Zbog čega čovečanstvo ide Putem svile?

Retko ko se danas seća da je Hilari Klinton oktobra 2011. godine, zapravo, prva najavila razvojne i ekonomske projekte duž puteva svile. Mozak te u osnovi dobre ideje bio je nama dobro poznati direktor CIA Dejvid Petreus.

"Novi put svile", kako su novinari nazvali pomenutu američku inicijativu, trajao je jedno leto, odnosno do Petreusovog penzionisanja.

Inicijativa je politički i finansijski naglo presušila. Amerika je tada imala preča posla od finansiranja i izgradnje infrastrukture.

Desio joj se te godine "Vikiliks", jurila je i uklonila bivšeg saveznika Osamu bin Ladena. Evropska unija je spasavala Portugaliju i Grčku. Ubijen je Moamer el Gadafi i na kraju proglašen zvanični kraj spoljnog razaranja Iraka.

 Amerikanci za Kinom kasne i na domaćem terenu

 Kineski predsednik Si Đinping je dve godine kasnije, u Kazahstanu, obnarodovao da Kina pokreće izgradnju ekonomskih koridora duž puteva svile, odnosno inicijativu koju danas poznajemo kao "Pojas i put".

Deset godina kasnije, inicijativa "Pojas i put" obuhvata više od 150 zemalja. Ukupnu vrednost ulaganja nije lako izračunati, ali prema relevantnim izvorima ona je do leta ove godine dostigla vrednost od bilion dolara.

Sa druge strane, Amerikanci su tek pre dve godine, dakle deset godina nakon inicijative Hilari Klinton, uspeli da usvoje zakon (Infrastructure Investment and Jobs Act ) koji bi trebalo da omogući modernizaciju sopstvene zastarele i nedovoljne javne infrastrukture.

Poređenja radi, pomenimo da ukupna dužina pruga za vozove velikih brzina u Kini iznosi preko 40.000, a u SAD tek nešto više od 700 kilometara.

Kina uz ulaganja unapređuje i princip obostrano korisne saradnje

 U međuvremenu smo saznali za čitav niz globalnih i regionalnih inicijativa i projekata koje su najavljivale različite države i organizacije, uključujući tu i "Globalnu kapiju" Evropske unije, ali ni jedna od tih zamisli ostvarenjem ni blizu nije mogla da parira kineskom "Pojasu i putu".

Postavlja se pitanje: zbog čega?

Kina je uspostavila sistem koji omogućava mobilizaciju značajnog kapitala i u zemljama u razvoju nastupa unapređujući princip obostrano ili multilateralno korisne saradnje. Kina, takođe, podržava globalnu saradnju svih sa svima, pod uslovom da ta saradnja ne šteti Kini.

Na koncu, Kina se ne meša u unutrašnje političke prilike bilo koje zemlje, ne postavlja i ne smenjuje njihove predsednike i vlade.

Globalni zapad postavlja se, blago rečeno, suprotno.

Zapad ne poštuje princip obostrano korisne saradnje, ne poštuje međunarodno pravo onda kada mu to odgovara, čak ni svoje partnere i neprekidno se meša u njihove unutrašnje prilike i odnose. Sledstveno tome, Globalni zapad, takođe, kad god to može, smenjuje i postavlja tuđe nacionalne vlade.

 Globalni put na Divlji zapad

 Globalni zapad, ovoga puta pod firmom G20, ponudio je u Nju Delhiju pre koju nedelju svoj najnoviji projekat, nazvan "Put začina" (India-Middle East-Europe Economic Corridor – IMEC).

Projekat je predstavljen kao deo Partnerstva za ulaganje u globalnu infrastrukturu (Partnership for Global Infrastructure Investment – PGII) kojoj je prethodila inicijativa G7 nazvana B3W (Build Back Better World) u okviru koje je najavljivano ulaganje 40 biliona dolara u svetsku infrastrukturu.

Kako ta stvar sa globalnim inicijativama, u stvari, funkcioniše?

Čak i udružene sa saveznicima, SAD su do sada teško mobilisale privatni kapital za izgradnju infrastrukture. Štaviše, one do sada nisu bile u stanju ni da osmisle originalan naziv svog globalnog projekta.

Najnoviji, Put začina, simbolički treba da parira Putu svile, iako Put začina zapravo označava Pomorski put svile koji je deo "Pojasa i puta", što čitavu stvar čini smešnom.

Imajući ovo u vidu, SAD radije miniraju suparnika, u ovom slučaju Kinu, nego što su spremne da osmisle i sprovedu originalni razvojni koncept, uključujući tu i naziv, naravno ukoliko zanemarimo da putu na Divlji zapad u međunarodnim odnosima već prisustvujemo.

 Ništa bez ratnih brodova

 Evo primera. Procenivši da se "Pojas i put" usidrio u srcu Sredozemlja, u atinskoj luci Pirej i da se naziru projekti u drugim grčkim lukama i Italiji, SAD su izvršile pritisak na Grčku i Italiju.

Italija je popustila i napustila "Pojas i put". Kao Ahilove tetive "Pojasa i puta" pokazale su se, takođe, pribaltičke zemlje i Češka, a za očekivati je velike američke pritiske na Poljsku, Rumuniju i Bugarsku, kao i pojačane pritiske na našu zemlju, da se redom distanciraju od Kine.

Imajući u vidu ukupne okolnosti, u grčkom slučaju postupili su donekle drugačije.

Dok Kina luku Pirej i druge grčke luke u kojima je prisutan njen kapital vidi kao transportnu konekciju puteva svile sa jugoistočnom i centralnom Evropom, Amerikanci su Grcima ponudili drugačiji aranžman: da u saradnjui sa njima i Italijanima grade ratne brodove.

Evropska unija, čije su članice i Grčka i Italija, tu se malo ili nimalo pita, jer njenu inicijativu ("Globalnu kapiju") niko zapravo ne zarezuje ni za suvu šljivu.

Dok Kina na jugoistoku Evrope pokušava da učestvuje u projektima izgradnje, SAD pospešuju političke projekte razgradnje i destrukcije regiona. Od trgovine i infrastrukture važnije je negovanje tenzija i napetosti, kako bi vojno prisustvo SAD bilo opravdano, uključujući tu i vanredno "važnu" izgradnju ratnih brodova.

 Zašto je Kina dva koraka dalje?

Kako je lucidno primetila dr Nadia Helmi sa Beni Suef univerziteta u Egiptu, koja je analizirala interakcije globalnih iniicijativa, zemljama Evropske unije teško je da obezbede sredstva za finansiranje vlastitih infrastrukturnih projekata, a kamoli za ulaganja u globalnim razmerama.

Potpuno ista situacija je u SAD. Zemlja koja do sada sama sebi nije uspela da obezbedi kapital za izgradnju nove i obnovu zastarele infrastrukture, svetu decenijama obećava infrastrukturnu renesansu, ali isključivo kao kontratežu kineskom "Pojasu i putu".

Dok je to tako, Kina nema prevelikih razloga za brigu. Štaviše, ona je otišla dva koraka dalje: Peking bi pozdravio i pomogao svaku iskrenu i zdravu globalnu infrastrukturnu inicijativu Zapada.