Anketa 10: Kako se osećate?

Pa znaš šta? Uzbuđena sam. Sutra nam je slava, Sveti Jovan. Sad sam bila na pijaci, kupila sam sve. Sveću, novi svećnjak, ružu, sličicu Svetog Jovana i šibicu. To nije moja devojačka slava, dobila sam je kad sam se udala. Moji roditelji nisu slavili slavu, nisam vaspitana u tom duhu, ali od kako sam se udala, stalno slavimo. Do sada smo imali manje sveće nego što je ova, vidiš kolika je, prava, i uzimali smo žute, kao zbog tradicije, ali sad je bela, vidiš kako je lepa. A ruža? Reci. Pa da, mnogo je lepa, ima tu jedna žena koja prodaje te papirne ruže za svećnjake, i svake godine kod nje kupujem, a ove godine ima nove, evo pipni, kao da nije običan papir, kao da je neki materijal, pola papir pola tkanina. Kao sneg je bela, je l da? Pa da. Moj muž je nasledio ikonu. To je najlepša ikona na svetu, za mene nema lepše. Žao mi je što ne možeš da je vidiš. Velika, a nekako skromna, onako kako treba da bude, je l’ tako? Pa da, skromna. Naša je slikana na drvetu i znaš koliko je stara? Iz 1836. godine je, doživećemo da proslavi 200 godina, što se kaže, Bože zdravlja. Ne mogu da kažem da ja više marim za slavu od mog muža, to nikako, ali ja sam ta koja je najviše uzbuđena zbog slave, mada dobro, vidim da on uživa što meni sve to toliko znači. To mi je najveći porodični praznik. Ubediljivo. Detetov rođendan je odmah iza, ali iza. I još nešto, kolač pečemo na dan slave, volimo da ga jedemo i hoćemo da bude svež, i znam, evo sigurno znam da se Sveti Jovan ne ljuti, on nas voli i sigurno voli i da jedemo svež slavski kolač. Testo ćemo da umesimo danas, a ujutru muž pali sveću, svi se izljubimo i onda pravimo ukrase i pečemo kolač. Eto, sad sve znaš, baš mi je drago što sam ti sve ispričala.
(Dragana, 34, akaunt direktorka)

E pa znam ja tebe. Ovo je za ono što pričaš s ljudima na ulici. Svašta ti pričaju ljudi, bravo. Sad ću ja da ti kažem. Kupio sam limun. A je l’ znaš zašto? Zato što volim limun. Ukus limunovog soka i miris limunove kore, to mi se najviše sviđa. Ja kao da asm pravljen za limun, ili limun za mene. Svaki dan pijem limunadu, bez šećera naravno. Šećer je neprijatelj ukusa limuna. Med je druga priča ali to sad nije tema. Iscedim dva limuna, nekad dva i po, sipam u flašu od litar i po, dolijem vode do kraja, promućkam i stavim u frižider. To pijem ceo dan, jednu ili dve takve flaše. Posle ručka, posle bilo čega slanog, vadim flašu iz frižidera, sipam dva deci, i pijem. Svaki put, ali svaki put, evo decenijama, svaki put sam razoružan uživanjem koje mi pruža. Kad bih živeo hiljadu godina, ne znam šta bi mi sve palo na pamet, ali jedno znam, limuna mi nikad ne bi bilo dosta. Ako moja duša ima ukus, sveža je kao limunov sok.
(Darko, 42, automehaničar)

Izvini, nisam te čula, uvek imam slušalice u ušima. Super se osećam. Šta slušam? Evo ti da čuješ. Je l’ znaš šta je to? Jeste - Plavi orkestar. Je l’ znaš ovu stvar? Jeste - Lovac i košuta, bravo. Dobro, ti si mator, mislim izvini ali to je iz tvoje mladosti. Dobro, dobro, nema veze da li si slušao, čuo si, vidiš da prepoznaješ. E pa ja ih slušam od pre jedno mesec dana, našla sam mamine kasete u nekoj kutiji, ne znaš šta sve tamo ima, i sad preslušavam. Za Plavim orkestrom sam poludela, a ovu stvar obožavam. Znaš kako mi je kad slušam, kao da mi je mama opet tu. Skidam reči, učim pesme napamet, a sad lupujem ovu, samo Lovac i košuta. Ima jedna strofa koja počinje sa – Opasno mi se uvlačiš pod kožu, e pa kad kažu - opasno mi, to pevaju svi zajedno, deru se svi. E to kad čujem naježim se svaki put. Ne znam ni da li je mama baš njih volela, ni tu pesmu, možda je ta kaseta slučajno upala među njene, nikad mi nije pričala o njima, ali ja kad slušam baš ovu pesmu, osećam da joj je bila omiljena. Meni je omiljena. Lovac i košuta – ludilo kakvo li je to vreme bilo kad se ovo slušalo.
(Milica, 21, studentkinja farmacije)

Osećam zahvalnost. I to mi je novo, od pre pola godine sam u penziji, i tad je počelo. Takav mi je posao bio, rano se ide u penziju. Nisam nikad mislio o tim stvarima, valjda nije bilo vremena, ali sad, znaš, šta god da mi prija, ja sam zahvalan na tome, u stvari, da ti precizno kažem, kad god, na primer, pijem toplu kafu, pa zapalim cigaru, ja sam srećan. Kad sa u WC-u pa mi je toplo i imam toalet papir, ja sam srećan. Kad napolju pada kiša a ja imam gde da spavam na suvom, srećan sam. Imam auto, imam dozvolu, imam benzina, srećan sam. Srećan sam kad otvorim oči ujutru. Grešan sam, ali takav je posao bio, nisam ga birao. Ovo sve kao da nije moje, ali uživam kao da jeste. Moj otac je govorio – Dok traje nek laje.
(Dimitrije, 54, službenik u penziji)