Vojvodina zdravom razumu

Godina je 1984. i u učionici trećeg razreda Osnovne vaspitne obrazovne organizacije "Deseti oktobar", kako su se osnovne škole tada nazivale, istaknuta je zelena geografska karta SAP Vojvodine. Iznad karte je profana ikona, uvećana crno-bela fotografija Josipa Broza.

Tetris se tog leta tek bio pojavio u SSSR-u i još nismo znali za njega. Lihtenštajn je, kao poslednja evropska zemlja koja je to učinila, priznao ženama pravo glasa, Maradona je iz Barselone prešao u Napoli, a za kopiranje teksta još je upotrebljavan šapirograf.

Mark Zakeberg tek što se bio rodio.

Da je ikome od nas pao na pamet, internet bi, zajedno sa teleportacijom, umesto u svakodnevicu, bio svrstan u kategoriju čiste naučne fantastike.

Irak i Iran su ratovali već četiri godine, Ronald Regan je upravo postao predsednik SAD, Irska republikanska armija je izvela neuspešan atentat na Margaret Tačer, a dvojica sika su ubili Indiru Gandi.

Sve to zajedno bilo je u senci neuspeha naših fudbalera na Evropskom prvenstvu u Francuskoj.

Tu i tamo, neko bi se setio da je 1984. u simboličkom smislu godina Džordža Orvela, ali mojoj generaciji njegovo ime i delo, iz razumljivih razloga, tada nisu značili ništa.

Bili smo premladi da bismo ga čitali, ali je neko procenio da ipak nismo premladi za neke ozbiljne političke lekcije.

Prvo latinica, kao da je ćirilica varikina multietničnosti

Na časovima su nam sporadično govorili o bratstvu i jedinstvu, vojvođanskim partizanima i eksploataciji Vojvodine, te žitnice Evrope, od strane velikosrpske buržoazije.

Glavni grad pokrajine bio je Novi Sad. Pevali smo na časovima muzičkog obrazovanja o vojvođanskim partizanima. Učili smo prvo latinicu, jer smo, eto, višenacionalna sredina u kojoj je to pismo “tradicionalno”, kao da je ćirilica varikina multietničnosti.

Već tada nam je, sasvim orvelovski, objašnjeno da Vojvodina, u kojoj živimo i u čijim se okvirima formatizujemo kao ličnosti, istina, formalno jeste pokrajina u sastavu SR Srbije, ali da, takođe, ima i vlastite federalne prerogative, odnosno da je Vojvodina, takođe, konstitutivni deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Ta logička vratolomija diskreno nam je urezivana u svest.

Čekić kovačnice novih jugoslovenskih identiteta, čijem krešendu danas svedočimo u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, udarao je punom parom po našem dečjem umu. Konfederalni jugoslovenski sistem, uspostavljen 1974. godine, pokušavao je da nas uveri da se bitno razlikujemo od stanovnika centralne Srbije, odnosno da je SAP Vojvodina potpuno drugačiji entitet, dovoljan sam sebi unutar tadašnje de fakto konfederalne Jugoslavije.

Etnička šarolikost pokrajine i njen drugačiji istorijski put do 1918. godine institucionalno su, što je tada značilo i kroz medije, destilisani u novi, vojvođanski identitet. Drugih društveno-istorijskih “sirovina” za tako nešto nije bilo.

Umesto da se razlike uvažavaju i smanjuju, one su bile potencirane, kao da smo živeli u Austrougarskoj, a ne u Srbiji ili Jugoslaviji.

Da bi novi vojvođanski identitet bio uspostavljen i da bi u tadašnjoj perspektivi opstao, on je morao da bude u opoziciji prema “Srbiji”, baš kao što je to danas slučaj sa delovima crnogorskog ili nekadašnjeg muslimanskog, danas bošnjačkog naroda.

Zbog toga je autonomaški Novi Sad tada već decenijama bio u neprekidnoj svađi sa republičkim Beogradom.

Takozvani narcizmi malih razlika, impregnirani upornim negacijama istosti, koje često ishode u mržnju, postaju razorna snaga i na to se svakako računalo.

Ljudi su razumevali ili makar osećali šta je posredi

U ranu jesen pomenute godine, učiteljica nam je saopštila da će u nastavu biti uvedene radne sveske, neka vrsta dopunskih udžbenika. Ti dopunski udžbenici bili su u osnovi isti za sve, ali je njihova štampa na latinici za Vojvodinu znatno kasnila, a nastava je odmicala, pa mi je otac radne sveske, štampane ćirilicom za centralnu Srbiju, kupio u Beogradu gde su već bile u prodaji.

