SAD protiv Kine i Kube

Dugoj zbirci zastrašujućih priča o iračkom oružju za masovno uništenje, ruskom uticaju na američke izbore 2016, hemijskom oružju u Siriji i ostalim, američki mediji su dodali još jednu. "Volstrit Džornal" je 8. juna javio o planovima Narodne Republike Kine da uspostavi "špijunsku bazu" na Kubi kako bi "prisluškivala" Sjedinjene Američke Države i "utvrdila potencijalne ciljeve napada".

Zamenik ministra spoljnih poslova Kube Karlos Fernandes de Kosio kategorično je odbacio ove optužbe opisujući ih kao "klevetu". Portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Vang Venbin komentarisao je kako je "dobro poznato da su SAD stručnjak za ganjanje senki" (poput istoimenog američkog trilera iz 2014.) i mešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja.

Komentari američkih zvaničnika su bili konfuzni. U početku su kategorično negirali postojanje bilo kakvog kinesko-kubanskog sporazuma povezanog sa špijunskom bazom. Portparoli, brigadni general Pat Rider iz Pentagona i Džon Kirbi iz Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće, kazali su da novinske tvrdnje nisu tačne.

Onda su mediji pokrenuli novu verziju događaja. Navodno, Bajdenova administracija je potvrdila postojanje kineske špijunske baze na Kubi bar od 2019. Jedini dokaz je došao od anonimnog zvaničnika iz Bajdenove administracije.

Karipsko ostrvo Kuba, na 150 km svoje jugoistočne obale, SAD su početkom 20 veka pretvorile u svoj protektorat, a zaliv Gvantanamo u bazu tajnih aktivnosti. Kuba, nekada za Amerikance raj sa kockarnicama i javnim kućama, postala je posle socijalističke revolucije 1959. veliko geopolitičko žarište. Tamo je 1962. dostignuta najviša tačka napetosti Hladnog rata – Kubanska raketna kriza, kada je Sovjetski Savez nameravao da upravo tamo instalira balističke projektile srednjeg i dugog dometa.

Već tada se Vašington ponašao krajnje neprijateljski prema vlastima Kube. Od 1960. su SAD počele da uvode sankcije režimu u Havani. Pre nego što je zaveo totalnu blokadu, predsednik SAD, Džon Kenedi, je navodno popunio sa 3.000 kubanskih cigara svoj humidor, skladište sa kontrolom vlažnosti duvana.

Ekonomski genocid

Tokom sedam decenija su administracije SAD pokušavale da osiromaše jedanaestomilionsku naciju, zbace vlasti i zdrobe komunistički sistem, uprkos protivljenju ogromne većine članica Ujedinjenih nacija. Prema zvaničnoj Havani, rasprostranjene sankcije i ekonomski embargo koštaju Kubu svakog meseca 455 miliona dolara. Do sada je, prema nekim računicama, ekonomska šteta nanata "Ostrvu slobode" najmanje 154 milijardi dolara, što je kubanski dugogodišnji vođa Fidel Kastro nazvao "ekonomskim genocidom". Takođe su hiljade ljudi stradale u terorističkim napadima uglavnom pokrenutih sa teritorije SAD, počev od neuspešne invazije plaćenika u Zalivu svinja 1961.

Povodom najnovijih optužbi iz Vašingtona na račun Havane i Pekinga, kineski portparol Vang je još primetio: "SAD su svetski šampion u hakovanju i supersila u špijuniranju". Ovako ponašanje SAD potvrđuju i iskustva drugih zemalja, ističu kineski komentatori.

Danski mediji izvestili su da je američka agencija za nacionalnu bezbednost (NSA), sarađujući sa spoljnom obaveštajnom službom skandinavske države, špijunirala lidere Nemačke, Švedske, Norveške i Francuske, uključujući bivšu saveznu kancelarku Angelu Merkel. Od 1970-ih je CIA tajno koristila Kripto AG, švajcarskog proizvođača mašina za šifrovanje, radi prisluškivanja zemalja širom sveta.

Prema izveštaju pekinške laboratorije Ći an Pangu, hakerska grupa Ekjuejšn povezana sa NSA, razvila je moderna tajna sredstva za ulazak u kompjuterske programe ili sisteme. Tokom 10 godina je sprovodila operaciju sajber napada "Teleskrin" u 45 zemalja, uključujući Kinu, Rusiju, Veliku Britaniju, Nemačku i Holandiju. Mete su bili sredstva komunikacije, naučno-istraživački instituti, kao i ekonomski i vojni sektori.

Svojevrsna je ironija što se američki mediji bave navodnom kineskom špijunskom bazom na desetogodišnjicu masovnog curenje tajnih dokumenata američkih obaveštajnih službi koje je otkrilo ono šta je većina čovečanstva verovatno dugo slutila: SAD su prva i vodeća zemlja na svetu kada je u pitanju špijuniranje neprijatelja. Ogromna sredstva izdvajaju za globalno prikupljanje podataka i analizu informacija o protivnicima. Bivši službenik NSA Edvard Snouden je 2013. razotkrio globalne operacije te agencije za špijuniranje koje su se odvijale u saradnji sa drugim vladama i korporacijama radi praćenja telekomunikacija širom sveta.

