Zašto stvarna opasnost preti od ljudske, a ne veštačke inteligencije
Na Svetskom medijskom samitu nismo zaboravili ni na kolege koje su poginule na zadatku, u sukobima širom sveta - minutom ćutanja smo im odali počast u Guangdžuu. Tom prilikom sam podsetio da treba odati počast i živima, onim novinarima koji se bore za život i pravdu
Više od 450 novinara, predstavnika i istraživača medija, stručnjaka iz celog sveta, okupilo se proteklih dana u glavnom gradu provincije Guangdžu na petom Svetskom medijskom forumu (World Media Forum – WMS). Ovogodišnji skup je održan pod sloganom "Jačanje poverenja, podsticanje razvoja medija" uz primetno odsustvo velikih novinskih kuća iz većine evropskih zemalja i SAD, ako izuzmemo agencije poput Rojtersa, AP i AFP. Nije bilo ni kolega iz regiona Zapadnog Balkana osim Igora Albogetija, "glodura" hrvatskog Ekspresa. To je bio ujedno znak da "kineski medijski forum" zbog stereotipa i geopolitičkih kalkulacija zaobilaze zapadne novinske kuće.
Rasprave su se vrtele oko dve teme; prva je bila opasnost veštačke inteligencije koja vreba na novinarstvo, a drugu su nametnuli probrani gosti sa Zapada za koje je najveći problem (zapadnog) novinarstva što im, prema istraživanjima javnog mnenja - javnost sve manje veruje. Tako smo dva dana slušali žalopojke šefova AP, AFP i Rojtersa zbog sve "skromnijeg uticaja vodećih zapadnih medija", navodno ugroženih zbog "širenja lažnih vesti" (kao da prisutni u dvorani ne znamo da su lažne vesti te iste agencije širile na primer protiv Trampa u Americi uz asistenciju FBI, te da ih i same uspešno šire kada žele da odvrate publiku od novinarskih otkrića koja mogu naštetiti vladajućoj eliti).
Pritisak mi je definitivno podigla Sju Bruks, šefica razvoja proizvoda i strategije u novinskoj agenciji Rojters. Bruksova je u svom obraćanju na WMS sa podijuma širila uverenje da će veštačka inteligencija učiniti novinarstvo efikasnijim, a onda je podvukla borbu protiv "širenja lažnih vesti i dezinformacija uz brigu za zaštitu intelektualne svojine i etičke aspekte u novinarstvu". Kasnije smo se ponovo sreli u liftu i nisam mogao a da je ne upitam, kada je već govorila o etici, zašto niko u njenom mediju ni rečju ne pominje tragičnu sudbinu Džulijana Asanža? Histerično se nasmejala – i na pogrešnom spratu izletela iz lifta. Meni se, međutim, Asanžova sudbina ne čini ni malo smešnom. Svaki dan koji provede u ćeliji strogog zatvora u Londonu, nije samo još jedan dan patnje za njega i njegovu porodicu, nego i još jedan dan sve gore degradacije i napada na novinarstvo protiv čega bi trebalo da ustanu i učine sve što je u njihovoj moći upravo predstavnici najvećih medija. U konkretnom slučaju – prevashodno zapadnih medija. Ali oni ćute. Zato sam se narednog dana, kada je došao red na mene da na WMS izložim svoj pogled na novinarstvo za govorničkim pultom, usredsredio upravo na temu od koje uvažene zapadne kolege beže kao đavo od krsta. Jer, novinari bismo morali da sarađujemo i štitimo norme profesije, ali i jedni druge.
Međunarodna saradnja je važna i neophodna, samo tako možemo da nađemo zajednička rešenja. Ali kako da sarađujemo ako jedna strana to ne želi. Kako to znamo? Dovoljno je pogledati spisak učesnika ovogodišnjeg medijskog samita u Guangdžuu. Na ovogodišnjem Svetskom medijskom forumu u Kini nije bilo, da pomenem samo neke, Gardijana, Tajma, Ekonomista, Liberasiona, Špigla, Figaroa, Vašington Posta, Njujork Tajmsa, El Paisa, La Republike… U svetu u kome sve više dominira logika hladnog rata i nulte sume, pomenuti mejnstrim mediji bi trebalo da se, skladno svom poslanstvu, suprotstave politici rata i nasilja. Umesto toga, našli su se u službi oružarske industrije i politike koju nameće Vašington, neki čak podržavaju ratne huškače. Istovremeno nam predstavnici velikih svetskih novinskih servisa sa Zapada drže bukvicu o strahu od lažnih vesti, pa i veštačke inteligencije, ukoliko izmakne kontroli.
Naš glavni problem je, međutim, ljudska inteligencija, na primer onih koji diktiraju uredničku politiku i vode najvažnije zapadne medije. Horski kukaju što ispitivanja javnog mnenja pokazuju da im veruje sve manje ljudi. Sa druge strane "mejnstrim" mediji sa Zapada nose dobar deo krivice što je svet danas usred ratnih katastrofa. Pogledajmo samo kako bezosećajno izveštavaju o ratu u Gazi i ponavljaju floskule da Izrael, okupator, "ima pravo da se brani". Izraelska vojska za noć ubije po 200-250 palestinskih civila, do sada preko 21.000, većinom žena i dece. Ali nema te boli u vodećim zapadnim medijima, a setimo se samo kako su jednostrano izveštavali o razlozima rata u Ukrajini, zanemarujući civilne žrtve rusko govorećih stanovnika Donbasa posle majdanskog puča 2014.
