Si Đinping u zmajevom gnezdu

Svako ko poveruje da Si Đinping ujutro ustane, popije čaj i doručkuje, pa počne da rešava pojedinačna pitanja 1.400.000.000 ljudi, spreman je i na teže gluposti, možda čak i na zločin.

Kinom je nemoguće upravljati iz jedne glave i fotelje. Stoga, u javnosti kreirana slika lidera – apsolutiste, koji je prigrabivši treći mandat postao neprikosnoveni gospodar života i smrti, pre predstavlja unutrašnju karikaturu uma koji gaji takvu ideju, nego stvarnog kineskog društva.

Koliko god evropskim ili američkim aršinima merili demokratski kapacitet i političke procese u Kini, dobijaćemo netačan rezultat.

Ono što dobijemo kao rezultat takvog merenja, možda bi bilo upotrebljivo za žučnu debatu ili medijsku kampanju, ali to nije Kina sama po sebi, niti ono što ona zaista želi svojim, uslovno rečeno najnovijim izborom.

Pitanje pozicioniranja Si Đinpinga kao lidera u jezgru ili glavnog lidera pokrenuto je pre oko sedam godina, na partijskom plenumu Centralnog komiteta Komunističke partije Kine. Do tada, ili do sada, takvi kineski lideri bili su Mao Cedung, Deng Sjaoping i Đijang Cemin.

Prirodno, nametnulo se pitanje: zbog čega je Kini upravo u vreme njenog najvećeg ekonomskog uzleta bilo potrebno uvođenje neformalne, ali u partijskim dokumentima prisutne "titule glavnog" lidera?

Odgovor na ovo pitanje, ukoliko biste pitali Kineze, glasi: bilo je neophodno radi održavanja stabilnosti i produbljivanja reforme.

Čim je 2016. oglašeno da Si Đinping postaje veliki lider, što je zapečaćeno ovog meseca na zasedanju Svekineskog narodnog kongresa, zapadni mediji su tu vest dočekali na nož. Bila je to klasična hladnoratovska reakcija, takoreći neka vrsta uslovnog medijskog refleksa.

Kineska državna i društvena moć sada se drugačije formatizuju

Odlukom da Sija pozicionira kao glavnog lidera, Kina se odlučila da, sasvim hegelijanski, državi da prednost u odnosu na zahuktale privatne i korporativne apetite. Odlučno je stavljeno do znanja da je kokoška, odnosno država, starija ma koliko tržišna cena jaja bila visoka.

Kako god revoluciju Sun Jatsena početkom prošlog veka ne možemo posmatrati kao klasičnu buržoasku revoluciju, kakve su viđane u Evropi, tako i današnji kineski politički sistem ne možemo precizno izmeriti pomenutim društvenim alatima demokratskog zapada.

Deng Sjaoping je kreirao i izveo ključne delove politike otvaranja zemlje, a da, pritom, nije bio ni šef države ni predsednik vlade (Državnog saveta). Sada se kineska državna i društvena moć drugačije formatizuju.

U trenutku kada je 2016. odlučeno da će Kina igrati na kartu zvanu Si Đinping, zemlja se nalazila na prekretnici koju je običan svet, naročito u Evropi, teško mogao da uvidi.

Na unutrašnjem planu, zemlja se tada još uvek prestrojavala sa ekonomije zasnovane na jeftinoj radnoj snazi i jeftinim proizvodima, ka ekonomiji novih tehnologija, znanja i većeg prinosa vrednosti.

Njen ekonomski rast je, prirodno, nominalno usporavao, ali se unutar Kine budio otpor naglo obogaćenih interesnih grupa koje su sve više i više želele moć, a to nešto "više" u kontekstu grabljenja moći lako je moglo državu skupo da košta.

Treći mandat je posledica međunarodnih okolnosti, takođe

Uz sve to, kako je 2016. primetio jedan od tamošnjih analitičara, Kina se suočavala i sa prevelikim industrijskim kapacitetima, velikim zagađenjem, neuravnoteženim razvojem, razlikama u prihodima i zaista velikim izazovima u oblasti socijalnih razlika i javnih usluga, a hiljade rana zadobijenih u terorističkim napadima separatista tek su počele da se vidaju.

Na međunarodnom planu, oko Kine su u vreme donošenja ove odluke bili regionalni sukobi, spolja potencirana pitanja Tibeta i Sinđanga, stalno provociranje nestabilnosti u Hongkongu, zatim tu su bile nacije sa sporijim ekonomijama, nestabilna tržišta, trgovinski protekcionizam, etnički sukobi, terorizam, geopolitička rivalstva i teritorijalni sporovi u Južnom i Istočnom kineskom moru, a danas je to još jače i intenzivnije američko prisustvo u Tajvanskom moreuzu i sutra u Japanu.

Povrh svega, država se unutar sebe nije suočavala samo sa naglo obogaćenim interesnim grupama, već i sa lokalnim zvaničnicima koji ne obavljaju valjano svoj posao i problemom ekonomskih elita koje migriraju.

