No Gun Ri – masovna likvidacija žena i dece bez odgovornosti i kazne za SAD
Američki zvaničnici zaključili su da su pripadnici Sedme konjičke regimente u korejsku nejač pucali neobučeni i iz straha, samo da bi pola veka nakon teškog zločina SAD izbegle krivičnu odgovornost svojih vojnika
Južnokorejsko selo No Gun Ri (u novije vreme Nogeun-ri) nije imalo puno sreće tokom svoje hiljadugodišnje istorije. Selo je u 16. stoleću opustošio japanski šogun po imenu Hidejoši. Sredinom 20. veka, No Gun Ri postao je poprište još jednog teškog zločina.
Pripadnici Sedme konjičke regimente američke vojske svirepo su u njemu likvidirali nekoliko stotina žena i dece, zajedno sa izvesnim brojem staraca. Zločin se odigrao od 26. do 29. jula 1950. godine, nedaleko od nadvožnjaka u pomenutom selu.
O zločinu američkih trupa institucionalno se ćutalo sve do samog kraja prošlog i početka ovog milenijuma, a do danas zbog ovog zločina niko nije odgovarao, ni krivično ni moralno.
Amerikanci su u svom izveštaju iz 2001. (Department od the Army Inspector General: No Gun Ri Review) saopštili da ne mogu da utvrde broj ubijenih u "incidentu", kako su nazvali masakr nad decom, ženama i starcima u No Gun Riju.
Prema istom izvoru, Korejci su utvrdili da je u No Gun Riju likvidirano ili povređeno najmanje 248 osoba, od čega je, prema drugim izvorima, ubijenih ili nestalih bilo 163, ali je posebno naglašeno da taj broj nikada nije potvrđen.
Američki vojnici u decu i žene pucali iz "straha"
U pomenutom zaključku generalnog inspektorata američke vojske navedeno je da su 1950. korejski civili bili "uhvaćeni" između povlačenja i napada američkih snaga na neprijatelja.
"Kao rezultat američkih akcija tokom Korejskog rata u poslednjoj nedelji jula 1950. godine, korejski civili su ubijeni i povređeni u blizini No Gun Rija. Američki tim za uvid (u ovaj događaj, nap. aut) nije utvrdio da su se smrtni slučajevi i povrede Korejaca dogodili upravo onako kako je opisano u korejskom izveštaju. Da bismo procenili ove događaje, neophodno je podsetiti se okolnosti tog perioda", navedeno je u izveštaju američkog vojnog inspektorata.
U zaključku pomenutog izveštaja navedeno je da je američkim snagama, koje su se nalazile na okupacionoj dužnosti u Japanu, a koje su, kako je doslovno navedeno, uglavnom bile bez obuke i iskustva u borbi, iznenada naređeno da se pridruže snagama Republike Koreje u odbrani od odlučujućeg napada dobro naoružanih i dobro obučenih snaga današnje Severne Koreje "koje koriste i konvencionalnu i gerilsku taktiku ratovanja".
"Američke trupe su morale da napuštaju položaj za položajem. U nedelji koja je počela 25. jula 1950. godine, Prva konjička divizija, povlačeći se iz Jongdonga prema reci Naktong, prošla je kroz blizinu No Gun Rija. Ranije su putevi i staze u Južnoj Koreji bili zagušeni civilima koji su bežali na jug. Prerušeni vojnici Narodne armije Severne Koreje su se pomešali sa ovim izbeglicama. Komandanti (snaga) SAD i Republike Koreje objavili su politiku osmišljenu da ograniče pretnju od infiltriranja severnokorejskih snaga, kako bi zaštitili američke snage od napada iz pozadine i sprečili civile da ometaju protok zaliha i trupa. Policija Republike Koreje trebalo je da kontroliše i striktno ograničava kretanje nedužnih izbeglica", navedeno je u izveštaju američkog vojnog inspektorata.
"U takvim okolnostima, a posebno imajući u vidu činjenicu da su mnogim američkim vojnicima nedostajali oficiri i podoficiri sa iskustvom u borbi, neki vojnici su možda pucali iz straha kao odgovor na uočenu neprijateljsku pretnju, ne uzimajući u obzir mogućnost da bi mogli da pucaju na korejske civile."
Ni dokumentacioni dokazi, ni izjave američkih veterana koje je pregledao američki tim za uvid ne podržavaju hipotezu o namernom ubijanju korejskih civila.
"Ono što je zadesilo civile u blizini No Gun Rija krajem jula 1950. godine bila je tragična i duboko žalosna pratnja rata koji je nametnut nepripremljenim snagama SAD i Republike Koreje", naveli su Amerikanci u izveštaju sačinjenom više od pola veka nakon masakra žena, dece i staraca u No Gun Riju.
