Lepo dete
Prvo sam video miša, možda i pacova, veliko nešto, a onda za njim dve mačke
Pored tih njiva uvek prolazim kolima, skoro uvek sam, i uvek ih gledam. Poštujem ograničenja brzine, a onda može da se gleda okolo. Skoro uvek je sve isto, danima, nepregledna ravnica, sem nekih detalja, a njih znam napamet pa ih više ne primećujem. Danima samo brazde i linije između njiva, poneka šumica pod konac, oko neke nove kuće pod konac, a inače je sve isto, u svakoj sezoni različito, ali danima je isto.
Sad je januar, nema mnogo posla na njivi, i onda je pustinja, kad gledam iz kola, dok se vozim najviše 50, braon pustinja s belim ostrvcima, jer pao je mali sneg.
A danas sam stao, od jutros sam znao da neću samo proći, i znao sam da će to biti kad se budem vraćao, u sumrak. To je južno-bački okrug, da znate, međunarodni put, ka Sirigu. Parkirao sam se na jedan ulaz na njivu, izašao, pušio i gledao preko njiva, u sunce koje je zalazilo. Počela je i magla da se skuplja, a ja sam gledao u sunce dok sam mogao, a onda sam gledao ispred sebe u njive, one što su danima bile stalno iste.
Prvo sam video miša, možda i pacova, veliko nešto, a onda za njim dve mačke. Nema kuća u neposrednoj blizini, oni mora da se jure dugo, ili su njih dve bile u patroli pa naleteli na njega, nemam pojma. On je trčao pravolinijski a one su ga sustizale, i delovalo je kao da će ga stići u svakom trenutku, jer u januaru po njivama nema pacov gde da se sakrije, međutim, neposredno pre nego što će ga stići, on je naglo promenio pravac kretanja.
Ne bih očekivao od njega toliku spretnost, a od njih dve možda i veću, ali u ovom slučaju bilo je obrnuto.
Dobro im je odmakao tim manevrom, pa su mi svi nestali iz vidokruga i skoro da sam počeo da tražim nešto novo, kad opet oni, sad trče paralelno sa putem, i opet isto, približavaju mu se, i opet manevar ali sad je izleteo na put, pretrčao ga brzo, prebrzo se pregegao, ako smem tako da se izrazim. Za njim mačke, i odmah prvu pokupi beli pikap, sve u trenutku, prednji desni točak, zadnjim ju je promašio, ono telo se okrenulo po uzdužnoj osi i palo na put, pikap je nastavio normalno, a druga mačka je pretrčala bezbedno, nestala u njivi, ali se brzo vratila, stajala i gledala u ovu drugu, koja je umirala.
Umrla je brzo, bilo je uzbudljivo, ali, uh, nije mi bilo do takvog uzbuđenja. Pogledao sam u ovu drugu, kao da treba nešto da joj kažem, možete misliti što joj treba moja reč. Onda je preko mrtve mačke prešao autobus, znao sam da će se to desiti jer sam ga čuo kako dolazi, broj 35 pregazio je mačku svim desnim točkovima i od nje napravio mrlju kakvu često viđamo na putevima. Preživela mačka je otišla, i ja sam otišao.
Posle toga, veče je prošlo mirno. Slušao sam Tomu Nikolića, Ciganina, šefa jednog orkestra.
On je pravio pauzu a njegovi su svirali u drugoj sali. Rekao nam je da slušamo kako bas puni. On svira čelo, a u orkestru su i violina, dve bas prim tambure, harmonika, i kontrabas. Kontrabas, odnosno begeš, svira njegov sin Laza. Slušali smo bas, i puni, nema šta. Toma kaže da bez toga basa nema ničega. Kupio ga je od pokojnog Bate zvanog Lepo dete. Mislio da ga Lepo dete neće nikad i nikome prodati, ali njegov sin Laza ga je nagovorio, a Tomi je ostavio da pregovara. Lepo dete je prodao, i rekao mu je da je to samo zato što je Laza u pitanju. Toma je mislio da će morati bar 10.000 evra da mu plati. Ipak, dao mu je Lazin stari bas i hiljadu evra, i sad bas puni u drugoj sali, čujemo ga. Pitao sam Tomu zašto su ga zvali Lepo dete. Rekao mi je da ne zna, jer ružnijeg čoveka u životu nije video.