Si je pokazao čvrstinu u obračunu sa korupcijom

Da na putu kineskih reformi nije bilo krupnih prepreka i da se kao ulog u toj igri jednom trenutku nije pojavila sama država, ovaj kongres bi verovatno drugačije izgledao.

Si Đinping je, posmatrano sa kineskog stanovišta, lider koji je pokazao čvrstinu u obračunu sa ogromnim sistemom korupcije i primanja mita, te nezakonitog sticanja ogromnih bogatstava na račun države. Sa druge strane, on je, postajući veliki lider, preuzeo odgovornost za uspešnu transformaciju zemlje.

Između stabilizacije zemlje, održivog produbljivanja reformi i borbe protiv korupcije, sa jedne, i demokratizacije sa druge strane, Kinezi su birali državu. U tome se ogleda zrelost njihovog političkog stava, ma koliko to šašavo izgledalo posmatrano sa Zapada.

Šta kažu kineske nekomunističke partije?

Da politički sistem moderne Kine nije u potpunosti vidljiv kroz binarni analitički i medijski kod, zaostao na Zapadu nakon završetka Hladnog rata, vidi se i po tome što ovde retko ko zna da u matičnom delu te zemlje, dakle bez ostrva Tajvan i specijalnih regiona Hongkong i Makao, deluje još osam "demokratskih" ili "nekomunističkih" političkih partija.

To su Revolucionarni komitet Kumintanga, druga po značaju politička organizacija u Kini, osnovana 1948. godine, Kineska seljačka i radnička demokratska stranka, osnovana 1930, pa Tajvanski demokratski savez, formiran 1947. godine. Zatim, Kineska demokratska liga, osnovana 1941. Slede Kineska demokratska nacionalna asocijacija i Kineska asocijacija za unapređenje demokratije, obe osnovane 1945. godine, pa partija "Džigung", osnovana 1925. i Udruženje trećeg septembra, osnovano 1946. godine.

Sve ove političke organizacije deluju u okviru političkog sistema matičnog dela Kine.

Pitanje kineskog višestranačja, međutim, nemoguće je posmatrati izvan konteksta formule "jedna zemlja - dva sistema".

Tako u Hongkongu postoji sedamdesetak, a u Makau tridesetak političkih organizacija.

Ostrvo Tajvan je tradicionalno uporište partije Kuomintang, a pored ove stranke kineskih nacionalista deluje još najmanje desetak stranaka.

Ali, vratimo se matičnom delu zemlje.

Stranka poklonila državi 178 miliona dolara

"Nekomunističke" ili "demokratske" političke stranke učestvuju u organima vlasti Svekineskog narodnog kongresa, u njegovom Stalnom komitetu i lokalnim narodnim kongresima sa mandatom od pet godina. Imaju nezavisan status i svaka uživa ugovorene političke slobode, pravo na organizacionu nezavisnost i ravnopravnost pred zakonom i druga prava određena ustavom.

Svekineska narodna savetodavna konferencija predstavlja najvažniju organizaciju međustranačke saradnje u kineskom političkom sistemu. Čine je predstavnici KP Kine i Ujedinjenog fronta koji okuplja "nekomunističke" predstavnike, ali i vanpartijske pojedince i ljude iz specijalnih autonomnih regiona, kao i Kineza iz rasejanja. Glavne funkcije Svekineske narodne savetodavne konferencije su političke konsulatacije, demokratski nadzor i učešće u upravljanju državnim poslovima.

Evo samo jednog, uslovno rečeno sporednog primera, koji ilustruje pristup državi, posmatrano iz ugla tih stranaka. He Vej, predsednik Centralnog komiteta Kineske seljačke i radničke demokratske stranke, za koju je karakteristično da ima veliki broj članova iz oblasti medicinskog sektora, rekao je da su njeni članovi u velikoj meri doprineli borbi nacije protiv epidemije koronavirusa, ali i još nešto.

Do kraja prošle godine, članovi ove “nekomunističke” stranke donirali su robu i materijal za kontrolu epidemije u vrednosti od 1,23 milijarde juana (178 miliona dolara).

Gde je naša harmonija?

Voleo bih da doživim da bilo koja partija ovde, ili bilo gde na Zapadu, ikada, državi donira bilo šta, a kamoli 178 miliona dolara ili svotu koja je proporcionalna ovoj u smislu veličine zemlje.

Pre nego što olako počnemo da sudimo o Kini i njenom sistemu, pa i trećem mandatu Si Đinpinga, prvo treba da se upoznamo makar sa osnovnim principima na kojima je zasnovana njena civilizacija. Sa principom harmonije, na primer.

Kako bi izgledala naša nacionalna harmonija, pa makar bila samo prost konsenzus o najširim političkim pitanjima, da li nje, harmonije, ima kod nas i da li će je među nama ikada biti?