Zapad gubi
Zapad će se daljom agresivnošću bukvalno zafarbati u ćošak istorije. I sparušiti se kao nepotreban deo ostatku sveta. I to je dobro, da bismo svi mi dobili prostor za stvarni razvoj
Kaže se da je napad najbolja odbrana. I to je verovatno tačno (iako ne baš uvek i svuda), ali samo pod jednim uslovom: da se ne brani neodbranjivo.
Zapad i sateliti upravo brane neodbranjivo. I to napadom. U širokoj lepezi poteza od tzv. genocida u Srebrenici, suvereniteta tzv. Kosova, pobede Ukrajine i slamanja Rusije, opravdavanja Izraela za aparthejd i strahote koje čini, do napada na Kinu koji je uveliko u toku, s ciljem da se nekako zaustavi kineski napredak.
Jasno je šta se želi rezolucijom o tzv. genocidu u Srebrenici – diskreditacija pre svega Republike Srpske, kao ideološka priprema za ukidanje njenih izvornih ovlašćenja iz Dejtona. U drugom koraku, satanizacija Srba.
Jasan je i odgovor koji treba dati na napad – još veće jedinstvo srpskog naroda i mnogo snažnije oslanjanje na one države koje su sprečile sličnu rezoluciju pre 9 godina u SB UN i na one koje neće glasati za ovakvu rezoluciju u Generalnoj skupštini UN.
Operativno, to znači da se sa državama koje glasaju za rezoluciju više ne sarađuje na vojnom planu i da se sa privrednim subjektima iz tih država više ne zaključuje bilo koji posao direktnom pogodbom, ne daju im se bilo kakve subvencije, ne angažuju se bilo koji konsultanti u Srbiji i ne dozvoljava se revizija državnog i finansijskog sektora od strane njihovih kompanija. Ako pobede u fer tenderskim uslovima, to je prihvatljivo zato što je to dobro za Srbiju. Sve drugo mora da prestane odmah.
Naša odbrana mora da pređe sa reči na dela. Uz jasnu podršku našem rukovodstvu za napore koje čine kako bi se napad u UN otupio, odložio, i proširilo razumevanje za našu poziciju.
O pitanju Kosova i Metohije sam pisao više puta, tako da sada samo podvlačim da se tzv. Kurtijevo naročito agresivno ponašanje temelji na logici zapadnog napada na Srbiju, u kontinuitetu. Sve te poteze sa njihove strane koje "snažno osuđujemo" treba razumeti kao plan jednostranog oduzimanja ovlašćenja državi Srbiji na KiM. Ovlašćenja su: vojska, spoljni poslovi, jedinstveno tržište, monetarna politika.
Kad nam ne dozvoljavaju raspoređivanje do 1.000 pripadnika oružanih snaga na KiM i kada prave vojsku tzv. Kosova, to je oduzimanje državne nadležnosti Srbije u oblasti vojske. Uspostavljanje "prelaza", a u stvari granice – to je oduzimanje prava na jedinstveno tržište, koje mora postojati u svakoj državi. Na silu ubacivanje tzv. Kosova u Savet Evrope i unošenje u Poglavlje 35 pristupnih pregovora principa da Srbija mora da prizna da je tzv. Kosovo država isto kao i Srbija (bez direktnog međusobnog priznanja), to je oduzimanje nadležnosti u oblasti spoljne politike. Ukidanje dinara kao sredstva plaćanja je oduzimanje prava u oblasti monetarne politike.
I tako je, jedno po jedno, sve od nadležnosti Srbije po Rezoluciji 1244 i pratećim dokumentima, oduzeto po planu Zapada. Dnevno politički to izgleda kao da Kurti, ili neki raniji Kurti, povlači agresivne i neodgovorne poteze koji štete pregovaračkom procesu, kao da je reč o samovolji ovog ili onog pojedinca u Prištini, a reč je o decenijskom planu Zapada.
Napravili smo brojne greške. Sada je važno da se uvidi neophodnost jasnog definisanja pozicije Srbije koja nije odustala ni od jedne svoje nadležnosti na KiM. I treba da hitno zaoštrimo diplomatske stavove prema Zapadu. Raditi na sopstvenom jačanju i sačekati promene u svetskim i evropskim razmerama koje će nam otvoriti nove mogućnosti. Vreme radi za nas zato što se secesija Albanaca ne može odbraniti, osim ako mi sami na njihovu secesiju pristanemo.
Oko poraza NATO u Ukrajini više gotovo da i nema spora. Zapad je još uvek nešto ambiciozniji oko ekonomskog slamanja Rusije. Napadi traju, ali im je oštrica sve tuplja i tuplja. I sve više ta agresija Amerike (Zapada) nanosi štetu njima samima.
Važno je razumeti širu sliku: Kina, zemlje ASEAN-a, zemlje ŠOS-a – pa to je četiri milijarde ljudi. Vojno jačih od Zapada, sa značajnim naučnim i tehnološkim kapacitetima, u procesu izgradnje neviđene infrastrukture, finansijski dovoljno jake, politički mnogo stabilnije od Zapada. Jednom rečju, samodovoljan svet. Ako tome dodamo mnogo bolje odnose sa Afrikom i Južnom Amerikom od Zapada, onda je to oko 6 milijardi ljudi ogromnog ukupnog potencijala.
