Priča o susretu Čubure i Makonda: O prijateljstvu Bate i Ljubinke Mihajlović, Markesa i Taće Kintano

Uz neki dečački osmeh, Bata Mihajlović voleo je da prijateljima pokazuje šta nosi u crnoj, iskrzanoj torbi – raskupusani imenik, gomila flomastera, olovaka, bojica, kobasicu umotanu u neki neuspeli crtež, kiflu, parče čokolade, novine koje je tog dana kupio i nekoliko fotografija koje su mu bila drage. Na jednoj je bio tadašnji predsednik Francuske Nikola Sarkozi koji je kao veoma mladi predsednik opštine Neji na Seni otvarao Batinu izložbu, na drugoj je tvorac magičnog realizma Gabrijel Garsija Markes kako se čašom vina uz osmeh nazdravlja velikom srpskom slikaru, kojem je u čast 100 godišnjice "buntovnog akademika" priređena velika izložba u galeriji SANU.

Te dve slike svakako nije pokazivao da bi pokrivao neke rupe u biografiji značajnim prijateljima ili poznanstvima, već kao najjednostavniju ilustraciju da svaka velika civilizacija ima uspone i lomove.

"Kada sam tamo došao bio je de Gol, a sada vlada ovo malo čudo sa lepom manekenkom pored njega, koje u sebi sadrži baš sve što Francuska nije. Tada je bio i Pikaso i Markes i Malro i hiljada velikih, tragičnih duša, ali me ipak nekako ohrabruje da i danas imaju ljude poput Handkea koji je osetio da to mesto i dalje ima najviše duhovnosti ili slobode na Zapadu", govorio je dok su ga prijatelji provocirali zbog slike sa Sarkozijem.

Lubarda bez zavičaja

Životopisi nezvaničnih osnivača čuvenog Pariskog kruga, kojem će se kasnije pridružiti i Dado i Ljuba i Vlada, Bata i Ljubinka Mihajlović, Petar Omčikus i Kosa Bokšan, ne bi mogli da se smeste u okvire ni najraskošnijih istorijskih serija, ali je za domaću javnost ostalo prilično nepoznato da su Bata i Ljubinka bili prijatelji sa najboljim latinoameričkim piscem Gabrijelom Markesom, a Petar i Kosa sa drugim nobelovcem Handkeom.

Jedan od njegovih prijatelja Matija Bećković opisao je Batu kao Lubardu bez zavičaja ili Lubardu koji se nigde nije udomio i utoplio, ali će se možda ispostaviti da je dvojicu velikana povezivalo to što oni i nisu toliko slikali koliko su slike sa njih otpadale. Slikali su kada više nisu mogli da izdrže da rade bilo šta drugo.

Od kada je prohodao dok se nije trajno odselio, Bata Mihajlović je plivao ili koračao protiv svih glavnih istorijskih matica sa kojima se susretao, prisećajući se, možda, čuvene izreke jednog lidera iz 19. veka da su Srbi narod sevapa i inata. Prijateljima je u šali pričao kako je, kao sin visokog činovnika Ministarstva ruda, bio pozvan da igra fudbal sa mladim prestolonaslednikom Petrom ali su ga pripadnici obezbeđenja vratili kući jer je grubo faulirao malog kralja. Tokom okupacije postaje simpatizer antifašističkog pokreta jer su mu jednog druga odveli u logor i nikada ga više nije video. Sećao se kako je posle rata njegov otac pitao za imena levičarskih drugova iz čuvene Simine ulice – Dobrice Ćosića, Miće Popovića, Mihiza, Dejana Medakovića kako bi znao za čije duše da se moli u crkvi.

Prisećao se i kako je u to vreme na sednici Ulusa pročitana molba igumana manastira Krka da neki mladi slikar dođe i radi na obnovi ikonostasa, što je izazvalo opšti podsmeh vatrenih levičara, opčinjenim stvaranjem slika sa traktorima, srpovima i čekićima, garavim udarnicima i svetačkim stavom ideologa. Bata je samo otišao do manastira Krka i bio verovatno prvi ili jedan od prvih slikara koji je posle rata slikao krstove, anđele, srpske svece i velikomučenike.

