Američka strateška obmana
Svaka "evroatlantska" integracija tzv. Kosova je u suprotnosti sa Rezolucijom 1244 i Ustavom Srbije, i stoga potpuno neprihvatljiva za Srbiju
Amerika, američki ljudi koji imaju državljanstvo Nemačke, Francuske i ostali "Evropljani", kao i naši ljudi na zadatku, pokušavaju da nam nov način otimanja Kosova i Metohije prikažu kao čin prijateljstva, ili makar razumevanja pozicije Srbije.
To znači da naša retorika odbrane nacionalnih i strateških interesa, pre svega predstavnika Srbije, mora bez odlaganja da stavi do znanja da se naše crvene linije protežu i na njihove nove formulacije.
U novim okolnostima nije više dovoljno isticati da Srbija neće prihvatiti stolicu u UN za tzv. Kosovo. Neophodno je dodati nastavak te rečenice. Svaka "evroatlantska" integracija tzv. Kosova je takođe u suprotnosti sa Rezolucijom 1244 i Ustavom Srbije, i stoga potpuno neprihvatljiva za Srbiju.
NATO integracije su neprihvatljive između ostalog zbog toga što po 1244 samo Srbija može imati vojsku i zato što sva vojna pitanja, dosledno tome, mogu biti doneta samo na nivou države Srbije.
Američka "slučajnost"
Kod odbijanja evroatlantskih integracija Kosova i Metohije naš državni vrh treba da dopuni argumentaciju. Naime, Amerika nije slučajno prešla sa formule o priznanju stolice u UN za tzv. Kosovo, za koje vidi da javnost Srbije neće da čuje, na "evroatlantske integracije". Ne samo zbog očigledne stvari da je to uvođenje državnosti tzv. Kosova, nego i zbog toga što u čl.14. Briselskog sporazuma stoji da Srbija neće ometati put Kosova ka evrointegracijama.
Mi vidimo da potpisnici tog sporazuma, predsednik Aleksandar Vučić i ministar inostranih poslova Ivica Dačić čvrsto stoje na poziciji punog teritorijalnog integriteta Srbije, pozivajući se na rezoluciju 1244 SB UN, s čim smo svi saglasni (minus naši državljani na radu kod SAD) i da smatraju da odredba čl.14 Briselskog sporazuma za njih nije u suprotnosti sa 1244.
To njihovo uverenje je za nas dovoljno, ali u međunarodnim odnosima naša država mora da iznese dodatnu argumentaciju koja bi osnažila takav stav. Na nedostatku argumentacije igra Amerika, i to se mora suzbiti. Pogotovo što tvrdimo da mi ispunjavamo sve što je dogovoreno.
Drugi deo obmane zasniva se na zahtevu SAD da se uspostavi ZSO, ali u skladu sa Ustavom tzv. Kosova. To nema veze sa ZSO na kojoj insistira Beograd. Upotrebe isti naziv, ali ga suštinski isprazne od sadržine.
Izuzetno je važno da naši predstavnici odmah stave do znanja, ne samo da nekih novih pregovora u pogledu ZSO ne može biti, nego da ni o sadržini ovlašćenja te zajednice nema novih pregovora. Ili će opštine sa srpskom većinom u ZSO imati srednji nivo vlasti sa ovlašćenjima koja naši predstavnici vide kao dogovorene, ili za nas Briselski sporazum uopšte ne važi.
Uzgred, kad smo kod toga, treba podsetiti da nije samo Ustavni sud tzv. Kosova osporio Briselski sporazum, nego i Ustavni sud Srbije, koji je našao da nijedna odredba tog sporazuma ne može da se sporovodi.
Treći deo obmane se zasniva na tezama o razvoju ekonomskih odnosa sa idejom dostizanja "strateške saradnje" sa SAD.
Za Ameriku saradnja znači samo jedno - poslušnost
Kao da nismo svesni da SAD u svojoj istoriji nikada i ni sa kim nisu postigli "stratešku saradnju". Za njih je "saradnja" jedino poslušnost. A "strateško" za njih znači bezuslovno i uvek kada SAD žele da ostvare neki svoj interes.
Zbog toga je svako pominjanje strateške saradnje sa SAD potrebno prevesti kao zahtev da dostignemo "bezuslovnu poslušnost" za sve zahteve SAD.
Govori se o "značajnim investicijama" u oblasti "obnovljivih izvora energije" od strane američkih kompanija. I to treba prevesti. Reč je o zahtevu SAD da njihove komanije dobiju poslove u dva projekta hidrocentrala u Srbiji, iako su njihove ponude znatno skuplje i nepovoljnije od konkurentskih.
Dakle, prvo, nije reč o bilo kakvom ulaganju da bi nama bilo bolje. Nego sasvim obrnuto, očekuje se da naša vlast skuplje plati američkim kompanijama izvođenje projekta i da zauzvrat od SAD dobije otimanje Kosova i Metohije, unitarizovanje Srpske u BiH, nametanje rodne ideologije u školama i da ne nabrajam dalje.
Iz nekog razloga oni veruju da bi naša vlast mogla da na grbaču naroda, koji je već osiromašio zbog inflacije, natovari i nepotrebni trošak razlike između cene po kojoj bi radile američke kompanije i konkurentskih boljih ponuda, i još da to prikaže kao odličan uvod u "evroatlantske integracije" KiM.
