Bife

Počelo je one večeri koja je prethodila tom danu o kome se radi. Sedeli smo u kuhinji, jeli smo preslane pečene bademe i sušene jagode. Slagali su se tačno onako kako sam pretpostavljao da će se slagati kad sam ih birao. Stopala su joj bila u mom krilu dok je čitala stavke sa računa za "Infostan". To je bio prvi put da je obratila pažnju na strukturu tog računa, ili bilo kog drugog. Bila je temeljna i precizna, čitala je na čistom srpskom stavku po stavku, skraćenice nije produžavala i to je bilo najšarmantnije, ne računajući ljutnju zbog iznosa pored određenih stavki. Najteže joj je palo čišćenje ulaza, najgore joj je bilo što se to što se dešava u zgradi ponedeljkom naziva čišćenje i što ima cenu. Za korišćenje vodnog dobra u iznosu od 6,98 dinara rekla je da je taman. Te večeri ništa nije nagoveštavalo da ćemo imati bilo kakvih nesuglasica.

Međutim.

Imali smo ih i one su dovele do toga da se ja uvredim i da sledećeg jutra neću da komuniciram s njom. To je uvek prekomplikovano i naporno, nisam svoj na svome kad nisam dobar s njom, ali držim se često, nekako.

Rano ujutru otišao sam da vežbam bez pozdrava, to me evo i sad boli, ali tad sam bio hladan kao mafijaš koji presuđuje ljudima kao od šale.

Posle treninga sam se isto ponašao opušteno, nogu pred nogu sam otišao da s određenog mesta pokupim neki paket koji je naručila, u njemu je bila garderoba za mene, ljubičasta, zelena i treća stvar je bila u boji za koju ne znam kako se zove, ali neke fine pantalone su bile u pitanju.

Posle toga me je put prirodno vodio preko pijace, pa sam joj kupio mandarine i pomorandže, pa sam išao da joj tražim parmezan. Našao sam ga na tezgi kod tipa kome fali lepezica zuba desno dole, a meni trenutno fali ista takva garnitura levo gore, i sad mi pričamo o parmezanu a gledamo se, merimo se, prepoznajemo se, mnogo je to zuba, velike su te rupe, nema bežanja šta je tu je, naši smo, i onda kakav je parmezan, odličan je brate ako imaš dobro rende, uzmem ga u ruku kažem brate cigla je, ima ga, koliko košta, kaže hiljadu dinara, ja pustim ciglu i kažem skupo je, teško je ali je skupo, on mi kaže ajde evo ti za 999,99, i ja se uhvatim za džep i izvadim crvenu, jer ipak mi je to brat po nemanju zuba.

Parmezan je bio tu, dobar za rendanje, bio sam spreman da se vratim kući, i krenem uzbrdo, stignem na pola puta i shvatim da nemam onaj paket s garderobom. Bog te pita kako sam shvatio, samo mi je zafalio, odnekud mi je zanedostajao, ta kutija mi se javila nemanjem ispod miške i odmah sam znao da je na tezgi s mandarinama i onda je krenulo trčanje nizbrdo, a svi znamo da posle određenih godina trčanje nizbrdo nosi sa sobom velike rizike. Ipak, znao sam da dolazak kući bez tog paketa nije opcija, bez obzira što je to garderoba za mene, u stvari naročito zato što je za mene. Jer nemar prema samom sebi kod nje je cenjen najmanje od svih nemara.

Kad sam stigao do tezge s mandarinama imao sam šta da vidim. Paket je stajao preko svih mandarina, čekao me je, samo mene, a bračni par prodavaca, oni su me čekali raširenih ruku, kao da su znali koliko je važno da se vratim po ta dva para trenerki i jedne pantalone sa džepovima na butinama, napred, tamo gde nikad nisu.

Uzeo sam kutiju pod mišku, kompletan sam bio, baš me je bilo briga, znao sam da sve imam i mogao sam kući, ali nisam otišao. Od tezge s mandarinama bilo mi je potrebno samo da skrenem pogled u levo i video sam bife. Taj što ga znam oduvek ali nikad nisam ušao, a sad mi se pružila prilika, jer u svađi sam, može mi se da me nema, kad već nisam tu. Tu sam priliku hrabro iskoristio, a o tome ću vam pisati sledeće nedelje.