Izrael, "strategija ludaka" i Osovina otpora
Iako je izraelska strategija ciljanih ubistava efikasna u suzbijanju njegovih protivnika, ona takođe nosi rizik od odmazde koja bi mogla uvući regionalne i globalne sile. Sada će odgovor Irana i njegovih saveznika biti presudan za buduću razvoja sukoba na Bliskom istoku
Otac moderne političke filozofije Nikolo Makijaveli je zapisao 1517. kako je ponekad "veoma mudro glumiti ludilo". Danas se politička teorija ludaka, strategija ili pregovaračka taktika, obično povezuje sa spoljnom politikom američkog predsednika Ričarda Niksona (1969-1974) i njegove administracije, koji su pokušali da nateraju vođe zemalja komunističkog bloka da misle kako stanovnika Bele kuće, sklonog mešanju alkohola i tableta protiv nesanica ili depresije, "iracionalnog i nestabilnog", ne treba provocirati zbog nepredvidive reakcije, sve do atomske bombe. Modernim primerom strategije ludaka prema saveznicima i rivalima, neki smatraju bivšeg, možda i predstojećeg predsednika SAD Donalda Trampa.
"Strategiju ludaka" je od početka postojanja 1948. Izrael veoma svesno i racionalno sprovodio prema svojim neprijateljima i saveznicima, navikavajući ih da se uvek pomire sa lošim ponašanjem jevrejske države. Tako su u noći između 30. i 31. jula ubijena dva do sada najviša predstavnika Osovine otpora na Bliskom istoku tokom ovog krvavog kruga izraelsko-palestinskog sukoba.
Prvo je visoki komandant libanske grupacije Hezbolah Fuad Šukr ubijen u izraelskom vazdušnom napadu na stambenu zgradu u gusto naseljenom predgrađu Bejruta, kada je usmrćeno još nekoliko civila, a ranjeno više od 70. Nekoliko sati kasnije, meta je bio politički vođa palestinskog pokreta Hamas Ismail Hanije, centralna figura u pregovorima o prekidu vatre sa Izraelom, koji je u Teheranu bio kao državni gost na svečanosti uvođenja u dužnost novog predsednika Irana Masuda Pezeškijana.
Ojačan status odmetnika
Za samo nekoliko sati Izrael je napao tri zemlje Osovine otpora: Liban, Palestinu i Iran. Pritom je zvanični Tel Aviv prekršio niz međunarodnih zakona, diplomatskih konvencija i uobičajene prakse koje zabranjuju politička ubistva, a istovremeno grubo narušio teritorijalni integritet dve države članice Ujedinjenih nacija.
Od početka rata protiv Gaze Izrael je brzo ojačao status odmetnika širom sveta zbog genocida koji sprovodi, a u kojem je ubijeno najmanje 40.000 Palestinaca, uključujući 15.000 dece. Uz to su i do sada nezabeležene rasprave i odluke Međunarodnog krivičnog suda (MKS) i Međunarodnog suda pravde (MSP) o ratnim zločinima Izraela na okupiranoj palestinskoj teritoriji.
Da li je Izrael poludeo? Globalna osuda raste, bojkoti se šire, savezi jevrejske države se raspadaju, društvene mreže su usijane, a jasna izolacija jevrejska država raste.
Ne, Izrael nije zemlja sa vođstvom poremećenog uma. Uzastopne vlade u Tel Avivu su delovale apsolutno racionalno, vođene jednostavnom središnjom strategijom.
Shvatajući od samog nastanka 1948. vlastite geografske, demografske, političke i ekonomske nedostatke, cionistički projekat je veoma proračunato primenjivao ono što se može smatrati "strategijom ludaka". Njom se ostvaruju ciljevi jevrejske države i znatno nadmašuje njen geopolitički značaj.
Čudnu, ali efikasnu strategiju tumači udžbenik teorije zastrašivanja američkog autora Roberta Grisija ("33 ratne strategije"): "Stvaranje pretećeg prisustva sticanjem reputacije agresora uz nagoveštaj ludila, sprečiće neprijatelje da vas napadnu. Neće napasti čoveka koji će u slučaju poraza sa sobom povući i neprijatelja."
