Gde je opet omanuo Danijel Frid i zašto "Kosovo" nije država

Prvi zadatak svake vlade u Prištini treba da bude dobrobit svih kosovskih građana, još posebno obezbeđivanje mesta za "Kosovo u Evropi", istakao je nedavno američki diplomata u penziji koji je skoro 40 godina radio na visokim državnim pozicijama pod mnogim američkim predsednicima, od Bila Klintona do Baraka Obame. "Petnaest godina nakon proglašenja nezavisnosti, (Kurtijeva) vlada mora da shvati da je njen primarni zadatak razvoj zemlje, a ne neke ranije teme, jer je 'Kosovo' sada država, a ne pitanje ili težnja", ocenio je Frid u ekskluzivnom intervjuu za "Albanijan post".

Frid, kojeg kolege opisuju kao pragmatičara, a poznat je i kao "stručnjak za Rusiju", naravno, greši. To nije neobično jer je pogrešno odlučivao tokom većeg dela svoje karijere podržavajući američke intervencije širom sveta koje su se mahom završavale katastrofalno.

Imam i lična sećanja na Frida – upoznao sam ga na "predbožićnoj" večeri u američkoj rezidenciji u Ljubljani decembra 2007. godine u probranom krugu urednika spoljnopolitičkih redakcija najvećih slovenačkih medija, ni dva meseca uoči proglašenja nezavisnosti u Prištini. Frid je tada iz Bele kuće doneo spisak zadataka koje je slovenački politički vrh na mestu predsedavajućeg Evropskoj uniji od 1. januara 2008. trebalo da realizuje po pitanju "nezavisnosti" južne srpske pokrajine.

Vašington je sve isplanirao do tančina: proglašenje nezavisnosti bi se obznanilo na lukavo izabran dan u sedmici – nedelju! – kako Savet bezbednosti UN ne bi mogao da se sastane, a Rusija blagovremeno reaguje. Pa dok bi se Savet bezbednosti pribrao – mnoge zemlje bi pod američkom dirigentskom palicom već priznale "državu Kosovo" i tim činom bi se "promenile i činjenice na terenu", bio je (samo)uveren Frid, ubeđen da će i generalni sekretar UN pritisnut silom događaja morati da aminuje "novu državu".

Potom je isplivala i sporna diplomatska depeša, sastavljena u Vašingtonu, a u kojoj je Stejt department do detalja nabrojao zadatke koje Slovenija, kao predsedavajuća EU, mora da obavi kako bi se Kosovo i Metohija otcepilo od Srbije. Raskrinkavanje tog diplomatskog komplota i takozvane "vašingtonske depeše" u jednom ljubljanskom mediju i beogradskoj "Politici" početkom 2008. izazvalo je pravu diplomatsku buru, ne samo u regionu. Za to otkriće smo oboje autora članaka u kojima smo razotkrili pozadinu te spletke – supruga Svetlana Vasović, kao i potpisnik ovih redova – ubrzo od poslodavaca "nagrađeni" nezakonitim otkazima...

A što se samog Frida tiče, iskoristio sam priliku da ga tokom te bizarne decembarske večere propitam o planovima Bele kuće za Balkan. On je već tada, potkraj 2007, opisivao nezavisnost južne srpske pokrajine kao gotovu stvar, kao nešto što je samo pitanje vremena. Upitao sam ga kako je moguće da u nekim drugim slučajevima, poput Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Amerika brani njihov "teritorijalni integritet", dok, kada je u pitanju Srbija, podržava separatizam i jednostranu secesiju?

Frid takvo pitanje nije očekivao niti mu se dopalo, pa je vrludao sa odgovorom, a sve njegove teze su se svele na istu frazu – da je "Kosovo poseban slučaj". Sui generis.

Kada se dotakao Bosne i Hercegovine, postao je neprijatno glasan dok je ljutito objašnjavao da u Stejt departmentu imaju mnogo informacija o Miloradu Dodiku u kome je Frid video izvor svih problema u BiH. Autoritarnim glasom je uveravao sve prisutne da je vođa Republike Srpske "korumpiran i da je samo pitanje vremena kada će sve procuriti u javnost". Danas znamo da je Vašington taj "ubojiti" Fridov argument lansirao tek nedavno, što se čini iznenađujućim uspehom – ali za Dodika...

A povodom Fridove teze da je Kosovo "poseban slučaj", ta ionako nije bila uverljiva, što sam mu odmah i rekao. Bilo je, naime, sasvim jasno da Amerika i druge zemlje koje bi pristale da priznaju južnu srpsku pokrajinu kao posebnu državu time legalizovale međunarodni delikt.

"Ćaskanje" sa Fridom me je podstaklo da sve to jasno napišem i u ljubljanskom listu u kome sam bio urednik. Ubrzo nakon toga je okončan moj, ne samo urednički nego i novinarski put u mediju lakejski podatnom zapadnim centrima moći.