Američke kompanije mogu da rade u Srbiji samo ako imaju najpovoljniju ponudu. I to bitno povoljniju od drugoplasiranog. Svako drugačije dodeljivanje poslova tim kompanijama bilo bi jednako nacionalnoj izdaji.
Ono što se između redova navodi kao ekonomski razlog da se popušta Amerikancima je navodno dobijanje mogućnosti da se povoljnije zadužujemo u dolarskim obveznicama. To više nema nikakvog značaja, zbog toga što su te kamate svakako prešle iznose koje bilo koja država može da vrati.
Put u bankrotstvo
Sve te kamate na tržištu su za Srbiju, uključujući i najpovoljnije, put u bankrotstvo. I kada nam ne obaraju rejting (a sve te agencije za procenu rejtinga su američke) opet je kamata za nas previsoka. Prema tome, baš nas briga za njihov rejting. Mi moramo da tražimo kredite na bilateralnoj osnovi (ne na tržištu), a tu nam najveću ulogu igra naša saradnja sa Kinom i Rusijom, ali i svim drugim državama koja nisu i neće uvesti sankcije Rusiji. Kamata po takvim sporazumima je duplo manja od one na tržištu kapitala i kada vas SAD tapšu po ramenu.
Forsiranje narativa o navodnom bitnom poboljšanju odnosa Srbije prema SAD u ovom trenutku ima i dublji cilj, da unese razdor u srpski narod. Naročito na liniji Republika Srpska-Srbija. Eto, dok Srpska dodeljuje orden Putinu, Srbija jača odnose sa SAD.
Veoma je važno da naši zvaničnici u Srbiji u svakoj prilici istaknu da je dodeljivanje ordena Putinu izraz poštovanja celokupnog srpskog naroda i nešto što je predsednik Rusije izvesno zaslužio. Svako dalje ćutanje naših predstavnika je samo poziv najekstremnijim predstavnicima Zapada da nastave sa nipodaštavanjem Srbije.
Pogrešna je taktika popuštanja. Srbija ima izuzetnu priliku da razvije svoju diplomatsku ofanzivu. Nečinjenje je u tim okolnostima isto što i pogrešno činjenje.
Kfor je odbacio zahtev za povratak do 1.000 naših vojnika na KiM u skladu sa Rezolucijom 1244. I mi sada ćutimo, umesto da smo odmah povukli sledeći potez i podneli zahtev SB UN da utvrdi da je time Kfor uzurpirao svoja ovlašćenja. Pa kad SAD, i druge dve države koje se drugačije zovu ali nemaju svoju spoljnu politiku, kao stalne članice SB stave veto, onda da se razvije debata o tome kako Zapad ruši koncept UN. To bi nam pribavilo ogromno poštovanje preko 80 odsto čovečanstva i otvorilo novu dimenziju stvarne stratešeke saradnje sa tim državama.
U nastavku tog ciklusa otvoreno treba reći da je Kfor koji prekoračuje svoja ovlašćenja, u delu u kome to čini, okupaciona formacija prema kojoj će se primenjivati sve mere koje međunarodno pravo dopušta prema okupacionim formacijama. Isto važi i za nelegalne vojne baze na KiM.
Takođe, krajnje je vreme da odbijemo dalje učešće u pregovorima pod pokroviteljstvom EU pošto oni više nisu neutralni ni formalno. Stavili su se na stranu Prištine. I da onda po tom osnovu tražimo vraćanje pregovora pod okrilje UN. I ponovo ćemo imati podršku za nas najvažnijeg dela sveta, a to znači onog dela uz koji jedino možemo stvarno da ostvarimo održivi razvoj.
Upravo su nam poslednji događaji pokazali da nas neko na Zapadu čuje samo kada zaoštrimo zahteve u pogledu prava koje imamo. Dok popuštamo, oni su gluvi za nas. I ne treba da se obaziremo na njihove tvrdnje kako "žele mir i saradnju bez tenzija". Jedini mir koji njima odgovara je kada rob ćuti i trpi. A kada se podigne glas slobode, za njih je to odmah unošenje tenzije i narušavanje mira.
Za nas je tenzija ugoržavanje teritorijalnog integriteta Srbije. Eliminisanje opasnosti od novog sukoba, na trajnoj osnovi, moguće je jedino poštovanjem Srbije u granicama u kojima je primljena u UN 2000. godine, dakle, sa KiM.
Za nas je potpuno neprihvatljivo da 200.000 prinudno raseljenih i dalje ne može da se vrati na KiM i dok se to ne reši nema razgovora o bilo čemu drugom.
Za nas je užasno da Srbi na KiM žive bez oprava na slobodno kretanje, u strahu za svoj život. SAD više od 20 godina upravljaju tzv. Kosovom i nisu ni to elementarno pravo obezbedili za Srbe, a pokreću nove inicijative. Kakve nove inicijative dok se to ne reši?
Propuštanjem da aktivno delujemo na međunarodnoj sceni dovodimo sebe u opasnost u kakvoj je odbrana tvrđave koja dopušta da neprijatelj ovnom udara u kapiju. Koliko god da je ona čvrsta, svakim udarcem nepijatelj je sve bliži tome da ovan razvali ulaz. Naša aktivna uloga nije samo poželjna, ona je i neophodna da bismo se odbranili od osvajača.