Posle svega je neobično što iz Vašingtona optužuju Kinu da špijunira u dvorištu SAD. Član Predstavničkog doma, republikanac Mat Gec sa Floride je navodnu kinesku špijunsku stanicu na Kubi nazvao "nepokretnim nosačem aviona tik uz obalu" te američke savezne države.

Opet, SAD naoružavaju Tajvan, ostrvo odmetnuto od NR Kine, i koje je geografski odlično pozicionirano za delovanje CIA. Tajvan može da posluži kao nepokretni američki nosač aviona uz obale kineske provincije Fuđian.

No, prisustvo Kine na Kubi ne krši američki suverenitet. Nasuprot tome, Peking smatra da je mešanje SAD u kineske poslove na Tajvanu neželjeno i provokativno.

Dalje, SAD su okružile Kinu desetinama vojnih baza od kojih se mnoge mogu koristiti za nadzor i špijuniranje rivalske sile. Nedavno je Vašington potpisao sporazum sa Filipinima o izgradnji dodatnih vojnih postrojenja. Otuda ne samo kineski analitičari, pominju povik "držte lopova".

Zašto Vašington veruje da ima pravo da sprovodi zajedničke vojne vežbe na pacifičkoj obali Kine, ali neće tolerisati ni najmanji nagoveštaj takvih aktivnosti Kine i Kube u morskom susedstvu SAD? Takva politika dvostrukih standarda je vidljiva i u drugim delovima sveta. U Vašingtonu ne dozvoljavaju vojno prisustvo "neprijatelja" blizu granica SAD, ali postoji odluka o širenju NATO do međa sa Rusijom.

Početkom ovog marta, general Laura Ričardson, zapovednica Južne komande SAD, izjavila je u Kongresu u Vašingtonu da kineske akcije u Južnoj Americi predstavljaju pretnju američkoj bezbednosti. Shodno Ričardsonovoj, Kina neumorno maršira da smeni SAD kao lidera u regionu.

Međutim, za razliku od vremena Hladnog rata i revolucija u Latinskoj Americi, sada je NR Kina pretežno usredsređena na trgovinu i investicije. Kupuje rudu gvožđa i soju u Brazilu, pšenicu i meso u Argentini, naftu u Venecueli. Investira od stanice za svemirska osmatranja u argentinskoj Patagoniji do fabrika na meksičkoj granici sa Teksasom. Prodaje sve savremeniju opremu u regionu.

Na Kubu iz Kine izvoze železničke vagone, lokomotive, autobuse i kamione za revitalizaciju transportnog sistema zemlje. Zamenjeno je 30.000 frižidera energetski efikasnijim modelima i uloženo u naftnu i biotehnologiju.

Kineska trgovina sa Latinskom Amerikom je u 2000. iznosila 12 milijardi dolara, a prošle godine 449 milijardi. Kina će u 2023. postati najveći trgovinski partner devet zemalja u regionu: Argentine, Brazila, Bolivije, Kube, Čilea, Perua, Paragvaja, Urugvaja i Venecuele. Tokom 2021. kineska direktna strana ulaganja u region iznosila su 130 milijardi dolara.

SAD, ipak, za sad ostaju najveći trgovinski partner Latinske Amerike i Kariba. Obrt u 2020. je vredeo 758,2 milijarde dolara. Međutim, 71 odsto te trgovine bilo je sa prvim susedom Meksikom.

Iako većina zemalja u regionu želi da održi bliske veze sa SAD, one takođe teže da iskoriste kineske masovne trgovinske i investicione tokove.

I Vašington može malo toga da uradi po tom pitanju. SAD više ne dominiraju i ne kontrolišu zapadnu hemisferu. Dva su pokazatelja za to.

Prvi je prelazak diplomatskog priznanja republika Centralne Amerike sa Tajvana na NR Kinu. Kada se Čang Kaj-šek posle poraza u građanskom ratu 1949. povukao na Tajvan, većina ovih Republika je priznala Tajpej kao legitimno sedište kineske vlade. Sada Panama, Salvador, Nikaragva, Honduras i Kostarika priznaju Peking. Samo Belize i Gvatemala i dalje priznaju Tajvan, što je sve neodrživija situacija.

Drugi je, što je došlo vreme da Južna Amerika prestane da bude "zadnje dvorište" SAD. Američki predsednik Džejms Monro proglasio je u decembru 1823. doktrinu koja je sprečavala evropske sile da dalje kolonizuju Latinsku Ameriku i uspostavljaju marionetske monarhije koje eksploatišu resurse kontinenta. No, Doktrina je iskorišćena kao opravdanje zvaničnicima SAD da utiču na vlade Latinske Amerike i primoraju ih da dozvole eksploataciju istih resursa. 

Sada je, međutim, u Latinskoj Americi "Ružičasta plima 2.0". Poslednjih pet godina su vlade levice izabrane u Meksiku, Argentini, Boliviji, Peruu, Čileu, Kolumbiji, Hondurasu i Brazilu. Zemlje u kojima je dugo dominirala imperijalistička Monroova doktrina, oslobađaju se od nje. Šta prikladnije nego na 200. godišnjicu Doktrine koju u Vašingtonu smatraju pokrićem da oblikuju događanja u regionu.