Kako dalje (1. deo)

Naslov čitaocu sugeriše dve stvari: da su ključne politike koje sprovodimo iscrpljene, i da navodna alternativa koja dominira protestima ne daje odgovore koji su za Srbiju i građane poželjni.

Kod politika koje vlast trenutno primenjuje, pokušaću da ukažem na bolje koncepcije, i to pre svega one u odnosu na Kosovo i Metohiju, ekonomsku politiku i međunarodni položaj Srbije.

Naši zapadni neprijatelji veoma uspešno usmeravaju bes građana koji protestuju u pravcu koji odgovara opstanku zarobljenosti Srbije u neokolonijalnu matricu u kojoj je uhvaćena. Ali to ne znači da je samo nezadovoljstvo neosnovano.

Veoma su važna objašnjenja da smo kao društvo i država pod napadom, da je u toku jedna od obojenih revolucija. Ali sama objašnjenja nisu dovoljna za odbranu od napada.

Država se brani pre svega tako što Skupština radi kvalitetno, pa onda ljudima ne bi na pamet palo da se odluke donose na ulici. Tako što institucije uništavaju organizovani kriminal, sasecaju i ne dozvoljavaju krupnu korupciju, kvalitetno upravljaju sistemima za koje je država odgovorna. Tako što se veoma vodi računa da u zakonima nema mesta za vrednosti i ideologije koje su suprotne našem kulturološkom obrascu, o autoritetu škole i učitelja, SPC, i da ne nabrajam dalje, jasno vam je o čemu govorim.

Koliko god da smo ubedljivi i uspešni u raskrinkavanju Zapada i podsticanju patriotizma, u osnovi, mi govorimo samo o tome šta ne treba da radimo kao društvo i država, i odakle vreba opasnost. Ali život ljudi zahteva i jasnu perspektivu kako će nam biti bolje. Kako će danas standard biti veći nego juče, a manji nego sutra, i to na održivoj osnovi. O tome govorim u ovom tekstu.

Učaurenost u atmosferi ili/ili, crno-belog posmatranja stvari, izuzetno pogoduje našim neprijateljima. Upravo tako kreirano javno mnjenje im daje osnovnu prednost za dalju manipulaciju, sa ciljem da se političari menjaju, ali ne i politike. I naročito da se ne razgovara o potpuno drugačijim pristupima rešenju različitih problema.

Ogromne potencijale uopšte ne koristimo za sopstvenu stabilnost i razvoj. Idemo redom.

Kosovo i Metohija

Politika jednostranog popuštanja albanskim interesima je doživela slom. Tek kada su Srbi rekli "ne", izašli iz institucija na KiM i bojkotovali izbore, otvorio se prostor da i Srbi i Srbija nešto dobiju u tim pregovorima o "normalizaciji" odnosa.

Skupo plaćena pouka je da Srbija mora da ima oštar stav i nepopustljivu poziciju. Sve drugo nas vodi u provaliju.

Taktički, dok se ne formira ZSO nema odustajanja od protesta i bilo kakve "normalizacije" odnosa. Svaka ideja da Srbi popuste sad, pa će naknadno biti formirana ZSO, predstavlja prevaru.

Predstavnici Srbije, pre svega predsednik Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, moraju da iznesu zahteve u pregovaračkom procesu o nadležnostima države Srbije na celoj teritoriji KiM koje tražimo da joj pripadnu. Toga u pregovorima nema, a to je veoma opasno i potpuno pogrešno.

Kada kažemo da za nas tzv. Kosovo nije država, onda znači da smatramo da neke nadležnosti države na teritoriji KiM treba da pripadnu Srbiji. Tačno. Ali koje to nadležnosti tražimo? O tome naši predstavnici ćute i time ohrabruju Zapad da nastavi sa ugrožavanjem našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta i unose nevericu među Srbe na KiM, da li će ih Srbija napustiti ili neće. Što je njihov najveći strah. Mnogo veći od NATO i ekstremnih Albanaca.

Odmah treba jasno reći da nema nikakvog dogovora ako Srbija ne dobije:

- poslove bezbednosti, što je pre svega vojska;

- monetarnu politiku (dinar kao platežno sredstvo, kontrola finansijskog sektora, devizni kurs, primarna emisija i sl.);

- međunarodne odnose, i

- sve ono što je neophodno da bi funkcionisalo jedinstveno tržište u jednoj državi.

Nove politike

U širem smislu, radi stabilizacije pozicije Srba na KiM i smanjivanja pretnji Zapada, neophodno je sprovesti politike kojima će se:

1) Ojačati vojska. To znači ubrzano zaokružiti proces modernizacije vojske isključivo opremom koja je rezultat našeg znanja, ili uvezena iz država koje nisu i neće priznati nezavisnost tzv. Kosova i vratiti obavezni vojni rok bez odlaganja. Obezbediti uslove da oficiri ne napuštaju vojsku i povećati obim polaznika svih vojnih škola.

