Jinbin, ili: Kako rakija povezuje ljude

Živeći svojevremeno u Pekingu, nadoknadio sam sve što sam kao zakleti nepušač propustio. Zagađenje vazduha trajalo bi danima.

Kulisa gradske svakodnevice bila je beličasta boja vazduha i jedva osetan miris industrijskog smrada.

Na vrhuncu zagađenja vazduha, odnekud bi se, konačno, pojavili oblaci. Za oko pola sata veselog pljuska, količina mikroskopskih čestica u vazduhu srozala bi se, recimo, sa jezivih 800 na svega desetak mikrograma po kubnom metru.

Grad bi tada poprimio svoju pravu svežinu i svoj pravi izgled.

Kako Kinezi kontrolišu klimu?

Zahvaljujući tim iznenadnim pljuskovima, među strancima u kineskoj prestonici kolale su najneverovatnije teorije (zavere) o kineskoj kontroli vremenskih uslova i same klime.

Verujem da su kineski lideri osmehom na krajičku usana dočekivali te urbane legende.

Bilo pa prošlo. Nisam u međuvremenu proveravao stanje svojih pluća, ali od poslednjih godina mog boravka u Kini zagađenje vazduha tamo je značajno smanjeno. U Pekingu je praktično iskorenjeno. Više skoro da ga nema.

Industrije koje su zagađivale vazduh ukinute su ili tehnološki značajno unapređene, a zelene tablice hibridnih i elektromobila na ulicama svih kineskih gradova uveliko potiskuju klasične plave koje su ostale oznaka klasičnih vozila sa motorima na unutrašnje sagorevanje.

U Kini je danas fora imati zelenu ekološku tablicu na automobilu.

Jinbin, priča o povezanosti

Jinbin je izuzetak od svakog pravila zagađenja vazduha.

U ovom neobičnom gradu obreo sam se zahvaljujući novinarskoj nagradi koju sam u Pekingu dobio ove godine. Mala grupa dobitnika imala je priliku da proteklih dana, nakon Trećeg foruma "Pojasa i puta", kroz neku vrstu nagradnog putovanja upozna Čengdu, Jinbin, Šendžen i Guangdžong.

Pre, tokom i nakon života u Kini, što zahvaljujući poslu, što privatno sa porodicom, obišao sam tridesetak kineskih gradova.

Desilo se da u Čengduu nisam nikada boravio, kao ni u Jinbou, a kroz Šendžen i Guangdžou sam samo prolazio u tranzitu.

Jinbin ima pet miliona stanovnika. Grad je smešten među brdima Sečuana, duž obala tri reke.

Sedište je čuvene distributivne kompanije "Biver" (dabar) koja je na dan naše posete premašila prihod od 10 milijardi juana (znatno više od milijardu dolara).

Tokom posete kompaniji, ljubazna dama iz menadžmenta pitala me je jesam li probao čuvene nudle iz njihovog grada.

Pomalo poznajem Kinu i znao sam za čuvene “Jinbin ženmijan” nudle. Štaviše, jeo sam ih u restoranu prethodnog dana.

Uz ogradu da verovatno nisu baš kao u restoranu, ali da su svakako ukusne, ljubazno mi je poklonila pakovanje instant nudli "Jinbin ženmijan" koje sam, potom, slučajno zaboravio u sali u kojoj su nas ugostili šefovi kompanije.

Dva dana kasnije, u hotelu u Guangdžou, isporuka posredstvom "Bivera" dostavila mi je veliku kutiju sa nudlama kakve sam zaboravio kod njih.

Umesto jednog, bilo je šest pakovanja. Podelio sam ga sa kolegama.

Svima u Jinbinu, naime, bilo je veoma važno da prikažu moć povezanosti među ljudima, pa makar i posredstvom komercijalnih kanala kakav je "Biver".

Kulturološki šok

U ogromnim pogonima destilerije "Vulijanđe" u Jinbinu proizvode čuvenu kinesku rakiju zvanu bajđo.

Gigantski proizvodni krug krasi kanal sa pagodom, a tu je i tehnološki centar u kome buke bajđa proveravaju isključivo dame. Tom prilikom, one na sebe ne smeju da nanose šminku, niti bilo koji drugi miris.

Prvi put sam pomislio da bih mogao da se bavim drugim poslom, ali je bilo očigledno da ne ispunjavam ključni uslov, pa sam se pomirio sa trenutno uzdrmanom sudbinom novinara.

Za razliku od ostalih destilerija, koje bajđo peku uglavnom od sirka, u Jinbinu ga proizvode fermentirajući kombinovano sirak, pirinač, naročito njegov gluten, pšenicu i kukuruz. Džibra (ukoliko uopšte tako mogu da kažem, jer je prilično suva za naše prilike) meša se i pokriva, da na betonu mamutske proizvodne hale odleži ne manje od 49 dana.

Oko nas je ogroman broj takvih gomila. Tu su i radnici koji goli do pola, u snažnim isparenjima, lopatama mešaju sastojke.

Nakon najmanje 49 dana, proizvodni proces može da počne, uz upotrebu klasičnog postupka pečenja rakije.

Bajđo iz Jinbina ima "jačinu" od četrdesetak do čak 72 odsto alkohola.

Faruka i mene pitaju želimo li da probamo najjači. Upozoravaju nas da otpijemo samo malo, praktično da liznemo sadržaj čašice.

Brat Faruk, koji za sebe kaže da je liberalni musliman, i ja ispijamo sve na iskap i molimo ih da dospu još dva puta.

Još pamtim izraze lica oko nas. Bili smo, bez imalo preterivanja, potpuni kulturološki šok.

Posle smo se fotografisali ispred ogromne flaše bajđa, visoke pedesetak metara. Izgledalo mi je da sam unutar kineske verzije "Poseban tretman".

Nedostajalo je da Bata Stojković uskoči u flašu.

Uveče, na svečanom prijemu u našu čast, domaćini nam, pretpremijerno, prikazuju svoj adut za globalno tržište.

Rakija povezuje ljude

Posmatrano sa evropskog šanka, bajđo ima netipično izražen buke.

U Jinbinu su se zbog toga dosetili da od njega naprave neku vrstu koktela. Flaširaće bajđo koktel sa primesom ukusa limuna, jačine desetak ili petnaest odsto.

Za večerom smo probali taj novi adut, ali smo se Faruk i ja brzo vratili klasičnim varijantama.

Prilikom obraćanja celom skupu, a bilo nas je ukupno četrdesetak novinara i domaćina okupljenih oko stola napravljenog svojevremeno za potrebe posete Đijang Cemina ovom gradu, rekao sam da mi kod kuće kažemo da rakija povezuje ljude. Ukoliko ostane u okvirima kulturnog nasleđa, dodao sam taktično.

Domaćini su odgovorili da i oni žele da bajđo povezuje ljude sa Jinbinom i kineskom kulturom duž puteva svile, kao što ih "Biver" povezuje sa ekonomijom.

Faruk je samo namignuo.

Prilikom povratka u hotel, dan uoči odlaska u Guangdžou, ništa nismo primetili u vazduhu.