana nakon kraja večnosti.  

Dolazak miliona očajnika iz Sirije, Iraka, Avganistana ili Pakistana, koji više nisu mogli da podnesu lepote borbe za demokratiju, poremetio bi udoban, svakodnevni život sve starijih i malobrojnijih evropskih građana, dok bi ulazak Turske, sa 85 miliona stanovnika u zemlji i 20 u zemljama EU, temeljno poremetio evropski sistem. Nisu bile u pitanju vrednosti već brojke.

Vesele multietničke zajednice

I posle te migrantske humanitarne katastrofe briselski zvaničnici nastavili su da deklamuju parole o integracijama i veselim multietničkim zajednicama, ali su se na granicama  užurbano postavljale bodljikave žice i infracrvene kamere. A na kamerama se nisu videli samo očajni ljudi iz dalekih zemalja o kojima ne znamo ništa. Videlo se da se svet temeljno promenio. I da, kada neke obaveštajne službe zapale požar u dalekoj zemlji, plamen može da se vrati u zemlje iz kojih je sipan benzin.

Zagovornici globalizma mogli su da se samo žale kako nisu očekivali da će svet zaista postati tako globalan. Dok su bili u globalističkom zanosu, verovali su da će ta mantra mnogo pomoći da se iz njihovih samozagledanih zemalja u daleke zemlje pošalje višak dobrih, humanističkih ideja i primi njihov višak energenata. Niko nije ni pomišljao o primanju ljudi.       

Svetski demografski stručnjaci nisu sigurni da li se to već desilo ili će se desiti narednih nedelja ili meseci, ali su sigurni da će 2023.ostati upamćena kao prva godina u kojoj je zemlja prešla granicu od osam milijardi stanovnika, a Indija postala najmnogoljudnija zemlja na svetu, koja bi već za četvrt veka mogla da ima 1,6 milijardi stanovnika.

Demografi i istoričari procenjuju da je planeti zemlji bilo potrebno oko 300 hiljada godina da bi početkom 19. veka dostigla milijardu stanovnika, dok je granica od druge milijarde pređena već 1928. godine.

70 milijardi dolara da Amerikanci smršaju

Od tada se istorijski i demografski točak samo ubrzavao. Tako je za svega 11 godina svet dobio milijardu novih stanovnika ili više od dve Evropske unije. Stručnjaci kažu da već sada polovinu svetske populacije čini devet zemalja, predvođenih Indijom i Kinom, od kojih nijedna ne pripada zapadnim demokratijama.

U svetu kojem živimo, procenjuje se da je 820 miliona ljudi neuhranjeno, dok 800 miliona nema pristup vodi bezbednoj za piće, dok se samo u SAD potroši 70 milijardi dolara godišnje za programe mršavljenja.

Ove cifre nisu samo delovi zamorne, dosadne statistike koji ne remete okamenjenu globalnu podelu moći i nepravde. One najavljuju novu raspodelu karata, u kojoj će najuspešnije zemlje iz "nedemokratskog sveta" nastaviti da šire uticaj među ostalih sedam milijardi podstanara. A neokolonijalni zapadni upravnici će imati sve manje uspeha u izvozu prerađenih informacija i uvozu sirovina. Kao što se rast stanovništva ubrzava, tako se i ubrzava neka vasionska reka kojom se kreće planeta zemlja.          

Sa mnogim zemljama se istorijska mašina poigrala, ali je uspon i pad velikih nacija trajao vekovima. Nekada velike i svemoćne civilizacije su postajala zemlje u kojima deca gladuju i opet se obnavljale, varvari koji su vekovima živeli od pljačkanja postajali su večiti simbol evropskog prosperiteta.

Nad britanskom imperijom je ta istorijska mašina već pokazala da se ubrzava. Britanski premijer Riši Sunak je nedavno među pet ključnih mera za oporavak zemlje uvrstio i obećanje da će zaustaviti brodove koji dovoze imigrante u Ujedinjeno kraljevstvo. Tako je zatvoren veliki krug – zemlja koja je je postala najveća svetska imperija jer je na sve strane sveta slala mornaricu, sa viškom naoružanja i kolonijalnih upravnika ili visokih predstavnika, danas kao jedan od ključnih ciljeva navodi sprečavanje brodova koji su se uputili ka njoj.

Nekad su bili ostrvo kojem pripada polovina sveta, danas su ostrvo koje se plaši da promil sveta ne dođe njima. Možda zato što kazaljke na časovniku istorije ne idu u njihovim smeru.    

Pre nego što je demokratija stigla u zemlje istočne Evrope, kao nekakva ideološka konjica je stigla glavna matrica o otvorenom društvu, slobodnom kretanju kapitala i ljudi sa kapitalom i bezobalnoj tržišnoj ekonomiji. Samo ljudi koji su ostali robovi prošlosti mogli su da pričaju kako državu, naciju, ekonomiju treba štititi od bogatijih zemalja sa večitim suficitom dobre volje i naoružanja.

Borba za zapadne vrednosti, ali od kuće

Kada su prošli sa odličnim uspehom osnovnu školu otvorenog društva Soroša i ostalih filantropa,  polaznici su mogli samo da nemo posmatraju kako se u SAD i EU iznenada otvaraju fakulteti zatvorenog društva. Teško je pronaći svetu demokratsku zapovest koja nije preko noći pogažena - od državne subvencije za propale kompanije, preko carinskih tarifa kojim se štite domaća radna mesta i sprečava strana konkurencija, do medija koji mogu da budu slobodni pod uslovom da vode računa o interesu države, vlasnika, oglašivača i ostalih uticajnih boraca za demokratiju i mir u svetu.

Desetine miliona ljudi iz Azije, Afrike ili Južne Amerike koji su pešice, na brodovima ili kao skriveni teret u kamionima pokušavali da uđu u zemlje blagostanje, nisu čitali umotvorine o otvorenom društvu. Ali su čuli negde eho tih parola. I poverovali da postoje neka bogata društva koja decenijama propovedaju integraciju i toleranciju. Deo je uspeo da uđe u ta društva, ali je ubedljiva većina na teži način shvatila da pripada siromašnim podstanarima planete, koji mogu da budu zanimljivi medijima, ali pod uslovom da ostanu kod kuće i bore se za zapadne vrednosti.