Bili Rej

Juče je padala kiša, od jutros sam skoro prvi na tom putu. Posle jednog psa, očigledno, i jednog jahača na konju. Te tragove jasno vidim. Iz prve tragovi potkovica nisu bili jasni, jer su bili otisnuti na osušenoj zemlji, ali kako sam napredovao, zemlja je postajala vlažnija, a tragovi jasniji. Konj se kretao u jednom pravcu, a pas je jurcao napred nazad, klizao se na sve četiri noge i povremeno upadao u njive. U njivama je ostavljao tragove ulegnutih izdanaka neke poljoprivredne kulture koja se gaji u Bačkoj, a o kojoj ne znam ništa.

Ne znam skoro ništa o tome. Znam da postoje pšenica i soja, kukuruz i takve stvari ali ne prepoznajem ih dok ne stignu do ploda, a neke ni tada. Prepoznajem ih u prodavnicama, u kesama ili džakovima. Ovde sam stranac u patikama sa zlatnim štraftama i čarapama za trčanje, i šuškavcu s kapuljačom. Moje bele zimske noge nose me kroz prolećne njive o kojima ne znam ništa.

A da sam se rodio u Australiji, kao izdanak velike zemljoposedničke porodice, znao bih sve, jahao bih po nepreglednim prostranstvima naših poseda i proveravao bih da li je sve u redu. Znao bih svaku biljku, svaki dašak vetra bi mi značio nešto, po mirisu bih znao kad će kiša i to bi mi bilo smešno i da pominjem kao znanje. Poljoprivredne kulture bi mi bile najbolje drugarice, znao bih ptice, da sam se tamo rodio znao bih kad mi neka nova ptica doleti na ranč, i lepo bih je ugostio, ovlašnim pogledom i kompletnim ignorisanjem, da radi šta joj je volja, ali da zna da sam je primetio.

Tamo, u Australiji, zvao bih se Bili Rej, nemojte sumnjati u to. Ne bih morao ništa da steknem, sve bi već bio stečeno, moj zadatak bi bio da ništa ne pokvarim, da stvari ostanu onakve kakve jesu, i ja bih taj zadatak izvršavao minuciozno, ako mi dozvolite da se tako izrazim. Jedino što bi moglo da se kaže o meni bilo bi – Ovaj dečko Bili Rej je pravi čovek na pravom mestu. Ne zna mnogo, ali to što zna, tu mu nema ravnog.

Ali ja nisam Bili Rej, što ne znači da mi nekad dragi Bog neće dati i tu ulogu. Patike su mi otežale, zemlja je sve vlažnija i blato mi se lepi za đonove. Nisam to očekivao. Kao da sam mogao nešto i da očekujem, jer za očekivanje je potrebno bar neko predznanje, a ja ga nemam.

Ugledao sam dva zeca. Nisam odmah bio siguran da su zečevi. Imali su dugačke zadnje noge, kretali su se kao zečevi, onako kako ja zamišljam da se zečevi kreću po njivama, ali nisam mogao da budem siguran. Bili Rej bi ih samo okrznuo perifernim vidom i znao bi sve o njima.

U ravnici je sve drugačije. Zečevi su mi bili relativno blizu, toliko da mogu da ih ugledam, ali dovoljno daleko da nisam siguran da su to baš oni. A onda sam naišao na drvenu konstrukciju u sred tih njiva. Nisam je primetio iz daleka jer sam gledao zečeve, nisam je primetio jer sam morao da gledam u svoje teške patike i da pazim gde ću da zgazim, da se ne povredim, jer to je zemlja, ne može da se ne gleda, trenutak nepažnje je dovoljan da iskrenem zglob i čekam tu bez dometa na telefonu da me nađe neko, bespomoćnog.

Konstrukcija je predviđena za lov, na zečeve rekao bih. Popneš se i vidiš daleko. Nanišaniš, pucaš, i ćao zeče. Stara je, oronula, neupotrebljiva, ali stoji kao spomen iz starih dana. Pucalo se odatle, nema sumnje.

Dok sam se vraćao u selo, bara pored koje sam prošao u dolasku dobila je tragove po svojoj površini. Na površini vode bili su, ne mak'o se, tragovi kao da je neko hodao po vodi. Rekao bih da je to bio pas, po obliku tagova, ali možda su bili i zečevi. Najverovatnije je to samo neki fenomen pri kome se tragovi na zemlji, kad se ta zemlja ispuni kišnicom, ocrtavaju na površini vode, jer, kao što svi znamo, teško je hodati po vodi. Ali, što bi rekao Bili Rej – Može da izgleda teško kad prvi put pokušaš, ali iz prve je sve teško.