NATO u novom svetu i Srbija

Ne važi više ona stara "koliko para toliko muzike". U slučaju NATO, mnogo para za malo muzike i to loše. Na nedavno održanom samitu NATO je odlučio da Ukrajina izvesno postaje članica alijanse, samo se ne zna kada.

Da će se povećati naoružavanje Ukrajine modernim naoružanjem, pošto više nema ni rezervi ni proizvodnje artiljerijske municije i raketa koje ukrajinska vojska troši? Ukupna proizvodnja vojno-industrijskog kompleksa NATO je nedovoljna za podršku aktivnostima ukrajinske vojske, iako oni dnevno ispaljuju četiri do pet puta manje granata i raketa od ruske vojske.

Budžet NATO, od više od hiljadu milijardi dolara godišnje, ne može vojsci da obezbedi nijednu četvrtinu onoga što Rusija može svojoj vojsci sa 12 puta manjim budžetom.

Pošto se NATO nalazi pred kolapsom u Evropi, zaključili su da je važno da se prošire na Pacifik.

U tekstu govorim o realnim posledicama ovakvih odluka.

Krunski dokaz

NATO ne prihvata bilo kakve bezbednosne garancije za Rusiju. Odatle sledi da je postizanje mira sa SAD nemoguće. Rusija zbog toga nema nikakvog manevarskog prostora i primorana je da ide na potpunu kapitulaciju ukrajinske vojske.

Pre toga, Rusija će, upravo koristeći stavove NATO sa samita u Vilnjusu, razviti široku diplomatsku aktivnost jačanja razumevanja čitavih kontinenata i ključnih partnera za poziciju u koju je dovedena bez svoje volje.

Krajem jula je drugi samit Rusije i afričkih zemalja u Sankt Peterburgu, a do tada izvesno neće biti ruske kontraofanzive većih razmera. Tu će sve države Afrike biti detaljno upoznate sa svim činjenicama od 2014. do danas, koje dokazuju da Rusija nije agresor. U nedavnoj poseti delegacije afričkih država, predsednik Putin već je iskoristio priliku da njih upozna sa svim tim činjenicama, u višesatnom otvorenom razgovoru. I sada će pored tih činjenica  kao krunski dokaz ispravnosti postupanja Rusije od početka biti iskorišćeni  upravo poslednji stavovi samog NATO i G7.

Širenje NATO na Pacifik je direktna pretnja Kini. Da li je teško razumeti da će Kina pružiti svaku podršku, a naročito diplomatsku u svim državama u kojima ona ima veliki uticaj, da Rusija pobedi SAD i NATO u Ukrajini. Ne znam šta su mislili u Villjusu, ali znam šta su proizveli.

Zveckanje oružjem uz kineske obale može izazvati samo grozu u svim državama ASEAN-a i Indiji. Da li je njima bolje da NATO pobedi u Ukrajini, pa da zarate sa Kinom, ili da prećutno podrže Rusiju u borbi za slamanje NATO-a, pa dakle i za njihove interese za mir na Pacifiku. I ovo je retoričko pitanje.

Ko u Južnoj Americi navija za to da NATO pobedi Rusiju i Kinu? I ko će više posle ponovljenih pretnji NATO i Rusiji i Kini zagovarati tezu da je Rusija agresor?

Jedino rešenje

Odluke NATO samita su veoma ubrzale samoizolaciju SAD i njenih satelita i snažno doprinele razvijanju svesti svih ostalih država da je multipolarni svet jedino rešenje, a da je sadašnja borba Rusije jedini put ka pobedi nad globalističkim imperijalizmom.

Krajem avgista je samit BRIKS-a. Da li će biti velike ofanzive Rusije između dva samita tokom prve tri nedelje avgusta, ne znam. Ali će je sigurno biti početkom septembra kada sve diplomatske aktivnosti budu završene. Govorim o  ofanzivi čiji će cilj biti kapitulacija ukrajnske vojske.

NATO je u Vilnjusu značajno pomogao Rusiji da ceo svet pravilno shvati šta se stvarno događalo i šta se događa u Ukrajini.

Kod nas se preteruje sa analizma šta bi SAD/NATO/G7 mogli da urade da izbegnu poraz. Oni apsloutno ne mogu ništa da urade da bi izbegli poraz. Čak ne mogu ni veću štetu da nanesu.

