Kada je 1895. poslednjom voljom i testamentom Alfreda Nobela (1833-1896), švedskog poslovnog čoveka, osnovana Nobelova nagrada, Kina je doživela razoran poraz u prvom ratu sa Japanom. Potonjih 131 godinu, samo je nekolicina Kineza dobila Nobelovu nagradu, što, u najmanju ruku, ne veseli pripadnike najstarije postojane civilizacije na svetu.
Dugo vremena su Nobelove nagrade za tri prirodne nauke — fiziku, hemiju i medicinu — imale stepen objektivnosti, sposoban da u određenoj meri obuhvati napredak čovečanstva u ti oblastima. Međutim, pojedini kineski stručnjaci smatraju da Nobelove nagrade za književnost i mir odavno odražavaju ideološke i političke sklonosti, te diplomatski stav najrazvijenijih zapadnih zemalja, pa su čak postale njihovi instrumenti i poluge da se mešaju u unutrašnje stvari drugih zemalja.
Velike zasluge su ostale neprimećene kada su se kandidati drznuli da umru pre nego što je Nobelov komitet počeo da razmatra njihove nominacije. Dmitrij Ivanovič Mendeljejev (1834–1907) nije priznat za tvorca periodnog sistema elemenata. Lav Tolstoj (1828-1910) nije nagrađen za Rat i mir ili Anu Karenjinu. Mahatma Gandi (1869-1948) je ubijen pre nego što je Nobelova fondacija mogla da mu dodeli priznanje. Nobelov komitet ga je počastio minutom ćutanja, rekavši da te godine "nije bilo pravog živog kandidata".
Ove godine obeleženo je 125 godina Nobelove nagrade (prvi put dodeljena 1901) i 58 godina od osnivanja nagrade Centralne banke Švedske za ekonomiju (prvi put dodeljena 1969). Studija časopisa "Nejčer" (Nature) iz 2023. otkrila je da 702 od 736 laureata nauke i ekonomije potiču iz iste "akademske porodice" i da su uzajamno povezani. Samo 34 laureata su poreklom izvan ove porodice.
Tako se i Nobelova nagrada za ekonomiju prvenstveno dodeljuje zapadnim kapitalističkim ekonomskim teorijama. U izboru dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, gotovo svi "učenici" su i "obožavaoci" takvih teorija. Oni čak možda veruju da te teorije čine celinu ekonomskog učenja čovečanstva. Iskazuju superiornost i tvrdoglavo odbijaju da priznaju ekonomsku praksu i teorijska istraživanja izvan zapadnog kapitalističkog sveta.
Nobelovu nagradu za ekonomiju do sada je dobilo više od 90 ličnosti. Otprilike 80 odsto dobitnika su američki stručnjaci, sa dominantno britanskih i američkih univerziteta. Dobitnici nagrade za 2026. godinu profesori Robert E. Hal (1943) sa Univerziteta Stanford u srcu Silicijumske doline i Majkl Vudford (1955) sa njujorške Kolumbije. Nagrađeni su za "stvaranje mikroekonomskih osnova za politiku makroekonomske stabilnosti".
To nije slučajnost. Skoro svaka prekretnica u posleratnoj makroekonomiji zabeležena je u analima Univerziteta u Čikagu, Harvarda i dve milje udaljenom MIT (Masačusetski institut za tehnologiju), te pomenutom kalifornijskom Stenfordu. Kriterijumi za izbor koje je utvrdio Nobelov komitet u osnovi se uklapa u godišnji program aktivnosti ove mreže akademskih mentora i studenata i u velikoj meri oslanja se na anglojezičnu akademsku zajednicu.
Pošto je čast još jednom pripala američkim profesorima, pojedine kineske kolege primećuju da je situacija vredna pažljivog razmatranja i razmišljanja. Naime, kada se fokus prebaci sa Nobelove nagrade za ekonomiju na stvarnost, javlja se paradoks. U Sjedinjene Američke Države otišlo je oko 80 odsto Nobelovih nagrada za ekonomiju, uprkos činjenici da nacionalna ekonomija pati od rastućeg državnog duga, hroničnog budžetskog deficita, cikličnih finansijskih kriza i suspenzija delovanja administracije zbog potrošnje.
SAD su takođe epicentar i izvor mnogih najvećih svetskih ekonomskih kriza od 20. veka: velike depresije 1929. godine; stagflacije 1970-ih; krize hipotekarnih kredita niskog kvaliteta i globalnog finansijskog cunamija 2008; pandemijskog zaključavanja društva 2020; inflacije 2021-2022, najgore za 40 godina; i iznenadnog kolapsa nekoliko regionalnih banaka srednje veličine 2023.