Zapad će se daljom agresivnošću bukvalno zafarbati u ćošak istorije. I sparušiti se kao nepotreban deo ostatku sveta.
Masakr koji Izrael preduzima u Gazi, koji se nadovezuje na višedecenijsku politiku aparthejda koju Izrael i inače sprovodi, snažno su ubrzali procese brojnih gubitaka čitavog zapada. Gubitak u uticaju na druge države, gubitak iluzije o vojnoj nadmoći Zapada, gubitak poverenja građana zapadnih država u politike svojih vlada.
A na drugoj strani sve suprotno: homogenizacija u otporu Zapadu, dokazivanje vojne i svake druge vitalnosti, vraćanje principa multilateralnosti koje sada bukvalno samo glas SAD, pre svega u SB UN, sprečava da zaživi, a ni to ne će moći tako još dugo.
Izrael je doživeo pad BDP od preko 25 odsto, nije pobedio brigade Hamasa, izgubio je u prvim duelima od Hezbolaha, a Iran mu je zadao sudbonosni udarac pogodivši baze koje su imale najveći zamislivi nivo PVO zaštite.
Hitno distanciranje SAD, da oni neće da se mešaju u moguću eskalaciju sukoba sa Iranom, direktna je posledica tih pogodaka. Oni znače da ni nosač aviona više ne može da se brani. Od jednog Irana, a ne od Rusije ili Kine.
Da li je bilo ko 1999. godine mogao da potopi nosač aviona SAD? Nije, osim Rusija uz velike gubitke. Danas je to moguće bez bilo kakvih gubitaka. U ekonomiji, te 1999. godine Kina je bila na nivou (po paritetu kupovne moći) na oko 1/3 BDP-a SAD. Danas je po istom kriterijumu za 30 odsto veća privreda od SAD. Izrael se ponaša kao da je sve isto kao pre četvrt veka, a ništa više nije isto. I takvim ponašanjem samo pojačava sliku gubitka Zapada na svim poljima.
U poslednjoj nedelji aprila u Pekingu su razgovarali ministri spoljnih poslova Kine i SAD. Samo je jedna tema: da li SAD hoće saradnju na uvažavanju međusobnih interesa, ili hoće sukob? Prva opcija koristi svima, druga šteti svima. Ali ono što nije izgovoreno u uvodnim napomenama, to je da ne šteti svima jednako. Zapadu trgovinski rat (za vojni Zapad uopšte nema snage) mnogo više šteti.
Pošto Kina u ovoj fazi ne preduzima ni približno jednako oštre mere prema Zapadu u odnosu na njihove mere prema Kini, nije očigledno da bi potpuni trgovinski rat slomio Zapad i da bi Kina izašla iz njega kao pobednik.
Hipotetički, ako bi do takvog zaoštravanja došlo, a po svemu što vidimo u poslednjih nekoliko meseci SAD samostalno i preko Brisela i Japana ubrzano zaoštravaju napad na Kinu, Kina bi i u tom scenariju izbegla recesiju.
Prava analiza bi zahtevala čitav elaborat, ali sada samo ističem dve činjenice: Kina ima 400 miliona pripadnika srednje klase sa izgledima da se taj broj duplira u narednih 10 godina, a rast BDP-a Kine se 85 odsto sada zasniva na unutrašnjoj tražnji.
Ako bi došlo do potpunog prekida (nije realno, ali kao model) onda udarac za rast BDP Kine ne bi bio tih 15 posto spoljne tražnje, zato što polovinu te tražnje čine privrede zemalja koje nisu Zapad. Izbacivanjem zapadnih kompanija sa tržišta Kine nadoknadilo bi se svih osam odsto BDP koji se gube zbog sankcija Zapada prema Kini. Ali, evo, i da nije svih osam posto, neka je polovina od toga, preostalih četiri odsto bi se jednim delom plasiralo dodatno na druga tržišta, a jednim delom bi se dodatno subvencionisala domaća tražnja. Ukratko, udarac bi mogao da bude u prvoj godini oko dva posto na BDP Kine. Koja inače ima rast od pet odsto.
I u tim uslovima Kina bi imala rast veći nego što ga države Zapada imaju sada.
Nemačke kompanije, "Folksvagen" prvi, bankrotirale bi u prvoj godini. Cela EU bi potonula u duboku recesiju u koju idu i bez totalnog trgovinskog rata sa Kinom. Cene u SAD bi otišle strahovito nagore i nastale bi brojne nestašice. Berze bi se strovalile. Nastao bi opšti haos. Srednja klasa koja svoje rezerve drži uglavnom u hartijama od vrednosti bi bila opljačkana u roku od nekoliko meseci, a ne godina. Političke tenzije bi eruptirale. I da tu stanem.
Agresivna politika Zapada je na delu, ali nije više delotvorna. Još će kratko vreme moći da nanose štetu, ali taj bumerang koji su odapeli već uveliko leti ka njima samima. Zapad gubi na svim frontovima. I to je dobro. Ovakav Zapad i treba da izgubi. Da bismo svi mi dobili prostor za stvarni razvoj. Ovakvo razumevanje je od najveće važnosti za vođenje ispravne politike u Srbiji.
