Enigma Zogović i kućni Goli otok

Poznata televizijska serija "Nobelovac", posvećena Ivi Andriću, koja je svojevremeno (zaista) izazvala veliko interesovanje, vaskrsla je, makar za trenutak (prve dve epizode) jednog od najintrigantnijih aktera serije, Radovana Zogovića.

Televizijski povratak otpisanog jeretika (izopštili su ga njegovi komunistički drugovi 1948. godine), za ovdašnju (i sadašnju) televizijsku publiku (gotovo) zaboravljenog Zogovića, izazvao je, onako "nacrtanog", iznova žustra  i oprečna reagovanja. Kakva su ga, uostalom, uvek pratila.

Ko je i kakav je zaista bio čovek u jednom trenutku (neposredno posle rata) ogromne političke moći iako bez izvršne vlasti (član neprikosnovenog partijskog Agitpropa zadužen za kulturu) i toliko bitan za našeg nobelovca u prvim posleratnim mesecima?

Dvojak u svemu

Zogović je najčešće portretisan u krajnostima. Mogao bi da bude ilustrativan zapis koji je o njemu ostavio profesor univerziteta, pisac čuvene monografije o Vuku Stefanoviću Karadžiću i kultne knjige "Vidovdan i časni krst: ogled iz književne arheologije".

Podsećajući da su se mladi intelektualci levičarske orijentacije pred kraj tridesetih godina minulog veka sporili oko primata među pesnicima socijalne poezije i delili na "oskarovce" (Oskar Davičo) i "zogovićevce", Miodrag Popović kaže:

"Čudan čovek bio je Radovan Zogović. Pesnik i revolucionar u isto vreme. Znao je da ošine rečju, još više oštrim pogledom bojovnika, ali i da se razneži nad ljudskom sudbinom. Isključiv do krajnosti, umeo je da bude širok tamo gde se niko ne bi nadao. Dvojak u svemu: patrijarhalni heroj i proleterski revolucionar..."

U spomenutoj televizijskoj seriji je preteći opasan i zaštitnički odlučan. U isto vreme. Pripisuje mu se, na primer, opaska, koja je u atmosferi prevratničkih, revolucionarnih vremena, mogla zvučati kao preki sud: dok smo mi krvarili po šumama, on je (Andrić) mirno živeo i pisao u (okupiranom) Beogradu.

Činjenica je, međutim, da su Radovan Zogović i Milovan Đilas, podjednako revolucionarno rezolutni, snažno podržali velikog pisca: procenjeno je (i procenjivano) da je Andrić potrebniji novoj vlasti nego (možda) ona njemu.

Dramatičan prelom

U tih nekoliko godina, sve do, za Zogovića posebno dramatične, prelomne 1948. godine, odnos sa Andrićem prerastao je u (možda distancirano) druženje i prijateljstvo: nesklon kućnim posetama, Ivo je (ne prečesto) bivao u Radovanovom domu i za njegovim domaćinskim stolom.

Sve se promenilo kad je Zogović "raščinjen" i stavljen u (gotovo) hermetičku izolaciju.

U "Bilješci o Andriću" piše: "Od 6. septembra 1949. godine do početka jeseni 1950. nijedanput nijesam izišao iz dvorišta i kuće u kojoj sam stanovao. Tome je bilo mnogo razloga, a jedan od glavnih bio je što nijesam mogao da podnesem praćenje kome sam bio podvrgnut. Praćenje od same dvorišne kapije pa kud god da krenem – dva sprijeda, dva straga, u stopu, svaki s rukom u džepu."

Bivše prijatelje, drugove i poznanike, počeo je, kaže, da sreće na ulici tek kad je prinudno preseljen u Cvijićevu ulicu pa odlazio, ponekad, "da potraži vazduha na Kalemegdanu ili u Botaničkoj bašti…"

Hrabra Desanka

I tamo "nevidljiv" za sve njih iako su ga, pri slučajnim susretima, dobro videli. "Bivši drugovi, prijatelji, rođaci, znanci prestali su da se na ulici pozdravljaju sa mnom. Čak i sa (suprugom) Verom."

