Prebrojavanje
Ranije sam to izgleda samo zamišljao, i dok sam zamišljao, to mi je zvučalo smešno, ali sad kad sam stvarno čuo, shvatio sam da uopšte nije smešno. Zloslutno je i uznemirujuće
Kad bih vam napisao da sam završio u Urgentnom centru, to bi bilo preterano za početak, znam. Ipak, nisam mogao da izbegnem tamo da se nađem, jer nešto se u meni pokvarilo, i najrazumnije je bilo da se tamo pojavim, da me poprave. Bilo je hitno, ali ne dovoljno hitno da bi me primili čim sam stigao, ni odmah posle toga, a ni malo posle, u stvari, čekao sam sigurno sat i po, možda i duže.
Dolazili su povremeno da provere da li se stanje hitnosti mog slučaja promenilo, ali nije, bilo mi je sve bolje, pa su me ostavljali da čekam.
Za to vreme, dovodili su ljude čiji su slučajevi bili nesumnjivo hitniji od mog.
Starija gospođa je ležala na kolicima, oteklog, crvenog lica, i poluotvorenih očiju. Za kolicima je trčkarao stariji gospodin, rekao bih njen muž, svakako čovek van sebe, vikao je – Lila, Lila! – Ona je nije odgovarala. Njeno telo nije reagovalo na truckanje kolica onako kako bismo očekivali od nekoga u formi, treslo se, kao bačeno. Ipak, dok su je uvozili u lift, podigla je glavu i pogledala ga. On je malo stajao ispred lifta, a onda je otišao do prijavnice, gde je verovatno ostavljao podatke. Kasnije sam ga video ispred kako puši, dok sam i ja pušio. Jakna mu je bila prebačena preko ruke, u toj ruci mu je bila cigareta, a u drugoj telefon. Rekao je – Dobro je sad, dobro je, ali bilo je strašno.
Sledeći, bio je neko ko je pao s motora. Neću vam ga opisivati. Nikada nisam video ljudsko telo u takvom stanju. Bio je svestan. Oči su mu bile širom otvorene, i usta. Lice mu je bilo bez ogrebotine. Obrijan, lep dečko, s kratkom crnom kosom.
Onda su na kolicima dogurali muškarca od oko pedeset godina koji je sve vreme govorio da hoće da hoda, da koriste kolica za one kojima je to stvarno potrebno i ponavljao je da mu nije ništa. Imao je veliku svežu ogrebotinu na čelu. Ipak, preskakao je slova i slogove pri govoru. Mislio sam da sam to ranije već čuo, međutim, tada sam postao svestan da je ovo prvi put.
Ranije sam to izgleda samo zamišljao, i dok sam zamišljao, to mi je zvučalo smešno, ali sad kad sam stvarno čuo, shvatio sam da uopšte nije smešno. Zloslutno je i uznemirujuće. S tim čovekom bila je samo medicinska sestra koja je gurala kolica, ljubazna, govorila je da zna da mu nije ništa, samo će da ga pregledaju da budu sigurni.
Onda je bilo zatišje, počeli su da primaju nas iz hodnika, prvo dečka sa slomljenom šakom, to mu je od tuče, čuo sam razgovore, a i nije se desilo danas, nego prekjuče, ali tek sad je shvatio da je slomljena. Onda momka s najverovatnije kamenom ili peskom u bubregu, koji se sve vreme previjao od bolova na stolici, i ustajao da šeta, i pravio probleme po hodniku, tražio je da ga prime i govorio da nije u redu što toliko čeka. Dok je ulazio u ordinaciju, rekao im je – Dobro ste se setili.
Kolumna
Imao sam osećaj da sam posle njega ja na redu, ali nisam bio, jer su dovezli ljude iz neke saobraćajne nesreće. Tad je nastao lom, mnogi su morali da se sklone iz glavnog hodnika, jer su protrčavali s kolicima na kojima su bili pacijenti koje nisam mogao da vidim, a nisam se mnogo ni trudio, nisam se uopšte trudio, jer to su intimna stanja. Ono što sam video, video sam jer sam bio na takvoj poziciji u hodniku.
Onda sam stvarno ja došao na red. Brzo su završili sa mnom. Proleteli su kroz simptome, poslali me na dijagnostiku, ustanovili da je sve kako je bilo i ranije, i rekli mi isto što i prošli put, da nije opasno po život, ali uvek kad me zaboli, moraju hitno da me pregledaju. U određenoj meri hitno. To je bio odličan ishod, koji sam naslućivao, ali sam mu se izuzetno obradovao.
Dok sam išao kroz hodnik ka izlazu, prošao pored novih pacijenata, poređanih na kolicima pored zida, neki s vidljivim povredama, a neki su izgledali kao da su samo prilegli da se odmore. Ispred ulaza, na suncu, stajala je sama devojčica od oko šest godina. Gledao sam je hodajući ka izlazu. Sunčevi zraci prolazili su joj kroz plavu kosu, njeno telo bacalo je tamnu senku na beton, obrisi njenog lica samo su se nazirali. Tamo, na tom suncu, delovala mi je kao da nas prebrojava, koliko će nas danas na koju stranu.