Sva razmatranja o eventualnoj upotrebi nuklearnog oružja se baziraju na potpuno iracionalnim odlukama u SAD. Pa dakle, na odlukama koje nije moguće analizirati. Ako kod njih suicidne misli prevladaju, tek tada se ništa ne može uraditi da to toga ne dođe.

Ali je to izuzeto malo verovatno. Pa nije finansijski vrh koji vodi globalistički imperijalizam spreman na ličnu žrtvu, da lično nestane zarad svojih stavova. Sasvim suprotno, za njih se politika vodi dok posledice ne dolaze ni do praga njihovih užitaka. A nuklearna opcija bi značila istrebljenje svih finansijskih magnata.

Popuštanje privlači agresiju Zapada

Već do kraja ove godine za Srbiju dolaze, kada je reč o međunarodnim odnosima, mnogo bolji dani. Svi naši zapadni neprijatelji će biti u defanzivi sa porazima koje više ni njihova propaganda neće moći da sakrije. Sa lomovima na unutrašnjem planu. Sa gubitkom u velikoj meri svake svoje "meke moći" u državama koje su izvan tog zapadnog bloka.

Svet će se krupnim koracima vraćati međunarodnom pravu, što je pozicija Srbije i Srpske od Dejtona i Rezolucije 1244 do danas. Snage koje žele primenu međunarodnog prava nasuprot američkom "pravilima uređenom svetskom poretku" u potpunosti će nadvladati na globalnom nivou već krajem 2025. godine.

Jedina opasnost po nas može doći zbog našeg popuštanja u ovom trenutku, koje će neprijatelj razumeti kao priliku da nas slomi. Popuštanje privlači agresiju Zapada.

Osnovne stavove jasno iskazati

Zato je važno da Srbija izuzetno jasno izoštri svoje osnovne stavove i da ih jednako jasno iskaže:

- ne damo KiM, a to znači da Srbija kao država mora da ima nadležnosti, sve u skladu sa rezolucijom SB UN 1244 i pratećim dokumentima, u oblasti vojske, monetarne politike, međunarodnih odnosa i regulisanja jedinstvenog tržišta na celoj svojoj teritoriji uključujući i KiM, uz postojanje ZSO za autonomna prava Srba na KiM;

- ne damo Srpsku, što znači da ne priznajemo Šmita kao međunarodnog predstavnika zato što je nelegalan, tražimo da se u kratkom roku ukine protektorat nad BiH i tražimo puno poštovanje Dejtona i Ustava BiH;

- u Srebrenici se nije dogodio genocid, a nije sporno da se jeste dogodio zločin. S tim što onda treba govoriti i o zločinima u istoj oblasti nad srpskim stanovništvom;

- nećemo da uvodio sankcije Rusiji i nakon izjave Merkelove o tome da su lagali za Minske sporazume, više pravno ne ocenjujemo da je ulazak ruske vojske u Ukrajinu agresija;

- nećemo da smanjujemo saradnju sa Kinom, što znači da će kineske kompanije imati fer tržišne uslove poslovanja i investiranja u Srbiji;

- hoćemo blisku saradnju države i SPC koja će se kretati u okvirima Ustava, ali u sagledavanju činjenice da je Srbija pod napadom Zapada;

- hoćemo da pomažemo svim Srbima koji žive izvan Srbije;

- nećemo da sprovodimo rodnu ideologiju u Srbiji.

Svi ovi stavovi su i test legitimiteta u unutrašnjim političkim odnosima u Srbiji. Ko na političkoj sceni ne prihvata bilo koji od navedenih stavova, on ne može uživati poverenje u demokratskim procesima.

Da li je ovo dovoljno, naravno da nije. Reč je samo o osnovi na kojoj je uopšte moguće rešavati brojne probleme koji u Srbiji postoje. Ali onda mnogo toga zavisi od naših sposobnosti. I to u vremenu u kome svi svetski tokovi idu u prilog našim nacionalnim interesima.

Nema nikakvog opravdanja za neuspeh. Pogrešno je zadovoljiti se time da predaja nije opcija. Sve manje od uspešne odbrane nacionalnih interesa i stabilnog decenijskog razvoja nije opcija.