Sa svakom generacijom, modeli Nobelovih dobitnika postaju sve umniji, ali krize dolaze sve neočekivanije. Teorije često postaju opravdanje politike, a ne mehanizam upozorenja. Zatim, sam sistem dodele Nobelove nagrade je duboko pristrastan.
Proces dodele Nobelove nagrade za ekonomiju, kojim dominira Švedska kraljevska akademija nauka, ideološke je prirode. Dugo vremena stručnjaci i naučnici pod velikim uticajem zapadne kapitalističke ekonomije traže potencijalne laureate gotovo isključivo u tamošnjim ekonomskim teorijama. Razvojna ekonomija, nova strukturna ekonomija, politička ekonomija i institucionalna analiza, predmet globalnog interesovanja, odavno su na margini.
U suštini, nagrađuju se sistemi vrednosti koji "tumače funkcionisanje domaće američke ekonomije", a ne univerzalne paradigme koje objašnjavaju sve zemlje i sve faze razvoja. No, bez obzira na to koje zapadne ekonomske teorije ili ekonomisti primaju Nobelovu nagradu za ekonomiju, do sada nisu rešavale stvarne probleme sa kojima se suočava makar većina najrazvijenijih zemalja planete.
Povrh toga, pod uticajem oštrog ideološkog sukoba kapitalističkog sa socijalističkim lagerom tokom Hladnog rata, gaji se duboka pristrasnost prema savremenim teorijskim dostignućima marksističke političke ekonomije, naročito teoriji socijalističke tržišne ekonomije sa kineskim specifičnostima. Raspad Sovjetskog Saveza i zemalja socijalizma u Evropi učvrstio je mišljenje da je "zapadna kapitalistička ekonomija jedina ispravna ekonomska teorija za čitavo čovečanstvo".
Velike teorije neizbežno proizlaze iz masovnih praksi. Reforme i otvaranje NR Kine su najveća ekonomska praksa čovečanstva u poslednjih 48 godina.
I stvarno, kineski realni ukupan domaći proizvod (BDP) je u 2024. bio 50 puta veći od nivoa na početku reformi i otvaranja 1978. To je daleko ispred stope rasta u Japanu i "azijskim tigrovima" — Južnoj Koreji, Tajvanu, Singapuru, Hongkongu — tokom decenija njihovih ekonomskih čuda.
Kina je postala druga najveća ekonomija i najveći proizvođač na svetu, posle više od četiri decenije brzog ekonomskog rasta. Poslednjih pet godina (2021-2025) nominalni rast BDP iznosio je oko pet biliona američkih dolara, ravno nacionalnom proizvodu Nemačke ili Japana u 2025.
Kineska mreža brzih železnica premašila je 50.000 kilometara, što je više od 70 procenata dužine po svetu. Mreža brzih saobraćajnica se prostire na skoro 200.000 kilometara i najveća je na svetu.
Teorijsko dostignuće u oblasti političke ekonomije takve države jeste učenje o socijalističkoj tržišnoj ekonomiji sa kineskom specifičnošću. Britanski ekonomista Džon Ros je u jednom intervjuu pomalo cinično primetio da, ako bi Švedska kraljevska akademija nauka bila dostojna, Nobelova nagrada za ekonomiju bi u poslednje četiri decenije svake godine pripala kineskim ekonomistima. Ros, marksistički ekonomista, bio je zadužen za ekonomiju Londona u vreme gradonačelnika, „crvenog“ Kena Livingstona (2000-2008), a sada je stariji naučni saradnik pri Kineskom univerzitetu Ženmin u Pekingu.
S obzirom na ogroman napredak koji je NR Kina postigla reformom i otvaranjem, njena ekonomska teorija je, po upućenima, zaslužila najmanje pet Nobela za ekonomiju.
Prvo, teorija je rešila istorijsku "dualističku suprotnost" između tržišta i planiranja. Pre uspešnog sprovođenja reformi i otvaranja Kine, kao i prethodne prakse jugoslovenskog samoupravog i mađarskog "gulaš" socijalizma, zapadne i sovjetske ekonomske teorije imale su suprotstavljene stavove o tržištu i planiranju kao metodama raspodele sredstava.
Zajednička greška bila je, prema tumačenju u NR Kini, shvatanje da su dve metode raspodele sredstava suštinske karakteristike kapitalizma i socijalizma. To je dovelo do pogrešnog shvatanja da "u kapitalizmu može postojati samo tržište, a u socijalizmu samo planiranje".