Jer cenzura je u liberalnim društvima tzv. Zapada – kadrovska. Urednicima se ne govori na sva zvona šta da rade i pišu, ali "pametni urednici" sami znaju šta je dopušteno, a šta ne. Oni koji odbijaju da se pokore – nisu više urednici. Ni novinari. Što ne može da umanji činjenicu da su Slovenija i druge članice EU, većina zapadnih zemalja, vašingtonskih vazala, priznavanjem vlasti u Prištini i pripisivanjem državnosti "Kosovu" izazvale situaciju koja je narušila svetski mir.

I u zapadnim medijima smo novinari, doduše, retki, već tada upozoravali da to znači podrivanje međunarodnog poretka i da će sve to dovesti do promena na terenu od strane drugih sila koje će iskoristiti presedan. Iste godine je izbio rat u Gruziji. Danas se u Ukrajini vodi rat.

I posle više od petnaest godina od trenutka kada su prištinske institucije proglasile nezavisnost, nema sumnje da bivši američki diplomata Danijel Frid još uvek živi u zabludi i greši, jer prenebregava važnu činjenicu: bez srpskog priznanja "nezavisnosti" proglašene 2008, entitet pod nazivom "Kosovo" ne može biti legalizovan kao država. Ni u konsultativnom mišljenju Međunarodnog suda pravde u Hagu o proglašenju nezavisnosti nigde ne piše da je "Kosovo" već država, niti je sud – kako se obično pogrešno tumači – odlučio da južna srpska pokrajina može da se otcepi od Srbije. Uz to je na strani argumenata Srbije i međunarodna praksa.

Praksa država u vezi sa jednostranim otcepljenjima razlikuje primere "kolonijalnih teritorija" o kojima govore XI i XII poglavlje Povelje UN kao o slučajevima "spoljnog samoopredeljenja", i primere "otcepljenja van kolonijalnog konteksta". Prva su dozvoljena, a druga – samo uz saglasnost matične države.

Priznanje otcepljenja južne srpske pokrajine - međunarodno delikt 

To potvrđuju i slučajevi Katalonije i Škotske. Norman Pič, nemački profesor politikologije i javnog prava, u to vreme i poslanik u Bundestagu, odlučno se 2008. godine odazvao na propagandne tvrdnje Vašingtona i Brisela da "zemlje koje su priznale Kosovo nisu učinile ništa loše". Profesor Pič je upozorio da je poštovanje teritorijalnog integriteta obaveza svih zemalja u skladu sa članom 2 Povelje UN, te je "odvajanje Kosova od Srbije moguće isključivo u dogovoru sa Srbijom". Priznanje otcepljenja južne srpske pokrajine je stoga međunarodni delikt koji je u suprotnosti i sa principima EU koja nije priznala secesiju Severnog Kipra, niti otcepljenje kurdskih regija, a uz to je odbacila iste težnje Baskijaca i Katalonaca.

Nezakonito priznanje "Kosova" imaće, upozorio je Pič još pre deceniju i po, "za države koje su u NATO savezu ozbiljne posledice po kredibilitet i veru u miroljubivost njihove politike" jer su još "1999. godine kršeći međunarodno pravo bombardovale Jugoslaviju, a sada zahtevaju novo uređenje (Balkana) čime se ponovo prezire međunarodno pravo... Ponovljeno kršenje međunarodnog prava vodi u njegovo slabljenje i ima loše posledice po rešavanje drugih otvorenih sukoba." Napad članica NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju predstavlja i primer teškog kršenja kogentne norme (jus cogens), a rezultat je bilo jednostrano otcepljenje dela Srbije koje su članice NATO-a, iste one koje su izvršile agresiju – prve priznale.

Priznanje neke države nije dozvoljeno ako je sam proces stvaranja zemlje na bilo koji način suprotan normi jus cogens ili fundamentalnim normama međunarodnog prava. To je jedan od najvećih problema za stvaranje "Kosova" kao države. Jedan od neophodnih uslova za stvaranje države jeste zakonitost njenog nastanka. U osnovi, to znači da se "...država ne može stvoriti kršenjem međunarodnog prava".

U 19. veku je možda bilo dovoljno da se entitet otcepi silom i stekne priznanje drugih država. Danas to nije dovoljno. S tim u vezi je istorijski najvažnija Stimsonova doktrina koja odbija da prizna marionetske države i teritorijalnu dobit osvojenu silom. Ti principi su aktuelni i dan-danas. Običajno pravo, mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu i važeće odredbe međunarodnih konvencija potvrđuju da povrede koje bi imale karakter kršenja jus cogensa, dakle osnovnih normi međunarodnog prava, vode u nezakonitost "postojanja" neke države.

Zato južnu srpsku pokrajinu ne možemo smatrati nezavisnom državom jer taj entitet i dalje formalno kontrolišu UNMIK, Kfor, Euleks i specijalni predstavnik generalnog sekretara UN, a povrh svega nema ni priznanja Srbije ni posle 15 godina otkako je Priština proglasila "nezavisnost". Što ne smeta Fridu da i dalje greši; tačno je da Priština ima upravu odvojenu od Beograda, ali Kosovo i Metohija nije nezavisna država.