Posebno ga je, očigledno, bolelo što su "okretali glave" kad ga sretnu njegovi prijatelji, književnici i umetnici. Pogotovu kad je bio u pitanju upravo – Andrić.

Posećivala ga je jedino, i s njim se (demonstrativno) pojavljivala na ulici (hrabra) Desanka Maksimović. Isidora Sekulić, jedno vreme, pa je i ona odustala.

Javila mu se telefonom i preplašeno odsekla: "Gospodine Zogoviću, ja više neću dolaziti kod vas, mene su upisali u neku crnu knjigu!"

"Zapisničari" su bili revnosni, uvek budni i sve vreme prisutni, pred njegovim vratima, agenti Udbe…

Zla vremena učine da i veliki u nekim situacijama budu mali. Desanka bi i za njih smogla snage da "traži pomilovanje". Zogović ne.

Dejstvo jedne pesme

Najglasovitiji informbirovac nije, inače, zaglavio na Golom otoku (njegova dva brata jesu, stariji osuđen čak na deset godina robije (!) samo zbog toga što nisu hteli da ga se odreknu) ali je bio u "kućnom Golom otoku".

Ostaje enigma kako je to moglo da se dogodi. Pretpostavka da ga je spasla čuvena "Pjesma o biografiji druga Tita", spevana usred rata (1943) koja je očigledno (za to postoje svedočenja) veoma godila jedinom koji je mogao da donese takvu odluku: totalni bojkot umesto kamenog i pustog ostrva…

Da kao pesnik konačno izađe iz hermetičke izolacije i bojkota – posle punih petnaest godina! – Zogoviću je pomogao jedan drugi veliki pisac, s kojim je Radovan, uoči rata imao žestok obračun (čuveni "Sukob na književnoj levici") Miroslav Krleža.

Kad je 1965. godine čuo da je u Zagrebu pokrenut časopis "Forum", i da iza njega stoji Krleža, Zogović se, "posle dužeg kolebanja i premišljanja", osmelio da mu piše. I ponudi pesme za objavljivanje. Krleža ga je pozvao da "skokne" do Zagreba. I – krenulo je.

Sudbonosni dijalog

Ovoga puta je enigmu o tome kako je probijen bojkot i Zogoviću dozvoljeno da ponovo objavljuje, razrešio je sam Krleža. Njegovom "zapisivaču" i Ekermanu, Enesu Čengiću, ispričao je, a ovaj obelodanio u knjizi "Dnevnički zapisi: sa Krležom iz dana u dan" kako je s Titom imao, u pauzi Petog kongresa KPJ, sledeći razgovor:

Krleža: Imam Zogovićeve pjesme, većinom su izvanredne, ostale odlične, ali nitko neće da ih objavi… 

Tito: Neka Radovan ide k vragu. 

Krleža: Ali, poezija je dobra, ja bih je objavio u "Forumu" 

Tito: Pa objavite, ko vam brani… 

Led je probijen. Krleža tu nije stao. Rekao je Antoniju Isakoviću, direktoru "Prosvete": "Što ne objavite Zogovića."

Iz "Prosvete" su sutradan banuli u Radovanov stan. Dajte knjigu. Tako je štampana "Artikulisana riječ"…

Vreme čini (i učinilo je) svoje. Radovan Zogović se, istina sporo, vratio na javnu scenu po onome što ga najviše i najsnažnije određuje – kao pesnik. Sve ostalo će se polako pretvarati u fusnote njegove biografije. Iako će ostati da su neke od njih – izopštenje i godine totalnog bojkota – obeležile i njegov život i (uočljivom gorčinom) njegovo stvaralaštvo.

Objavljuju se, naime, prevashodno u Crnoj Gori (gde se upadljivo trude da ga, u prisvajanju, učine još "crnogorskijim") izabrana i sabrana dela, učestalije pišu studije i doktorske disertacije o Zogoviću.

Verujemo da će toga uskoro i više biti: ove godine se navršava četrdeset godina od pesnikove smrti a sledeće sto dvadeset godina od rođenja…