2) Razviti privrednu saradnju sa Srbima na KiM koja će im omogućiti da budu ekonomski samoodrživi. Za Štrpce to znači garantovani otkup malina (različito u odnosu na ostatak Srbije dok se ne obezbedi funkcionisanje Srbije i na KiM), za Veliku Hoču to znači da Beograd (zbog veće kupovne moći) obezbedi prodavnicu vina i rakija iz srpskih vinarija, a da se zatim sve odvija na komercijalnoj osnovi. Zbog visokog kvaliteta proizvoda srpskih proizvođača iz tog kraja, nema nikakve sumnje da bi 100% viškova bilo prodavano samo u Beogradu. Za Goraždevac je to obezbeđivanje prodaje povrtarskih proizvoda i voća na skupim beogradskim pijacama na kojima su cene i inače tako visoke da bez problema pokrivaju troškove transporta. Jasan vam je pristup koji zagovaram, a koji se uopšte ne primenjuje.

3) Mnogo bolje, efikasnije, koristiti sredstva koja Srbija već opredeljuje za KiM.

4) Značajno povećati finansijski kapacitet SPC na KiM (konkretno, Eparhije raško-prizrenske) tako da može da otkupljuje nepokretnosti koje Srbi prodaju, a za koje se smatra da su od posebnog značaja (zbog bojazni da bi njihovom prodajom onda čitav niz nepokretnosti bio obezvređen) kako bi iste postale vlasništvo crkve. Crkva to već radi, ali joj je potrebna finansijska podrška.

5) Usmeriti čitav niz simpozijuma i sličnih događaja na KiM u sredine koje su srpske (od konaka Svetih arhangela u Prizrenu, do Gračanice i Visokih Dečana, rekonstrukcije turističkih kapaciteta na Brezovici i sl.). Istovremeno, time povećati tražnju i za Albance ugostitelje u Prizrenu, albanska sela oko Goraždevca, kako bi život pokazao da je razvoj u zajednici sa Srbima itekako moguć.

6) Očistiti medijski prostor u Srbiji od planskog defetizma i veličanja Zapada. Argumentima i odlučujućim uticajem RTS-a. Smanjiti prisustvo NATO lobista na 10 odsto, što je inače znatno više od zastupljenosti tih ideja u narodu, dakle na veoma fer nivo, ali pet puta manji od trenutne njihove zastupljenost u medijima.

7) Izgrađivati naše jedinstvo oko osnovnih vrednosti. Nije izgradnja jedinstva kad se kaže "nikakvi ste, ali vas ipak pozivam na razgovor". To je upravo razbuktavanje besa kod ljudi, što je atmosfera u kojoj Zapad najlakše sprovodi svoje interese. O toj temi sam već pisao u tekstu "Podele i razlike", pa da se ne ponavljam.

Kakvi su nam izgledi da ostvarimo svoje legalne i legitimne interese na Kosovu i Metohiji? Odlični. Samo treba da prestanemo da grešimo i da počnemo da koristimo brojne poluge za ostvarenje tih ciljeva koje sada ili uopšte ne koristimo, ili ih koristimo nedovoljno i na pogrešan način. Uvek kada stvari u osnovi zavise od nas, naša pozicija je odlična.

Ekonomska politika

Model koji primenjujemo daje loše rezultate koji se ogledaju u niskim stopama privrednog rasta, visokoj inflaciji (60 posto većoj nego u EU iako mi nismo imali ni približno tako velike udare na cene energenata i uprkos tome što imamo faktički fiksni kurs, dok je evro veoma slabio – pa bi kod nas inflacija morala da bude znatno manja, a ne znatno veća nego u EU/evrozoni), tihim uništenjem domaće privrede, naročito one koja je izvozno orijentisana, ili one u poljoprivredi koju Zapad sistematično uništava kako bi potpuno preuzeo naše tržište, izuzetno lošem položaju zaposlenih zbog pogodovanja stranim investitorima, povećanjem zaduženosti u apsolutnim iznosima po sve nepovoljnijim kamatama itd.

Privredni sistem nam je u osnovi koncipiran kao privezak Nemačkoj, pa onda i drugim privredama EU. Naša ogromna trgovinska povezanost sa tržištem EU je greška, zato što izloženost jednom tržištu u tako velikom procentu znači da smo mi u dodatnim problemima kada to tržište krene u recesiju. Što se upravo događa, sa izgledima da se stanje u EU popravi tek u dalekoj budućnosti.

I, naravno, odmah sledi opaska "ali, šta uopšte može bolje"? Mnogo toga. Imamo pare, imamo kadrove i imamo tržišta, samo ih ne koristimo.

O tome sledeće nedelje.