Koristili smo te ćiriličke primerke kupljene za mene, dok oni pokrajinski, štampani latinicom, kasnije nisu prispeli za sve. Iako su moji bili platili i te latiničke, ja sam ostao kod ćiriličkih izdanja, što je izazvalo simpatije kod učiteljice koje sam primetio i razumeo tek u zrelijem dobu.

Koliko god se tadašnji državni sistem, sa svojom pararepubličkom ispostavom u Novom Sadu potpuno otuđenom od Beograda, trudio da po školama u pokrajini zavede programe koji će, mic po mic, dozirano naglašavati i podsticati razlike unutar “šire” Srbije i time Jugoslavije, garnirane ideološkim bratstvom i jedinstvom – tek da se Vlasi ne dosete, to je ipak bio jalov posao.

Ljudi su razumevali ili makar nagonski osećali šta je posredi i tome su se protivili onoliko koliko su mogli ili smeli.

Licemerje – prva ozbiljna lekcija

Uprkos takvoj zvaničnoj politici, neki od nastavnika ipak su se drznuli i govorili da Srbi žive i u drugim republikama, odnosno da su odrednice Bosanac, Hercegovac, Ličanin, Kordunaš, Banijac, Dalmatinac isto što i Bačvanin, Šumadinac, Sremac, Mačvanin ili Moravac, da svi govorimo istim jezikom i da je “Gorski vijenac” jedan od stubova naše kulture.

Licemerna i na koncu besmislena formula “slaba Srbija – jaka Jugoslavija” i licemerje tobožnje izgradnje, očuvanja i razvoja Jugoslavije zasnovanih na njenoj unutrašnjoj fragmentaciji, a naročito političkom drobljenju stožernog južnoslovenskog nacionalnog korpusa, postalo je jedna od prvih ozbiljnih društvenih lekcija koje sam savladao.

Sa jedne strane su mi govorili o bratstvu i jedinstvu, a sa druge insistirali na razlikama, pronalazeći ili ih izmišljajući gde god su mogli, podstičući podmuklo svaki otklon od Beograda i centralne Srbije.

Da li pitanje statusa Vojvodine ostaje otvoreno?

Članak “Ako Srbija nije deo Jugoslavije, da li pitanje statusa Vojvodine ostaje otvoreno?”, objavljen nedavno u ovdašnjoj dnevnoj štampi, na trenutak me je ponovo vratio pred onu geografsku kartu SAP Vojvodine koju smo, kao učenici, takođe morali obavezno da posedujemo i u koju su sabijali našu svest.

Autor pomenutog teksta sebe razume, ili makar doživljava, kao neku vrstu niškog iseljenika u Vojvodinu.

Najznačajniji događaj u istoriji Vojvodine, po njemu, dogodio se 31. jula 1945. godine, kada je pokrajina konstituisana kao autonomija unutar federativne Srbije, jer je, kako autor svakako pogrešno primećuje, tada pokazala demokratski kapacitet i izborila pravo da suvereno odlučuje o svojoj sudbini kao deo federativne Srbije.

Zašto plebiscit naroda Bačke, Baranje, Banata i Srema, zajedno sa dve narodne skupštine (autor teksta pominje samo jednu) održane 1918. godine za autora tog teksta nemaju demokratski kapacitet, a jednopartijska skupština iz 1945. ima, za mene će verovatno ostati tajna, naročito zbog toga što sam imao priliku da bacim oko na originalne zapisnike plebiscita iz 1918. godine na području Subotice.

Kako Srbija više nije federativna jedinica Jugoslavije, autor se, pod opaskom fun fact, zapitao da li pitanje statusa Vojvodine, u tom slučaju, ostaje otvoreno, i to je ključni deo njegovog teksta koji preludira da bude provokativan, iako je pun kontradiktornosti.

Iako je u nastavku pitanje statusa Vojvodine, koje je sam pokrenuo, dodatno zabašurio podacima o referendumima koji su ovde održani i izjavom da Vojvodina, eto, ipak, ne treba da postane republika, već da bi, otprilike, Srbiju trebalo prepustiti Vojvodini, redakcija je tekst opremila tako da se čitanjem naslova jasno dovodi u pitanje status Vojvodine.

Pripadam ljudima koji smatraju da Srbija odista treba da se vrati tradicionalnoj radnoj i moralnoj solidnosti Šumadije, Srema ili Bačke, ali nikada ne bih rekao da se 1945. godine odlučivalo demokratski, naročito ne da je Vojvodina naša ulaznica u Evropu i ostale prigodne, ali isprazne fraze i besmislice.

Nove vlasti su nakon 1945. godine sprovele jeziv teror nad nekim od Bačvana, Banaćana i Sremaca. Od Vojvodine su otkinuli Baranju i zapadni Srem. Bunjevcima koji su masovno podržali prisajedinjenje Bačke, Banata i Baranje Srbiji (Sremci su održali zasebnu skupštinu) zabranili su da se izjašnjavaju kako oni žele i nametnuli su im obavezu da se izjašnjavaju kao etnički Hrvati.