Da li je u Koreji počinjen genocid?
Za zločin u No Gun Riju ništa se nije znalo sve do godine u kojoj je bombardovana naša zemlja. Asošijeted pres je 29. septembra te godine objavio izveštaj o ovom zločinu koji je njegovoj ekipi izveštača (Sang-hun Čoe, Čarls Hanli, Marta mendoza i Rendi Heršaft) doneo Pulicerovu nagradu.
Deo izveštaja Asošijeted presa, koji se poziva na vojna dokumenta sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, sadrži, kako je navedeno u izveštajima, implikacije otvorenih i namernih ratnih zločina, koje je odobravala, ako ne i naredila američka vojska.
Tek ovaj izveštaj Asošijeted presa izazvao je kakve-takve istrage ovog zločina u SAD i Južnoj Koreji koja je njihov saveznik.
Svedoci i rođaci pobijene nejači, koji su u početku pokušali da podnesu zahteve i dobiju makar odštetu, ućutkani su bili odmah, a mnogi su pomrli tokom pola veka tišine o ovom stravičnom zločinu.
Preživeli su tvrdili da je u masakru ubijeno najmanje četiri stotine žena, dece i staraca.
Ekipa Asošijeted presa, koja je prva došla do izjava i dokaza o počinjenom zločinu, uspela je u tome zahvaljujući, pre svih, Čung Eun-jongu, bivšem južnokorejskom policajcu, čija je poluvekovna borba za pravdu na kraju donekle uspela.
Dvoje Čung Eun-jongove dece američki vojnici likvidirali su u No Gun Riju. Čung Eun-jong umro je pre deset godina, u 91. godini.
Otprilike od tada traju napori južnokorejskih naučnika, intelektualaca, novinara i ostalih da ukažu na zločine počinjene tokom Korejskog rata, o kojima se i danas ćuti.
O tome svedoči naučni rad Kim Dong-čuna (Beneath the Tip of the Iceberg: Problems in Historical Clarification of the Korean War).
"Kada uzmemo u obzir da su čak i demokratske zemlje sahranile svoje ratne zločine i da moć SAD i dalje dominira svetom, čini se da će potpuno istorijsko razjašnjenje ratnih zločina u Koreji biti teško. Međutim, zbog novih incidenata genocida u mestima kao što su Bosna, Kosovo i Ruanda, nova osetljivost prema masakrima je dobila zamah. Vreme je da razgovaramo o tome kako ratni masakri uništavaju čovečanstvo, a da ne govorimo o pravdi i demokratiji. Moralni i psihijatrijski slom pojedinaca može ostati jedan od najskupljih posledica rata. Shodno tome, nemogućnost prihvatanja odgovornosti za ratne zločine u Korejskom ratu odvratiće razvoj demokratije i pravde na Korejskom poluostrvu. Ne možemo stvoriti zaštitne mehanizme za odbranu tih prava kada su ugrožena. Naročito u Koreji, gde prestupnici ne samo da su izbegli kaznu, već su bili i preuzeli vlast i legitimisali zločine protiv čovečnosti u ime nacionalne bezbednosti, poštovanje ljudskih prava je još uvek daleko od široko rasprostranjenog", naveo je Kim Donk-čun.
Brutalna egzekucija nekoliko stotina dece, žena i staraca verovatno po definiciji nije genocid, ali u vreme kada zločin streljanja muslimanskih zarobljenika u Srebrenici postaje centralno pitanje geopolitičke akcije Kolektivnog zapada u Evropi i svetu, primer No Gun Rija svedoči o stepenu stvarne moralne zainteresovanosti zvaničnih SAD o vlastitim zločinima, po užasu stradanja ne tako dalekim od zločina u Srebrenici, a po strukturi žrtava možda i gorim.
Sila koja je više od pola veka ćutala o obračunu vlastitih vojnika sa ženama, decom i starcima, bila je sramno sakrivena iza oznake tajnosti vlastitih dokumenata o vlastitim teškim zločinima, u ovom slučaju likvidacijom dece, žena i staraca, koje je sa svetom podelila tek pola veka kasnije.
Kada su dokumenti obelodanjeni, a svedoci konačno progovorili o No Gun Riju, SAD su hladnokrvno saopštile da su decu, žene i starce u No Gun Riju likvidirale uplašene neobučene trupe, iako postoji niz jasnih indikacija o mogućem postojanju naređenja za ovaj zločin.
Sila takvog moralnog kapaciteta, a No Gun Ri je detalj iz njene istirije, ne bi trebalo makar drugima da drži vrlo teške lekcije iz istorijske ispravnosti, odgovornosti pokajanja.