Talenti u duši

Sa njegovom Ljubinkom, Perom Omčikusom i Kosom Bokšan, Mićom Popovićem i Verom Božičković napuštaju Akademiju i formiraju čuvenu Zadarsku grupu, prvu umetničko-odmetničku komunu kojoj povremeno gostuju Mihiz, prijatelji skulptori ili umetnici. Kao nekakav kraj traganja za svojim izrazom ili odsjajem svojih talenata u duši, odlučuju da prvo odu u Pariz i budu što bliže najvećim umetnicima ili što dalje od socrealizma ili ministara kulture koji su umeli, kao Zogović Mihizu na jednoj tribini da kažu da njegovo pitanje na zaslužuje odgovor nego metak.

"Prvih godina živeli smo u najeftinijem hotelu u Parizu, krivoj zgradi koja je imala pet spratova i tri kupatila, ali je bila tako blizu Notr dama da sam sanjao da će jednom zvono ući kroz prozor i srušiti nam tu malu sobu. U nju su nam dolazili i knez Pavle, premijer Dragiša Cvetković koji nam je govorio da nikada ne smemo da se odreknemo pasoša i da niko ne sme da nas posvađa sa sopstvenom zemljom. Pera i ja smo molerisali, a onda se odmarali tako što smo slikali. Bilo je i veoma teško i izuzetno lepo", prisećao se prvih godina u Parizu.

Nekoliko godina kasnije, sa drugog kraja sveta i iz sasvim drugih ideoloških motiva u francusku prestonicu dolazi i talentovani novinar, dopisnik kolumbijskog lista "Momento" da provede još neku godinu samoće pre nego što postane najveći pisac španskog jezika posle ili uz Servantesa. U Parizu živi sa španskom pesnikinjom i glumicom Taćom Konsepsion Kintano, jednom od stotine hiljada levičarskih duša koje su od Franka sklonište našli u Francuskoj. Iako je bio u braku sa Mercedes, sa Taćom je i nakon što su prestali da žive zajedno ostao najbliži prijatelj do kraja života. A Taća je bila najbliži prijatelj Ljubinke i Bate Mihajlovića, dolazila sa njima u Beograd ili njihovu kuću u Blizikućama, iznad Svetog Stefana.

Kada smo se poslednji put videli u Parizu, u Batinom i Ljubinkom stanu pričala je kako je Markes kupio stan u zgradi u kojoj je živela i kako je ozbiljno bolestan.

"Čovek koji je umeo da sa rečima uradi sva čuda ovog sveta, koji je u pamćenju imao zarezano i najsitnije detalje iz detinjstva, sada ima samo osmeh i oči koje govore milion reči".

Pričala je kako je učio francuski jezik samo tako što je stalno pevao pesme Žorža Brasansa, kao i da joj učinio najveću uslugu kada je pozvao da zajedno sa suprugom Mercedes odu na uručenje Nobelove nagrade dok su sa njim došli marijači iz Kolumbije i pevali sve one pesme koje smo pevali zajedno u Parizu. Nikada nisam bila toliko srećna i nikada nisam toliko plakala, govorila je. Nekoliko meseci kasnije je Markes otišao na onaj svet, ako se već nije preselio na drugu planetu kada je napisao "Pukovniku nema ko da piše" koji je napisao u njenom stanu.

Ko je pukovnik?

U raspravama prijatelja, Taća je tvrdila da je ona pukovnik jer joj je često dodavao činove u raspravama, dok su Bata i Ljubinka mislili da je on taj pukovnik jer je stalno išao do pošte da vidi da li mu je redakcija uplatila honorar kao što njegov junak ide da vidi da li mu je stigla penzija koju čeka 15 godina. Iako je posle slave i bogatstva, počeo da se viđa i sa najmoćnijim i najbogatijim ljudima na svetu, nastavio je da dolazi u Pariz, druži se sa Taćom i svim starim prijateljima.

Od Ljubinke je zatražio da naslika portrete njega i njegove Mercedes za kuću u Meksiko sitiju, gde su živeli, da se slika pored njih i u poruci napiše kako je srećan što piše pored njene slike.