Nametanje volje
Primena "strategije ludaka" je racionalno rešenje za mali entitet koji treba da nametne svoju volju ne samo susedima, već i svetskim silama i međunarodnim institucijama. Prethodila je i uspostavljanju Izraela, kada su cionističke milicije bombardovale i ubijale čak i britanske kolonijalne snage koje su omogućavale doseljavanje Jevreja u Palestinu, i pokrenule vojne operacije etničkog čišćenja autohtonog stanovništva zemlje.
Jevrejske paravojske su u terorističkim aktima 1944. ubile u Kairu britanskog državnog ministra za Bliski istok Valtera Ginisa, koji se usprotivio ilegalnoj jevrejskoj imigraciji u Palestinu; bombardovan je 1946. hotel "Kralj David" u Jerusalimu kada je ubijeno 91 lice, a ranjeno 45; posle ubistva 107 Palestinaca u Deir Jasinu 1948. usledila je "Nakba" ("Katastrofa"), razaranje palestinskog društva i domovine kada je, približno, 750.000 Palestinaca nasilno proterano ili pobeglo iz njihovih domova.
Za to vreme je glasanjem u UN 1949. učvršćen status države Izrael. Strategija je donela izvanredne plodove i nije bilo razloga da se od nje odustaje ni kasnije.
Posle uspostavljanja jevrejske države, serija ratova sa arapskim susedima 1956, 1967, 1973. i 1982. nagradila je Izrael daljim teritorijalnim proširenjima, novim naseljima i povećanim prisustvom u međunarodnoj zajednici. Neprekinuti niz izraelskih vojnih i obaveštajnih operacija bio je usmeren protiv regiona 250 puta prostranijem od izraelske teritorije i obuhvatao je Liban, Siriju, Irak, Iran, Jordan, UAE, Tunis, Egipat...
Sve ovo omogućeno je sveobuhvatnom diplomatskom, ekonomskom i vojnom podrškom Zapada i tamošnjih medija koji su se veoma trudili da prikriju drske, ilegalne provokacije Izraela. Izveštaji su preusmeravani na napore jevrejske države u mirovnom procesu, njenu "demokratiju", "disciplinovanu, modernu" i "nepokolebljivo moralnu" vojsku koja brani "obećanu jevrejsku zemlju". Zapadni saveznici su postavili pozornicu na kojoj čovečanstvo očekuje i prihvata loše ponašanje Izraela, važne "predstraže civilizacije" razvijenog sveta.
Zvanična državna politika
U svojoj knjizi "Ustani i ubij prvi", izraelski novinar Ronan Bergman tvrdi da su od Drugog svetskog rata među državama zapadnog sveta tajne službe Izraela ciljano ubile najviše ljudi. Do 2019, u vreme objavljivanja knjige, Izrael je izvršio 2.300 operacija u kojima je poginulo nekoliko hiljada ljudi. Nema zvaničnih podataka koji potvrđuju da li su Bergmanovi navodi verodostojni.
Posle uspostavljanja cionističke države, ubistva su postala zvanična državna politika i prošla su kroz bar četiri faze. Prva je usledila posle početka oružane borbe Palestinaca 1965, kada su likvidirane desetine ključnih palestinskih figura. Druga je nastupila pošto je 1972. u terorističkom napadu palestinska militantna organizacija "Crni septembar" masakrirala 11 izraelskih olimpijca u Minhenu. Treći talas je pokrenut posle izraelsko-palestinskog mirovnog dogovora u Oslu sredinom devedesetih i bio je usmeren prvenstveno protiv pripadnika Hamasa, optuženih za organizovanje samoubilačkih bombaških napada u Izraelu. Druga intifada, ustanak Palestinaca od 2000. obeležila je četvrti, ali posebno intenzivan talas ubistava u kojima su poginule desetine učesnika otpora, a sa njima i još više civila.
Ubistvo Ismaila Hanijea je deo šire šeme izraelskih operacija, čiji je cilj destabilizacija njegovih protivnika. Ono je u kontekstu dugogodišnje izraelske strategije za uklanjanje ključnih figura koje se doživljavaju kao pretnja nacionalnoj bezbednosti jevrejske države.