Primedba autora teksta da je Vojvodina tada pronašla svoju dušu zbog toga je besmislena i predstavlja smešnu idealizaciju, jer je ona sve vreme i sve više i više, naročito od početka šezdesetih godina, polako ali sigurno, sistematski ekstrahovana iz političkog sistema Srbije.

Pritom se podrazumevalo da pripadnici manjina na području pokrajine ostanu to što jesu, a vojvođanski identitet bio je namenjen ekskluzivno Srbima.

Naročito kada nam se dogode ružne stvari, kao što su ratovi i ekonomska kriza, ali i inače, neki od nas rado idealizuju prošla vremena. Tako se i danas mogu sresti ljudi koji, čak sa dozom “nostalgije”, govore o Austrougarskoj kao uređenoj i srećnoj preteči Evropske unije, iako su se podanicii Habsburga glavom bez obzira razbežali iz te tamnice u senci vešala.

Politika odvajanja nikada nije imala podršku

Politika kreiranja vojvođanskog identiteta na severu zemlje raspršila se početkom ovog veka. Od Vojvođanske akademije nauka i umetnosti nije ostalo ništa. Ideje o federalizaciji Srbije, sedištu vojvođanske crkve u Sremskim Karlovcima i vojvođanskom jeziku takođe se nisu primile među samim Vojvođanima. Nisu ni stasale da budu postavljene kao ozbiljna tema političkog diskursa.

Upravo u mom gradu održana je, ukoliko se ne varam pre dvadesetak godina, poslednja velika konferencija autonomaša. Bilo je tužno gledati i slušati te poražene starce, dok reprodukuju svoje poslednje vlažne političke snove.

Na prvi pogled paradoksalno, najznačajniji otpor takvoj politici upravo je dolazio i dolazi iz redova starosedelačke srpske inteligencije, pa sporadično navođenje pojedinačnih primera naknadnih političkih protivnika ujedinjenja, čija su lična očekivanja od Beograda često bivala izneverena, nisu dovoljan argument za bilo kakvu ekstrakciju Vojvodine iz Srbije, pa bila ona za početak samo simbolička ili navedena pod sloganom fun fact.

Vojvodinu ne treba posmatrati turistički

Vojvodinu možemo da posmatramo folklorno-turistički, kao “mirnu Bačku”, uravnilovku koja smiruje živce, u kojoj su ljudi uglavnom pristojni, kao što je kroz riblji paprikaš doživljava autor pomenutog teksta, ali to je rajetinski malaksala idealizacija, kao kada bismo celu Španiju doživljavali kroz pucketanje kastanjetama i povike “ola”.

Ovde su se, u ne tako davnoj prošlosti, odigravali procesi razgradnje koji spolja nisu bili uočljivi, kao što je predočeni proces nametanja jedne nove svesti kroz pokrajinski obrazovni sistem.

Autonomaški Novi Sad, na koncu, nije stvorio ništa vredno, osim brojnih afera koje su ga potresale i debelog inertnog birokratskog aparata koji se urušio pod vlastitom nedelotvornom masom.

Opozicija prema Beogradu bila je jedina, a kako se pokazalo ipak nedovoljna svrha takvog njegovog postojanja.

Neko može “jogurt” revoluciju da osuđuje i da je povezuje sa ratovima koji su usledili, ali u srži tog pitanja ostaje jedna jedina, nesporna, činjenica: politika odvajanja od Srbije u samoj Vojvodini nikada nije imala većinsku podršku. Broj romantičara koji iz neznanja ili loše namere mešaju duh i estetiku bel epoka sa političkim sistemom Austrougarske uvek je bio mali i nedovoljan.

Stvarnost uvek dematuje svaku idealizaciju. Pančevo i čitav donji Banat upućeni su na Beograd, a čitav donji Srem pre na Šabac nego na Novi Sad. Više Subotičana svakog jutra auto-putem odlazi u Beograd, nego Užičana.

Što se tiče nas koji živimo u Vojvodini i koji u Niš ne odlazimo kao gosti, već naprotiv, a to svakako činimo bez bojazni (kompleksa?) da ćemo već svojom pojavom biti nepristojni ili nekoga povrediti, u stvarnosti počinje i u stvarnosti se završava priča o ustavnom položaju pokrajine.

Smeta nam jedino kada primetimo da neko pokrajinu, bespotrebno, pretvara u poligon indiferentnosti ili potencijalnih međunarodnih pritisaka na Beograd.

Dakle, jedina ispravna parola je: Vojvodina zdravom razumu, a ne institucionalnoj produkciji razlika. Za Vojvođane ne brinite, Vojvodina je još od 1918. godine njihova i kod kuće.