Prilikom američkih intervencija po svetu većina zapadnih medija hladno nabraja "činjenice", ne osuđujući politiku Vašingtona ni političkih vođa evropskih zemalja koji tu politiku krotko prate. Svoj posao svode na prebrojavanje bombi, bez kritike onih koji ih dobavljaju i bacaju. Na medijskom samitu u Guangdžuu smo govorili i o saradnji i bezbednosti. Ali kako da govorimo o saradnji i bezbednosti, kada su novinari u ratnim zonama u opasnosti, a u Gazi, zajedno sa svojim porodicama, glavna meta izraelske vojske?
U Australiji je novinar izbačen sa posla jer je ispravljao i tačnim činjenicama dopunjavao zapravo lažne vesti koje su velike zapadne agencija fabrikovale o Rusiji. U Nemačkoj nisu dozvoljene demonstracije u znak podrške Palestincima. Nemačka televizijska stanica ARD je dobila spisak instrukcija, dug 44 strana, kako sme da izveštava o Gazi, sa preciznim formulacijama. Nemački Bild je upravo otpustio novinara koji je napisao knjigu koja im se nije dopala. U Sloveniji je ljubljanski dnevnik otkazao saradnju kolumnisti jer se osvrnuo na prave korene rata u Ukrajini, ignorišući zapovedani zapadni narativ. Opet imamo posla sa lovom na veštice, i to usred Evrope koja je u prošlosti bila toliko ponosna na svoje slobode.
Šta je ostalo od tih sloboda ako su u Evropskoj uniji sistematično gušene i zabranjene sve vesti koje emituju pojedini ruski kanali, što je očigledno kršenje evropskog zakonodavstva. Kako da novinari obavljamo svoje poslanstvo ako smo se i sami našli na udaru otkako dojučerašnje "lučonoše demokratije", zemlje takozvanog Zapada, brutalno gaze naša, i uopšte građanska prava? Cenzuru su Orvelovskim rečnikom kamuflirali u "proveravanje činjenica" i "borbu protiv lažnih vesti", pa tako savremeni cenzori po nalogu svojih finansijera iz vašingtonskih cenatara moći nezgodne činjenice defamiraju, prikrivaju ili ih naprosto izvrnu. Gde je nestalo istraživačko novinarstvo, ako novinari pod paskom svojih urednika širom Evrope, Amerike, Australije … nisu sposobni da ukažu na prave razloge i tok rata. Rata u Ukrajini, Gazi, sukoba koje Ameika sprema u Indo-Pacifiku.
Posle rata u Iraku, čitao sam knjigu distopičnog naslova "Kada novinarstvo podbaci: politička moć i mediji od Iraka do Katrine" (When The Press Fails: Political Power and the News Media from Iraq to Katrina). Prošla je decenija i po i ništa se nije promenilo, isti mediji koji su tvrdili da Sadam ima oružje za masovno uništavanje i dan danas jednostrano izveštavaju, sada šireći stereotipe o Rusiji i Kini. I tu je ključ problema današnjih medija.
A kada na Svetskom medijskom forumu ističemo potrebu za saradnjom, jasno je da je za saradnju potrebno dvoje. Ali kako sarađivati, ako su veliki mediji sa Zapada na ovogodišnjem svetskom medijskom skupu u Kini - izostali. Jasno je da to nije deo rešenja, već deo problema zbog neobjektivnog, pristrasnog izveštavanja. Povrh svega, 15-satni let sa zagrebačkog aerodroma put Guangdžua preko Dohe, podsetio me je na dve reči koje smo u Sloveniji izgubili posle kratkog perioda "nezavisnosti", ulaskom u EU i NATO.
Naime, još za vakta Titove Jugoslavije mnogo puta se čulo da zemlja teži "mirnoj koegzistenciji". Tu kovanicu sam posle mnogo godina ponovo čuo tokom Svetskog medijskog foruma u Kini. U delu sveta kome danas pripada Slovenija, značenje te sintagme završilo je, na žalost, na đubrištu istorije. Slovenija je posle ulaska u NATO na sav ostali svet počela da gleda ne samo kao na rivale nego kao potencijalne neprijatelje, umesto da bi u drugim državama prepoznala partnere. Miran suživot je nestao iz vokabulara evropskih zemalja koje danas kuju planove kako zarad američkih apetita oslabiti Rusiju i Kinu.
U Evropi i Americi niko od vodećih političara i medija ne pominje miroljubivu koegzistenciju, niti dobrobit čovečanstva, dok u Kini, kada govore o napretku, govore o ciljevima koji su za dobrobit čitavog ljudskog roda. U carstvu divljeg kapitalizma i germanske etike koje vladaju Evropom, važno je samo da je "nama dobro". A zapravo je obrnuto - tek kada je dobro i našim susedima, biće sasvim dobro svima, tim rečima sam završio svoje izlaganje na Svetskom medijskom forumu u Kini.
Na Svetskom medijskom samitu nismo zaboravili ni na kolege koje su poginule na zadatku, u sukobima širom sveta - minutom ćutanja smo im odali počast u Guangdžuu. Tom prilikom sam podsetio da treba odati počast i živima, onim novinarima koji se bore za život i pravdu. Jedan od njih je Džulijan Asanž, zatvoren u Ujedinjenom kraljevstvu jer je razotkrio istinu, osuđivao ratove i bio beskrajno hrabar. Zato smo novinari, gde god da se nađemo, od svetskog medijskog foruma u Kini pa do svojih redakcija kod kuće, dužni da se zauzmemo za Asanža, da izražavamo solidarnost, da protestujemo protiv torture kojoj je izložen u britanskom zatvoru i zahtevamo njegovo puštanje na slobodu. Da su u borbi za slobodne medije zaista pobedili novinari, a ne sejači lažnih vesti, znaćemo tek kada bude slobodan Džulijan Asanž i kada budu ukinute blokade ruskih medija, a svi mediji ponovo budu u službi javnosti, a ne egoističnih političkih vrhuški.