U tome Izrael ima dokumentovanu istoriju napada na ličnosti u Iranu, posebno onih uključenih u nuklearni program Islamske republike. Ove operacije, čiji je cilj podrivanje iranskog nuklearnog potencijala i uticaja te države, kamen su temeljac izraelske odbrambene strategije. U Iranu su između 2010. i 2020. likvidirana petorica domaćih nuklearnih naučnika. Svaki je ubijen u pažljivo planiranim operacijama, često koristeći sofisticirane tehnike, miniranje automobila, eksploziv montiran na motocikle i automatsko oružje.
Ipak, status kvo se promenio s pojavom zapadnoazijske Osovine otpora, alijanse državnih i nedržavnih subjekata u kojoj su palestinske grupe otpora u Gazi, pristalice palestinskog otpora na Zapadnoj obali, libanski otpor, pre svega Hezbolah, islamske grupe otpora u Iraku, Ansar Alah u Jemenu te Korpus Iranske islamske revolucionarne garde (IRCG).
Značajne prekretnice
Po nekim hroničarima, Osovina otpora deluje od 1993, od "Operacije odgovornost" kada je Hezbolah na izraelske napade na sela u Libanu uzvratio raketama na civilne objekte u Izraelu. Od invazije SAD na Irak 2003. iranski general Kasim Sulejmani, iz sastava IRCG, postojano je gradio Osovinu otpora.
Decenijama su ove formacije primenjivale praksu odmazde kad god je to bilo moguće, te pažljivo umanjivale izraelsku preteću moć. Neke značajne prekretnice u poslednjih godinu dana su:
Operacija poplava Al Aksa. 7. oktobra 2023. je Hamas probio najsavremeniji zid koji je Izrael ikada izgradio da bi kontrolisao svoju granicu sa Pojasom Gaze.
Jemenska pomorska blokada. Kao odgovor na brutalan izraelski rat u Pojasu Gaze, jemenske oružane snage pokrenule su 19. oktobra 2023. dugotrajnu kampanju za okončanje tranzita svih brodova koji putuju u Izrael i sa njim povezanim azijskim plovnim putevima.
Operacija istinsko obećanje. Prvi put u istoriji, Iran je 13. aprila 2024. naneo višestruke udare bespilotnim letelicama i balističkim raketama na Izrael kao direktnu odmazdu za napade Tel Aviva na konzulat Islamske republike u Damasku, glavnom gradu Sirije.
Osovina otpora se prvi put spojila u ratnu koaliciju 2013. tokom rata u Siriji. Sada frontovi sa kojih se izvode operacije direktno protiv izraelske okupacije, pored Gaze, uključuju, pre svega: Južni Liban (drugi front izraelsko-palestinskog rata), Zapadnu obalu (gde su pojačane operacije "vukova samotnjaka", kontraofanzive protiv izraelske vojske, dogovorene akcije podzemnih ćelija otpora), severoistočnu Siriju, po kojoj islamski otpor iz Iraka granatira okupacione baze koalicije predvođene SAD), Irak (gde islamski otpor bombarduje okupacione baze koalicije koju predvode SAD) i Jemen (Crveno i Arapsko more po kojima je Ansar Alah uveo pomorsku blokadu protiv Izraela i brodova koji su se uputili u Izrael).
"Brend" zamenjuje kult ličnosti
Izraelska taktika ciljanih ubistava protiv konsolidovanih organizacija poput Hamasa ili Hezbolaha više puta je propala jer kod njih "brend" zamenjuje kult ličnosti. Svojevremeno su obe organizacije teško patile od uklanjanja svojih harizmatičnih vođa, pa su preduzele mere za smanjenje ovog rizika stvaranjem visoko decentralizovanih struktura u kojima nijedna osoba nema nesrazmeran uticaj.
Ismail Hanije je pre sedam meseci, posle izraelskog ubistva zamenika predsednika Hamasa Saleha Al-Arurija i dva komandanta Kasam brigade, primetio da će "nas sva ova ubistva i sve ove taktike učiniti jačim i odlučnijim nego ikad"...
Opet, ubistvo Hanijea naglašava krhku ravnotežu snaga na Bliskom Istoku i potencijalnu mogućnost brze eskalacije sukoba. Iako je izraelska strategija ciljanih ubistava efikasna u suzbijanju njegovih protivnika, ona takođe nosi rizik od odmazde koja bi mogla uvući regionalne i globalne sile. Sada će odgovor Irana i njegovih saveznika biti presudan za budući razvoj sukoba na Bliskom istoku.