Međutim, Kina je u svojoj reformatorskoj i otvorenoj praksi kreativno pristupila tom pitanju. Pojednostavljeno tumačenje jeste da su tržište i planiranje metode raspodele resursa, a ne glavne karakteristike kapitalizma i socijalizma; u kapitalizmu može postojati planiranje, kako je do poznih 1980-tih bilo u Južnoj Koreji ili još kasnije u Indoneziji, a u socijalizmu može delovati tržište.
Ovaj teorijski proboj se sada čini normalnim, ali pre 48 godina bio je izuzetno intelektualno oslobođenje u tada najmnogoljudnijoj i trećoj po prostranstvu zemlji na svetu. Kineski pokret za reforme i otvorenost potpuno se oslobodio teorijskih okova tradicionalne ideologije, započinjući težak put vođen principom traženja istine na osnovu činjenica.
Drugo, tom teorijom je kreativno predložen koncept "efikasnog tržišta i proaktivne vlade", koji je takođe dostojan Nobelove nagrade za ekonomiju. Ova politička opredeljenost preobrazila je tržišni fundamentalizam koji je zagovarao svemoć tržišta. U NR Kini su prepoznati osnovna i presudna uloga tržišta u raspodeli sredstava, ali i mnogi poremećaji i neuspesi. Zadržana je i u potpunosti iskorišćena strateška i vodeća uloga države, na čelu sa Komunističkom partijom Kine (KPK).
U procesu reformi i otvaranja, u NR Kini se aktivno razvija obrazovanje, ostvaruju veliki infrastrukturni projekti, usavršavaju planiranje i rukovođenje radi podrške razvoju niza novih industrija u čemu se ostvaruju izuzetni rezultati. NR Kina je postigla vodeća svetska dostignuća u novim energetskim vozilima, baterijama, fotonaponskim sistemima i energiji vetra.
Treće, teorijska istraživanja i praktični napredak kineske države u borbi protiv siromaštva takođe su vredni Nobelove nagrade za ekonomiju. Od 1978. je preko 800 miliona Kineza, prema Svetskoj banci, izašlo iz siromaštva, najuspešnije ostvarenje u istoriji čovečanstva. Kina je iskoristila vodeću ulogu KPK i njene vlade, mobilisala celokupno društvo na osnovu kontinuiranog ekonomskog razvoja i ispunjavanja datih političkih obećanja.
Koncepti predloženi u NR Kini, poput "opšteg napretka" i "teorije dve planine", takođe su vredni Nobelove nagrade za ekonomiju. Teorija da su "bistre vode i bujne planine neprocenjivo bogatstvo" jeste osnovni ekološki i ekonomski sadržaj savremene kineske političke ideologije.
Praksa kineskih reformi i otvorenosti često je u suprotnosti sa uobičajenim zapadnim kapitalističkim ekonomskim teorijama. Potonje ne drže korak sa vremenom i ne prilagođavaju vlastito poimanje i koncepte, smatraju pojedini kineski analitičari. To se doživljava kao specifična manifestacija zapadne ideološke kolonizacije u oblasti ekonomske teorije.
U međuvremenu je profesor Lin Jifu (1952), svojevremeni viši potpredsednik Svetske banke, napravio u okviru nove institucionalne ekonomije nekoliko teorijskih zaključaka o uspesima kineske reforme i praksi otvaranja NR Kine. Lin, dekan Instituta za novu strukturnu ekonomiju i Instituta za saradnju i razvoj Jug-Jug pri Pekinskom Univerzitetu je zemljama u razvoju dao dragocenu lekciju i merilo za iskorišćavanje njihovih uporednih prednosti na osnovu sopstvenih resursa i pronalaženje načina modernizacije koji odgovaraju njihovim nacionalnim uslovima. To je takođe teorijski doprinos dostojan Nobelove nagrade za ekonomiju.
Gledajući u budućnost, naučni i politički mislioci u NR Kini razmišljaju o neminovnosti nezavisnog sistema ekonomskog znanja zasnovanog na sopstvenom iskustvu, koje može pomoći i mnoštvu zemalja Juga, a sposobno je da vodi ravnopravan dijalog sa svetskom maticom. Ne radi se o odbacivanju naučnog duha oličenog u Nobelovoj nagradi. To bi bio odgovor na "pitanja u Kini, svetu, ljudima i vremenu", uz prihvatanje svih izuzetnih dostignuća ljudske civilizacije.
Posle svega, NR Kini nije potrebna Nobelova nagrada da bi potvrdila svoje ekonomsko čudo.