Svet
Kako je Vang pobedila NATO
Priča o četvrtoj novinarki iz bombardovane kineske ambasade
Koleginicu Vang Džimin upoznao sam u redakciji Kineskog međunarodnog radija u Pekingu 2008. godine.
Baš kao što joj prezime znači u kineskoj tradiciji, bila je to pametna, obrazovana i originalna osoba.
Radili smo potom zajedno, od 2012. do 2016, odnosno 2017. godine, kada je Vang otišla u penziju, a ja se vratio iz Pekinga u Srbiju.
Vang Džimin trebalo je da bude četvrta novinarska žrtva bombardovanja ambasade NR Kine u Beogradu, 7. maja 1999. godine.
Te večeri, kako mi je pričala, Vang se predomišljala da li da ode u ambasadu na uobičajeno okupljanje i druženje sa kolegama i zemljacima.
U toku je bio prljav rat u kom Kinezi nisu učestvovali, ali su i te kako osećali njegovu vatrenu beogradsku svakodnevicu i nepravdu.
Vang je te večeri ipak odlučila da ostane u svom beogradskom stanu.
Svi u Beogradu, a naročito stanovnici zgrada oko tadašnje kineske ambasade na Novom Beogradu, smatrali su da je postojanje ambasade u njihovom kraju neka vrsta garancije da se njihovi blokovi neće naći pod NATO bombama.
Ostanak u stanu računao se kao veći rizik od boravka u ekstrateritorijalnoj oazi Kine usred Srbije.
Nažalost, procene CIA i američke vojske nije bio baš u skladu sa međunarodnim konvencijama. Bombarder B-2 izručio je te noći pet bombi koje su odnele živote troje kolega, povredile desetine kineskih državljana i razorile zgradu ambasade na čijem se mestu danas nalazi Kineski kulturni centar.
Za Vang je ovo bila verovatno najteža noć u karijeri. Pa ipak, za toliko goidna u Pekingu nisam je nikada čuo da o bombardovanju kineske ambasade i pogibiji kolega govori sa mržnjom. U njenim očima bilo je puno tipično kineske, konfučijanske trpeljivosti, neophodne da se stvarnost razume do kraja i podnese onda kada treba, ali i ljubavi prema mladim kolegama o kojima se uoči penzije naročito starala savetima i diskretnim korekcijama njihovih priloga.
Na dan kada je Vang pre tačno sedam godina otišla u penziju, zajedno smo otišli do malog muzeja Kineskog međunarodnog radija na prvom spratu zgrade radija.
Otišli smo do malog radijskog muzeja koji čuva zvučnike posredstvom kojih je Mao Cedung 1. oktobra 1949. godine obnarodovao osnivanje NR Kine.
Rekao sam joj da bi, ukoliko ode u lokalni arhiv u mom gradu, lako mogla da vidi preciznu mapu pogodaka savezničke avijacije koja je 1944. godine izručila tovare bombi na rezidencijalni kvart u kom je koju godinu pre rođen pisac Danilo Kiš. Na mapi je precizno prikazan pogodak bombe tačno na mestu gde će desetak godina kasnije nići zgrada u kojoj danas živim.
"Može se reći da su Vas promašili u prostoru, a mene, i u vremenu i u prostoru", rekao sam joj.
Vang je nosilac nekoliko značajnih kineskih priznanja i bila je proglašena za najbolju novinarku u Kini.
Kada ne bi radila, a posao je honorarno nastavila i nakon odlaska u penziju, u meri u kojoj joj to odgovara, jer se Kinezi svojih kvalitetnih ljudi ne odriču tako lako, pričala mi je o Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji, našim tadašnjim odnosima sa Kinom.
Slika načinjena u malom muzeju Kineskog međunarodnog radija, ispred istorijskog zvučnika čiji eho do nas ponovo stiže ovih dana, podseća nas da Kina nikada neće zaboraviti ubistva svojih novinara, ranjavanje desetina svojih diplomatskih službenika i razaranje zgrade svoje ambasade, ali da će, umesto srdžbe, nasilja i besa, na ovakvim mestima smrti i razaranja uvek sejati zrna kulture, obrazovanja i međusobnog razumevanja, baš kao što to u kineskoj tradiciji znači ime moje drage koleginice: pametna, obrazovana i originalna.
