Nemanja

Imam tetku u Užicu U stvari, imao sam. Sad imam sestru od tetke i sestriće. U Užicu sam bio i u vojsci, početkom devedesetih, i onda negde sredinom devedesetih, ne sećam se tačno kad ali motao sam se po Užicu i završio na jednoj od utakmica Slobode. Ne sećam se ko me je odveo, sigurno neko s kim sam se tada družio.

Tad sam prvi put video Nemanju Vidića. Ja sam tada imamo dvadeset i nešto godina, a on deset manje, nije imao ni petnaest. Znam da mi je taj neko ko me je doveo rekao da vidim kako igra dečko. Ja nisam nikakav stručnjak, najdalje moguće sam od toga, ali video sam kako igra taj dečko. Ne znam ni da li je igrao u odbrani, davno je bilo, sećam se samo utiska koji je na mene ostavio. Visok, mršav, hrabar i pametan.

To bih sve zaboravio da ga posle toga nisam video u Zvezdi, ali video sam ga. To je bilo nekoliko godina kasnije, opet slučajno, jer nisam ja neko ko redovno ide na utakmice, opet me je odveo neko s kim sam se tada družio. Prepoznao sam ga po pokretima, a onda i po hrabrosti i pameti. Pitao sam da nije ovaj dečko iz Užica, rekli su mi da jeste. Sećam se, posle sam čuo s mamom koja me je pitala šta ima novo a ja sam joj rekao da je neki dečko iz Užica došao da igra u Zvezdi i da mnogo lepo igra. Mama me je pitala zašto njoj pričam o fudbalu i fudbalerima a ja nisam znao zašto, to mi je valjda bila najvažnija vest u tom trenutku. Posle je mama sto puta prepričavala to drugaricama.

Kako sam ja stario, normalno, stario je i Nemanja. Ja sam stalno bio ponosan na njega, i sad sam, mada nemam nikakvog razloga da ja budem ponosan, ali jesam i tu nema šta. Gledao sam ga kako igra kad god sam imao priliku i nikad nisam strepeo kako li će da odigra. U mojoj glavi on nikad nije pogrešio, mada je sigurno ko zna koliko puta pogrešio, ali ja se toga ne sećam, i koliko god da se trudim da se setim, ne sećam se.

Bilo mi je čudno kad je iz Zvezde otišao u Spartak iz Moskve, ne znam, očekivao sam drugačiji transfer, mada opet, bilo mi je i okej da igra u Rusiji. A onda je došao Mančester Junajted. Mnogo sam se obradovao, bilo je da će da ide u Italiju, ne znam sad tačno u koji klub, a ja sam Boga molio da se nešto desi pa da ne ode u Italiju , nikako u Italiju mislio sam, i onda se desio Mančester. Mislio sam da je Engleska za njega obećana zemlja.

I onda, sećam se, potpisao je pred jednu Novu godinu, i onda se čekalo da dobije radnu dozvolu. U stvari, ne znam da li se čekalo ili sam ja čekao, bila je neka pauza između potpisivanja i dobijanja radne dozvole, možda i samo nekoliko dana ali eto, primetio sam je, i proživeo, jer mislio sam da potpis i dozvola idu zajedno, ali eto tada je moralo da se sačeka nekoliko dana.

Strepeo sam jer tu ništa nije zavisilo od njega, on je svoje uradio, a ovo su bile neke okolnosti na koje nije mogao da utiče. I onda znamo kao je čovek igrao i šta je tamo uradio. Prijala mu je ta Premijer liga, a i on njoj.

Posle, dok je igrao u Interu, to sam doživljavao kao pripremu za penziju, ali i tada sam pratio šta radi. Dva puta sam mu čestitao rođendan, oba puta na sajtu Mančester Junajteda. Nisam ga nikad upoznao i ne znam nikoga ko ga poznaje, a opet, mislim da mi je mnogo pomogao u životu.

Gledati ga kako igra, kako bespoštedno radi svoj posao, kako gradi karijeru i kako se ponaša u svim situacijama, za mene je bila škola, on mi dođe kao uspešan mlađi brat od koga se uči. On je u Engleskoj okarakterisan kao no nonsense odbrambeni igrač. Ne znam za bolji opis toga kako je on igrao na svojoj poziciji. No nonsense.

A sad sam proživljavao s njim i ovu kandidaturu za predsednika FSS. Otkud znam, čim sam čuo za to, u isto vreme sam se oduševio i unapred razočarao.

Znao sam da neće biti ništa od toga, jer ne može, jer šta će nama no nonsense predsednik FSS.