Idemo na more

Niz stepenice, kroz kapiju zgrade, preko dve ulice i jednu gradinu, do vrtića. Uz stepenice do vrata sa prozorčićima. Tamo uvek zastanem, hoću da gledam svoju ćerku s decom, dok ne zna da je gledam, zanima me kako se ponaša. Da je gledam dok ne zna da je gledam, to je velika privilegija, lako mi je da se osećam superiorno skriven.

Malo mi je i neprijatno, špijunski se osećam, nečasno, kao da prisustvujem nečemu nepozvan, kao što i jesam. Naročito što planiram da saznanja dobijena na taj način koristim u normalnom životu, praveći se da je nisam špijunirao, praveći se lud. Ipak, virim.

O tome uvek mislim, osuđujem sebe i pravdam se samom sebi. Koliko samo ima situacija, koliko mogućnosti da špijuniram svoje dete, naročito dok je ovoliko malo, ali kad se naviknem, verovatno ću naći načine da je špijuniram i kad bude velika. Da ja procenjujem šta je u redu a šta nije. Naravno, sve za njeno dobro. Jer ja sam stariji, proživeo sam svašta i kvalifikovan sam za procenu.

Sramota me je. Ipak, virim.

Onda je vaspitačica prozove, kaže joj došao je tata, i ona mi se zaleti u zagrljaj, neznajući da sam špijun. Sve su to bezazlena špijuniranja, govorim sebi dok je grlim.

A onda smo krenuli kući, i kad smo ušli u zgradu, došlo je do toga da sam joj rekao da smo uplatili more. Rekao sam joj – Idemo na more u Grčku, sve smo sredili. – Okrenula se ka ulaznim vratima zgrade i pokušala da ih otvori. Još je preslaba za to.

Rekao sam joj – Kuda? – Rekla mi je – Pa idemo na more. Kako mi je uopšte palo na pamet da joj najavljujem nešto što se neće desiti odmah? Ko sam ja da je špijuniram? Šta znači za mesec dana? Ništa.

Posle toga smo se popeli kući, ona je zaboravila more, ali ja nisam. Opet me je bilo sramota.

A sutra, nisam joj ništa rekao, mada sam znao da se broj dana do našeg odlaska na more smanjio za jedan. A opet, znao sam da ne možemo odmah da krenemo, pa sam ćutao. Dobro, naučio sam nešto.

Tog dana, sutradan, sve je imalo drugačiji ton, sve što se dešavalo za mene je imalo lice današnjice. Pazio sam da mislima ne pobegnem u budućnost, ni da se, ne daj Bože, vraćam u prošlost. Pazio sam da ne mislim o moru, jer more je bilo daleko iza kapije naše zgrade.

Ceo dan mi je bio tu, na dlanu.

Na putu koji me je vodio preko pijace, video sam, kao i svakog jutra, čoveka koji između parkiranih automobila, na tri gajbice slaže stvari koje još jednom niko neće kupiti. Glavnu ulogu na ti gajbicama igra knjiga s naslovom – Uvijek lijepa. – To je knjiga s manje od sto strana, s tvrdim koricama. Na naslovnoj strani su zatvorene ženske oči.

Posle sam na Trgu Republike, gledam ka Francuskoj, a tamo, na semaforu, muškarac je na trotinetu, stoji na semaforu, na glavi mu je mat crna kaciga, ima kožnu jaknu, kožne pantalone i crne patike. Kao da mu je neko oteo motor i u zamenu mu dao taj trotinet. Ipak, ozbiljan je, a ja bih očekivao da nam se svima požali, da nam kaže da mu je neko oteo motor, ali ne, on mirno čeka zeleno na semaforu.

Dok idem ka kući, gledam svoja posla, ne primećujem ljude oko sebe, ipak, neki mi se javljaju. Vide da sam u svom svetu ali pozovu me po imenu, i pozdrave me. To se desi bar dva puta na putu do kuće i obraduje me, osetim se kao čovek vredan pozdrava.

Kod kuće sam, vreme je da popijem terapiju. To su neke kapi koje su mi stručnjaci prepisali, jedna po jedna se otimaju iz svojih flašica i upadaju u vodu sveže sipanu u šoljicu za espreso. Boje vodu svojim lekovitim zelenim nijansama. Gorke su, sigurno leče. Polako kaplju, treba vremena dok se prepisana terapija spakuje u šoljicu. A da sam muva, kao ova što mi leti oko glave, zujalica, da sam ona, ne bi mi prijalo da čekam da sve to iskaplje, to bi mi bila tridesetina života, na primer, ili stotridesetina. Da sam muva, ne bi mi se isplatilo da čekam sve te kapljice.

Onda muva izleti kroz otvoren prozor, ja popijem sve kapljice i obećam sebi da više nikad neću nikoga da šijuniram, a naročito ne svoje dete.

Evo videćete.