Posle njegove smrti, trg u Parizu gde su živeli Taća i on dobio je njegovo ime, a otvorio ga je predsednik Kolumbije. "Čovek se ne rađa jednom i zauvek, onog dana kada ga je mati donela na svet, život tera ponovo i ponovo – mnogo puta – da se sam ponovo rodi", govorio je Markes, ali ako se zaista dogodilo ono što su mediji tvrdili - da je, navodno umro i da više neće pisati, veliki pisac ostavio je ogroman politički uticaj na svest stotina miliona ljudi. Nije uspeo da kroz navodno prijateljstvo sa Klintonom, koji je obožavao njegovo delo, učini da se obustavi višedecenijsko maltretiranje Kube i njegovog prijatelja sa kojim je najviše pričao o književnosti, Fidela Kastra. Ali je svojim značajem sigurno postigao da se u brojnim zemljama Južne Amerike digne svest o samostalnosti.

Kao i Bata i Ljubinka, koji su tek iz Pariza najbolje videli vizantijsko nasleđe ili da je od levice ili desnice važnije imati osećaj samostalnosti, tako je i Markes te teške novinarske godine po Evropi iskoristio da bolje shvati šta je to veličanstveno u njegovom podneblju. I nije nimalo slučajno, što je više od brojnih istoričara umetnosti iz Srbije, video taj genijalni susret vizantijske duhovnosti i modernosti koji se desio na platnima Ljubinke i Bate.

Istorijski ringišpil ili božanska promisao

Neki istorijski ringišpil ili božanska promisao, leteći srebrni konji iznad Makonda, potrudili su se da Markes postane najznačajniji pisac španskog jezika. On je imao bezobalni talenat ali ga je možda diktatura u njegovoj zemlji i drugim latino-zemljama zapravo gurnula u književnost jer su listovi stalno zatvarani ili gušeni. Kao i u romanima, njegovo novinarsko nasleđe će postati nadrealno jer bi svaka medijska analiza lako pokazala da je u davanju naslova Markes najveća inspiracija na svim kontinentima i u svim rubrikama, od godina samoće ili hladnoće, hronike najavljene smrti ili trijumfa, pukovnika kojem nema ili ima ko da piše...

Njegov politički i duhovni testament izgovorio je u govoru prilikom dobijanja Nobelove nagrade. Markes je u prvom delu opisivao Latinsku Ameriku, njene duhovnosti, magije i ostale nepoznate slobode, koje su pisali zajedno sa njim remek dela. Zatim je kao vrhunski novinar nabrajao da na kontinentu nije bilo ni "trenutka mira" jer je izvršeno pet državnih udara i izazvano 17 krvavih građanskih ratova. Da je u prostoru južno od Teksasa i Kalifornije, pre druge godine života umrlo 20 miliona dece što je jednako broju sve rođene dece u Evropi od 1970, da je nestalo više od 120.000 dece koliko ima i jedan od najstarijih gradova u Evropi - Upsala.

Taj govor koji bi mogao da se čita kao neka vrhunska filozofska analiza i u leto 2023, i svake naredne godine, Markes je završio kako je samo on mogao.

"Jednog dana sličnog ovom, moj učitelj Vilijam Fokner kazao je na ovom mestu – Odbijam priznati kraj čoveka. Smatrao bih se nedostojnim tog mesta, koje je bilo njegovo, kada ne bih bio potpuno svestan da je, po prvi put od početka čovečanstva, kolosalna katastrofa, koju je odbio priznati pre 32 godine, danas postala samo jedna od naučnih mogućnosti. Pred tom zapanjujućom realnošću, koja se od pamtiveka ljudima morala činiti kao utopija, izmišljivači, što svi mislimo da jesmo, osećamo kako imamo pravo da verujemo da još nije prekasno krenuti u stvaranje utopije života - gde niko ne može odlučivati za druge sve do načina na koji treba umreti, gde će doista ljubav biti prava ljubav, gde će sreća biti moguća i gde će potomstvo, osuđeno na sto godina samoće imati napokon, i to zauvek, drugu šansu na zemlji".